Политика
Председник Србије Томислав Николић
November 11, 2013
По трећи пут у распону од једног века, Србија некоме смета. Да ли ће победнице дозволити ревизије историје измишљањем терористичког акта као разлога за почетак Првог светског рата? Ми немамо право да останемо неми, макар се та лаж оличила у једном једином гласу.
![]()
У последње време чују се гласови оних који Први светски рат стављају у контекст данашњег времена, говорећи о Видовданском атентату као о терористичком акту. Не можемо на то остати равнодушни.По свему судећи, на делу је нови покушај да се Србија неправедно и неосновано прогласи априорним кривцем, који је више пута у историји узроковао светске недаће. Отвара се простор да стварни кривци оперу савест и крваве руке и скину кривицу са својих плећа.
По трећи пут у распону од једног века, Србија некоме смета.Да ли ће победнице дозволити покушаје ревизије историје, измишљањем терористичког акта као разлога за почетак Првог светског рата? Да ли су жртве праведне борбе за слободу узалудне? Ми немамо право да останемо неми, макар се та лаж оличила у једном једином гласу.
Катастрофи Првог светског рата претходила су стремљења појединих државника да се прегазе други народи, што се види по презиру испољеном према „малим” народима током анексионе и сарајевске кризе. Балканско подручје уплетено је у борбу европских сила за поновну расподелу колонија.
Велико је питање како би Европа изгледала данас да је Србија остала у вазалном односу према Аустроугарској, какав је имала у време владавине краља Милана. Сетимо се неповољних спољнотрговинских аранжмана и железничке конвенције, прихватања окупације Босне и катастрофалног тајног споразума краља с Бечом. Истини за вољу, Милан је захваљујући томе испословао круну и многе личне повластице. Његовим повлачењем, несталном политиком краља Александра и ступањем на престо Петра Првог после Мајског преврата, окренуо се точак историје. Србија се окреће решавању својих унутрашњих питања и мења однос према Аустроугарској.
Дакле, увод у Први светски рат била је анексија Босне и Херцеговине, с циљем Аустроугарске монархије да освоји некадашње територије Османског царства и да сломи српски отпор и потпуно неутралише, асимилује и маргинализује Србију и српску нацију на територији Босне, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, Србије, Македоније.
Припреме Аустроугарске и Немачке за рат трајале су више од шест година. У војном смислу, те две силе биле су ненадмашне. Моменат сукоба је изабрала Немачка, подстакавши свог савезника Аустроугарску да неоправдано нападне Србију због атентата на престолонаследника Фердинанда. Покушај да се Србија повеже с тим био је безуспешан.
Ако је атентат који је починила Млада Босна терористички чин због кога је избио Први светски рат, зашто није избио после атентата на Фрању Јосифа? Атентатору Оберданку, коме су Аустријанци изрекли смртну казну, подигнут је у Венецији споменик и прављен читав култ. Када је Италијан Стерле објавио спис у коме велича Оберданка, био је осуђен у Бечу на пет година робије, што је изазвало демонстрације у Италији и затварање универзитета у Риму. Имајући у виду да је окупатор исти (анексија Босне и Херцеговине од стране Беча извршена је 1908. год.), по угледу на Младу Италију настала је и Млада Босна.
Какве је акције изводила Млада Босна? После анексијеБоснеиХерцеговине 1908. годинеуСарајеву, Мостару, ТузлиТребињу идругимградовима, групемладихсвојотпорокупаторуизражавале су демонстрацијама, спаљивањемаустријскихимађарскихзастава, растурањем летака иброшура.
Нису само Срби православне вере остваривали циљеве Младе Босне, слободу за Босну пре свега. Међу члановима,осим Гаврила Принципа, помињу се и Богдан Жерајић, Недељко ЧабриновићДанило ИлићТрифко Грабеж Јездимир ДангићВељко Чубриловићи Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашићкаснији нобеловац Иво Андрић, Добросав ЈевђевићЈаков Миловић и идеолог организације Владимир Гаћиновић.
Ниједан рат пре тога није тако драматично променио мапу Европе. Нестала су четири царства (немачко, аустроугарско, отоманско и руско), Белгија и Србија су биле тешко разрушене, а Француска, Немачка и Русија су такође претрпеле страховите губитке. Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто становништва по попису из 1914. године.
Историја неког оптерећује, неког глорификује, на начин о коме одлучују победници. Помирење, на коме се с правом инсистира у данашњевреме, не сме поново да погази мале државе и народе. Не сме у данашње време да се инсистира на насилном мењању историје, нема помирења на уштрб истине и правде.
Није разлог за Први светски рат наводни терористички акт Гаврила Принципа. О томе уверљиво и документовано пише немачки историчар Фриц Фишер у својој чувеној књизи „Рат илузија, Немачка политика 1911–1914”. Немачки цар Вилхелм је био ватрени поборник ратне политике према Словенима, дакле и према Србији: „Борба између Словена и Германа се не може више избећи, до ње ће сигурно доћи. Када? Видеће се... Словени нису рођени да би владали, већ да би били слуге и то им се мора ставити до знања”.
