********
ANTONIJE ĐURIĆ
Kosovo bi oslobođeno, a srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ni jedan spomenik, ne preoraše ni jedno groblje...
U minulih sto godina Srbija je imala pet ratova na otadžbinskom tlu – četiri su joj bila nametnuta, a onaj prvi, Balkanski, za oslobođenje Kosova i Metohije, ušla je s neviđenim žarom i oduševljenjem jer nije mogla mirno da sluša vapaje srpske nejači pod turskim jarmom.
Sve klikće: U boj! U boj!
Beograd se pretvorio u vulkan koji hoda i nestrpljivo čeka zapovest da izbaci užarenu lavu na tursku okupatorsku silu, koja na jugu otadžbine vekovima drži srpski narod u tamničkom ropstvu.
Cetinje vadi sablje iz korica i proverava oštrinu sečiva. Ostroška zvona pozivaju na molitvu.
Šumadija, ona molitvena i uvek budna, kleči pred ikonom Gospoda Boga i blagodari što će ona, prva, razarati topovima turska utvrđenja i tako ispuniti jedan od Karađorđevih snova...
Istovremeno bruje zvona sa ostroških visina i iz Saborne crkve u srpskoj prestonici – mitropoliti i vladike, među njima i Vladika Nikolaj Velimirović, blagosiljaju one koji su spremni da se bore i ginu za bližnje i otačastvo...
Svi znaju da su davno umukla zvona Samodreže, Bogorodice Ljeviške i Visokih Dečana, ali će, ako Bog da, uskoro i ona zagrmeti...
Srbija je na nogama. I Crna Gora je na nogama. Talas oduševljenja iz časa u čas raste. A kako i ne bi kad Beograd, na dan mobilizacije, šalje Cetinju telegram: „Kralj danas pozvao pod oružje celokupnu ubojnu silu Srbije. Očekujemo glas da je bratska Crna Gora solidarna u ovim sudbonosnim trenucima. Bićemo duboko zahvalni ako nas Cetinje jedino tim glasom obraduje.“
A Cetinje već spremno da se lati oružja i pohita svojoj porobljenoj braći u pomoć, žuri da odgovori bratskom Beogradu: „Od juče sva je Crna Gora na nogama! Svoju ruku stavila je u ruke bratske Srbije da udružene polete braći u pomoć. Onamo, namo, za brda ona...“
Brdima Crne Gore i njenim svetinjama, ravnicama, šumama i proplancima Srbije odjekivala je pesma kralja Nikole Petrovića:
„Onam, onamo da viđu Prizren,
ta to je moje, doma ću poć,
starina mila tamo me zove,
tu jednom moram oružan poć.“
I pođoše oružana braća svojoj porobljenoj braći u pomoć. Kosovski gnev, koji pritajen tinjaše pet vekova, u duši srpskog ratnika planu i razbukta se u ogroman požar u kome sagore najveći deo turske balkanske armije. Pred naletom Dušanovih, Lazarevih i Miloševih potomaka padoše Kumanovo, Skoplje, Veles, Prilep, Bitolj, Novi Pazar, Prizren... I srpska vojska izbi na Kosovo posle petstotinadvadesettri godine.
I pade vojska ničice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih.
Glasovi o oslobođenju Kosova i Metohije stizali su u Beograd i na Cetinje u talasima, stizali su i u svet. Zapisano je da je tada nemački car Vilhelm Drugi rekao; „Šteta što taj mali srpski narod nije moj saveznik!“
Srbija i Crna Gora klicale su komandantu Prve armije princu Aleksandru Karađorđeviću, koji je vojne veštine izučavao u Petrogradu i Moskvi, klicalo se i pukovniku, malo kasnije vojvodi, Petru Bojoviću i crnogorskim bataljonima koji svojim grudima otvoriše utamničene kapije nekdašnjeg carskog Prizrena i složno, kao u jedan glas, zapevaše novu pesmu: „U carski Prizren uđosmo, u naš stari dom, blagodarni smo Gospodu, na časnom pohodu ovom...“
A u srpsku prestonicu stigla je i ova podrugljiva pesmica: „Što bi dike ode u vojnike, što bi škarta osta da se karta!“
Nisu samo muške glave jurišale na turska utvrđenja – bilo je i žena koje su se laćale puške ili torbice sa sanitetskim materijalom.
Od kojih ruža i kojih reči isplesti venac slave i zahvalnosti plemenitoj i odvažnoj ženi srpskoj, koja svog oca, svog muža, brata, jedinca sina isprati na bojno polje cvećem i oduševljenjem?