Цареви немачке и аустроугарске, Вилхелм и Франц, 23. октобра 1913. године споразумели су се о уништењу Србије. Отуда је немачки цар већ 13. јуна 1914. године у Конопишту (Чешка) убеђивао Фердинанда о неопходности обрачуна са Србијом и да је тадашњи тренутак најповољнији за рат. Ипак, Беч није дао потврдан одговор, већ је ситуацију разматрао. Атентат од 28. јуна 1914. године дао је Немцима нови полет и они су тражили да се Србија уништи, уз образложење да је то питање опстанка Аустроугарске. Вилхелм је говорио да се са Србима мора рашчистити и по цену европског рата.
Клерикалац, напрасит и милитаристички Франц Фердинанд је омражен у Мађарској (обећавао да ће „укротити” Мађаре), а није био омиљен ни од аустријских Немаца. Показивао је презир према Србима и дошао баш за Видовдан да руководи антисрпским војним маневрима. Атентат у Сарајеву у Бечу није примљен као неко велико зло, напротив. Гроф Чернин описује „штимунг” у Бечу, да је било више оних који су се радовали него оних који су туговали, а угледни аустријски политичар тога времена Редлих бележи да се у Бечу нигде није могла приметити нека жалост и да је свуда свирала музика...
Атентат на престолонаследника Фердинанда је могао да будеповод, околности су биле повољне а жеље су се поклопиле с могућностима.
Шта је разлог за ново тумачење? Можда стара теорија да савест може да се опере сребрњацима? Не усуђујем се да размишљам о томе шта ће Србија да преживљава 2041. године, ако овакав распоред снага и утицаја успе да преживи.
Србија у протеклих двадесет година није имала ни добру, а камоли бриљантну дипломатију. Постали смо априорни кривац за многе недаће изазване погрешкама светских моћника, за Први светски рат, рат у бившој Југославији, не дај боже да су у ово време и неки други јубилеји. Неки су то максимално искористили и капитализовали, али нека се не заносе. Срби се у добру не узносе, а у злу не понижавају. Двадесет година у историјском контексту представља кап у мору. Истина је истина; Србија од истине неће одустати. Храбар и правдољубив српски народ неће устукнути пред силом новца и уцена. Неће одустати ни када га приказују обешеног на трговима европских градова.
Зато данас, када се с поносом сећамо своје храбре и херојске прошлости, трудимо се да је будемо достојни. Престанимо да тражимо трн у оку својих ближњих, извадимо балван из свог ока и видимо у чему све грешимо. Треба да се запитамо да ли ће нас бити за сто година с оваквим наталитетом. Да се запитамо како живе Срби у Хрватској, Црној Гори, БиХ, Македонији, шта смо урадили за Србе на Косову и Метохији? Свакодневни проблеми с којима се суочавамо не могу бити изговор за нерешавање питања судбине нашег народа. На то нас обавезују странице историје коју ће писати наши потомци. До последњег даха морамо истрајно да се боримо за истину и опстанак Србије, очување наше територије, наше културе, идентитета, интелекта, језика, историје.
Удружени, ми ћемо успети.
Томислав Николић
БЕОГРАД – Председник Републике Томислав Николић рекао је данас да је Србија увек у својој историји била на страни победника, а Фотомонографија 1014 - 1918. управо је доказ учешћа Србије у историјској причи победника.
Говорећи на промоцији фотомонографије и то управо на дан кад је пре 94 године потписано примирје у Првом светком рату, Николић је приметио да нас, нажалост, само годишњице и јубилеји подсећају на нашу дужну захвалност према многим прецима чија имена помињу тек људи из струке, а чија дела јесу дословно и симболично уткана у наше повесно херојство.
![]()
Истакавши посебну захвалност и заслуге фотографа за све што је о учешћу Србије у „војевању које до тада није памтило човечанство” остало забележено, Николић је подсетио да у освит јубилеја свој допринос победи савезника треба да истичемо ослоњени на чињенице и историјске податке и констатовао да део те повесне истине, део најзначајнијих докумената о нашем славном учешћу у Великом рату, чине управо фотографије сабране у фотомонографији 1914 - 1918.
„Као и већина српске деце одрастао сам уз имена славних војника и војсковођа из Првог светског рата, само једног од ратова које је малена Србија водила против светских силеџија бранећи своју част: Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, мајор Гавриловић, Милунка Савић”, рекао је Николић, али и нагласио да фотомонографија подсећа и на скрајнута и никад истицана по заслузи имена фотографа - Ристе Марјановића, Самсона Чернова, Владимира Бецића, Драгише Стојадиновића, Ристе Шуковића...
„Без њих не би постојало ово сведочанство о Србији, овај доказ о истини коју никаква сила никада неће моћи да измени”, рекао је Николић и приметио да „није првина да се огрешимо о значајне људе из прошлости који јесу историјске личности и којима дугујемо, ако не више, макар да се у издањима попут овог сетимо њиховог огромног доприноса данас занемареној култури сећања”.
Како је констатовао, нажалост само јубилеји подсећају на нашу дужну захвалност према многим прецима чија имена помињу тек људи из струке, а чија дела јесу дословно и симболично уткана у наше повесно херојство.