Govorila je da je otadžbina preča od života! Ljubav svoju materinsku potčinila je ljubavi prema otadžbini. Znala je da samo srećna Srpkinja u slobodnoj zemlji može da bude srećna majka.
Ona je prinosila na oltar otadžbine i sebe i porod svoj.
Odazivala se bez poziva da brani rodnu grudu. Učila kako se bomba baca i puškom obara neprijatelj roda svog. Išla na bajonet. Prsa u prsa! Njena molitva i njena hrabrost, njena tužbalica i njena pesma, njena tuga i njena radost dopuna su našim guslama...
Došao čas da na krvavo razbojište majka Zlata Gredeljević iz sela Bioska, pod planinom Tarom, isprati četiri sina. Bodri ih i savetuje: „Moji sinovi, moji sokolovi, vi idete u boj! Slušajte svoje starešine, ali poslušajte i moj savet: tuđe ne dirajte! S mrtvoga ništa ne uzimajte. Ranjeniku, ma čije vojske, pomozite da preboli rane – svi su oni nečiji sinovi. Kući se ne vraćajte pokunjena čela...“
Zastanimo pred ovim savetima. Oslušnimo ih ponovo.
Mnogobrojne su njihove poruke i mnogostruka njihova značenja. Šta nam to otkriva ova nepismena seljanka? Otkriva nam svoju jevanđeljsku dušu, a time i praiskonsku etiku srpskog naroda – da se ne posegne za tuđim i da se pomogne svakom u nevolji. Epska je veličina njene duše, vrhunac svih ljudskih vrednosti, skup svih moralnih vrlina...
Proslavljeni kučki junak, medunski Obilić, vojvoda Marko Miljanov nije imao muškog poroda, ali njegova krv nije usahnula u žilama njegove ženske dece. U Milici, kćeri njegovoj, na dan objave rata Turcima uzvrela je očeva krv i ona u poodmaklim godinama pohita da se pridruži oslobodiocima Kosova...
Proterujući Turke sa pradedovske zemlje stigli vojnici i u Kosovsku Mitrovicu. Imaju i tople šinjele i jake cokule, imaju i manjerke i hranu, ali nemaju duvana. U jednom dvorištu primetili liske duvana – sušio ih i povijao povetarac. Zamoliše domaćina da im proda koju lisku. Domaćin britvom odseče podužu nisku i ne htede da čuje za ponuđenu naknadu. Naiđe u tom času druga jedinica, pa vojnik, misleći da im je dozvoljeno, sam odseče tri-četiri liske... Njihov komandant pukovnik Milivoje Nikolajević grmnu: „Nazad! Zar vam je malo što dobiste na poklon, sad hoćete i sami da uzimate!“ Na to domaćica zavapi: „Nemoj, gospodine, slava ti, da grdiš ove tvoje junake! Zar oni daju život za nas, za našu slobodu, a mi da im ne damo ono što je nama Bog dao!“
Zatim se okrenu vojnicima: „Uzimajte, deco moja, sve, za vas je i čuvano, za naše branioce i oslobodiooce!“
U štab pukovnika Stepe Stepanovića u Kragujevcu gotovo silom upade Milunka Savić i, raportirajući kao dobrovoljac Milun, kratko reče: „Molim za moj ratni raspored!“
Primili su je i našli raspored. Kući se vratila posle šest godina sa dve Karađorđeve zvezde s mačevima i ordenima francuske Legije časti...
Ponavljam: i srpska vojska izbi na Kosovo. Posle petstotinadvadesettri godine. I pade vojska ničice i stade ljubiti zemlju svojih praotaca.
Kosovo je oslobođeno! Kosovo! Jedan san, petovekovni san uvek budnog naroda ostvaren je. I suze radosnice ispuniše oči starace i dece, majki i sestara, pastira i vojskovođa, sveštenika i monaha... Kosovo je oslobođeno! Samo Srbin može da oceni značaj ovog uzvika, jer samo Srbi imaju svoje Kosovo. Samo su Srbi petstotinadvadesettri godine iz dana u dan u školi, u crkvi, u domu i polju, u radosti i žalosti, o slavi i svadbi govorili jedni drugima o Kosovu i Metohiji. Kosovo bi oslobođeno, ali srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ne porušiše ni jedan spomenik, ne preoraše ni jedno groblje, ne zapališe ni jednu kuću, ne razoriše nijedno ognjište, ne ucveliše nijednu majku, ne silovaše ničiju sestru... Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše...
Pamti ovo, Srbine, i uspravi se!
Ko se danas veliča slobodama i slobodarima, a uzmiče pred neslobodama i tiranima ne čuje onaj razgovetni šapat budućnosti da će se današnji grehovi sutra spirati pokajničkim suzama. Ponositi se svojim precima, a ne biti ih dostojan čin je vredan samo prezrenja!
Ne kaže se uzalud: SVETA SLOBODA! I Kosovo na sablji izgubljeno. I Kosovo na sablji vraćeno. Pre sto godina!
I danas, evo, na stotu godišnjicu izvlačenja Srba iz turskog jarma, oni bi da nam ponovo otmu Kosovo i Metohiju, da nas pretvore u roblje, da uz pomoć pojedinih svetskih moćnika, koji su umislili da su veći od Gospoda Boga, da na naše duhovne svetinje dozidaju minarete, da unište tapije i sva druga svedočenja da je ta zemlja srpska. I neki drugi bi koji izmišljaju svoje poreklo i svoj jezik da štrpnu komad Srbinove otadžbine i da stvore neku svoju pokrajinu, neku svoju državicu, neki svoj ćepenak... Pomažu im u tome i neki sa srpskim imenom i prezimenom koji sa srpstvom nemaju ništa zajedničko – oni se zalažu da se otimačima pokloni „parče“ Kosova i Metohije. Mora im se uvek iznova govoriti: „Kosovo nije 'parče', nije ni ravnica, ni dolina, ni brežuljak na Gazimestanu, nisu ni žitna polja kraj Laba i Stnice, nije ni kosturnica, ni jama nepregledna, nisu ni bogati rudnici... Kosovo je duša Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primalo i svetu pričest i zavet: mržnja za ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu. Kosovo je nebeski vrh odakle motre bistre oči čestitog kneza Lazara koji nas pita: 'Čime to trgujete, o moji Srbi!'“
Izvesno je: neće biti spokoja na Kosovu i Metohiji. Neće ga biti za Srbe, ali neće ga biti ni za Šiptare. Srbi znaju da im je zemlja oteta, Šiptari znaju da su na otetoj srpskoj zemlji. Znaju da dolazi vreme u kom će svako uzeti ono što je njegovo.
Iz krila majke Srbije već su poleteli mladi zavetnici Kosova i Metohije i zaklinju se gotovo na isti način na koji su se vekovima zaklinjali Jevreji: „Ako te zaboravim, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja“. Zakletva „kosovskih zavetnika“ se malo razlikuje „Ako te zaboravim , Kosovo, neka me Gospod Bog zaboravi!“
Tom zakletvom i tom porukom hrane se i brane „Zavetnici Kosova i Metohije“, kojih ima gotovo u svim gradovima. Za vođu imaju studentkinju Milicu Đurđević, koju nazivaju novom Kosovkom Devojkom.
IMAJU SAMO JEDNU MAJKU
Francuski novinari koji su pre sto godina pratili srpsku vojsku u bojevima za oslobođenje iz turskog ropstva bili su veoma iznenađeni kada su saznali da u tim borbama ginu u bivaju ranjeni i sinovi generala i viših oficira. Vojnik iz Šumadije, koji je pomalo natucao francuski jezik, uze da im to ovako objasni: „Vidite, gospodo, mi Srbi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku otadžbinu. E, za tu majku ginemo svi bez razlike!“
U SLAVU PESNIKA RAKIĆA
U onim talasima oduševljanja koji su zahvatili Srbiju pred boj sa Turcima samo je jedan pesnik bio tužan – Milan Rakić. Vojska ga nije htela jer je imao neku fizičku falinku. Zar on da propusti bojeve na Kosovu? Nikada! Našao je Vojina Popovića – Vojvodu Vuka i doslovno rekao: „Ako me ne primiš u tvoj komitski odred, meni život više ne treba!“
Kada je vojska bila na Gazimestanu, jedan mladi oficir govorio je stihove Milana Rakića: „Silni oklopnici, bez mane i straha...“ Oficir iz komitskog odreda trči prema komandantu i raportira: „Gospodine pukovniče, pesnik Milan Rakić, čije stihove govori ovaj mladi oficir nalazi se u odredu.“ Pukovnik zapoveda: „Milan Rakić tri koraka napred!“ Milan Rakić od silnog uzbuđenja ne može ni da korakne. Zato se čuje nova komanda: „Odred tri koraka nazad, osim vojnika Milana Rakića.“ Zatim još jedna komanda: „Tri put ura za pesnika Milana Rakića!“ Dok se orio Gazimestan, Rakiću su tekle suze...
(Ovo su, Srbine, bili tvoji preci. A gde si ti?)
http://www.standard.rs/antonije-djuric-ususret-stogodisnjici-oslobodjenja-juga-srbije-od-turskog-ropstva.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