Фотографија и филм у Кнежевини, а потом и Краљевини Србији, двојако сведоче о укупном развоју једне државе, истакао је Николић и додао да не само да су потомцима остала сведочанства у фотографијама и покретним сликама, већ су фасцинантни и датуми, брзина којом је Србија прихватала нова техничка достигнућа и развијала их.
Тако је навео да су већ у првој години свога настанка - 1839. дагеротипија, као први фотографски запис, или 1895. филмска пројекција - одмах стизале у Србију: фотографију је од изумитеља Луја Дагера лично учио Димитрије Новаковић у Паризу, а Анастас Јовановић у Бечу. Само пола године након париске пројекције браће Лимијер, филм је приказан у београдској кафани „Код златног крста”.
„Озбиљност фотографије као документа, али и тек заживелог филма, није мимоишла оштроумност Врховне команде српске војске ни током Другог балканског рата из кога је филмска екипа Ђоке Богдановића и фотографа и сниматеља Чернова оставила изузетно значајне фото и видео записе”, навео је Николић и подсетио да су сликом забележени и историјски моменти на Крфу где је исцрпљену српску војску ваљало одморити, подићи, мотивисати.
„Чак и у тако великим бригама за војника и избегли народ, Влада и Врховна команда не заборављају да потомцима морају испричати своју причу на начин који ће рећи више од хиљаду речи - сликом”, констатовао је Николић.
Подсетио је и да је међу првима на свету Српска војска на Крфу основала Филмску секцију при Врховној команди, купила опрему за снимање и приказивање филмова, а војник са фотоапаратом и камером био је значајан колико и војник са пушком.
„Ова изузетна спознаја Владе и Команде данас је преточена у артефакте, документа, сведочанства о походима, јунаштву и голготи српског народа и војске. Њихове фотографије, поред документарне, несумњиво имају и уметничке домете. Влада Краљевине Србије, свесна снаге и речитости слике, ова изузетна сведочанства приказивала је свету који је на посебан начин, кроз емотивни доживљај, стицао спознају о нашем народу и херојским подвизима српског војника који су одлучујуће допринели победи савезника”, навео је Николић.
Он је подсетио да је затим Врховна команда послала у свет своје фотографе и фотографије: 1916. Ристу Марјановића у Париз, Лондон и Њујорк са изложбом документарних фотографија са Цера, Колубаре и повлачења кроз Албанију.
Подсетио је и на изложбу Самсона Чернова „Срби децембра 1915.” у лондонској Галерији Краљевског института коју је отворио руски кнез Михаил Романов, обучен у униформу капетана српске војске.
Навео је и да је Пашић Чернова послао у Америку где ће у најпрестижнијим и најпосећенијим галеријама излагати своје аквареле, документарне фотографије о српској војсци у Првом светском рату, држати предавања и давати интервјуе од којих је најзапаженији онај у „Њујорк тајмсу” од 17. марта 1918. године.
Међу важне датуме Николић је убројао и 1916. годину када је Врховна команда поставила за шефа Кинематографске секције Врховне команде српске војске фотографа Драгишу Стојадиновића, „богомданог за послове организатора”, а захваљујући чијим су изузетним организаторским способностима до данас сачувани снимци и фотографије из Првог светског рата.
„Лица знаних и незнаних јунака, ситуације и догађаји, тренуци мира и рата... Са њихових фотографија гледају вас туга и носталгија, радост и трептај, чују се пушка и топ, али и ветар који таласа житна поља по Србији и љуља таласе Јонског мора. На свакој страници чује се поклик: За мном, јунаци!, Напред, браћо!, једнако се чују војничка труба која свира напад и хармоника и фрула које позивају на тихо, тихо Тамо далеко...„.
Фотографија је, закључио је председник Србије, једнако сведок и емотивни доживљај, „она чува наше сећање и драгоцено брани да неки залутали, закаснели куршум данашњих перача савести не убије нашу часну историју”.
Председник Србије је, иначе, пре обраћања присутнима на промоцији Фотомонографије рекао да ће се ограничити углавном на оно што је написао у предговору тог издања, мада, додао је „прилика је да се још штошта каже о Првом светском рату”.
Зато је замолио присутне да се у његов говор уброји и оно што је данас написао у ауторском тексту у Политици, јер то је, како је навео, његов став о Првом светском рату, разлозима за његово избијање, и „односима пријатеља и мањих пријатеља према Србији”.
„Желео сам да узбуркам домаћу и светску јавност, јер ми се чини да је то сад више него потребно”, рекао је Николић на промоцији Фотомонографије 1914 - 1918.
Oбјављено: 11.11.2013.
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Budimo-dostojni-junacke-proslosti.sr.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atheroesofserbia@yahoo.com
******
Председник Србије Томислав Николић
November 11, 2013
По трећи пут у распону од једног века, Србија некоме смета. Да ли ће победнице дозволити ревизије историје измишљањем терористичког акта као разлога за почетак Првог светског рата? Ми немамо право да останемо неми, макар се та лаж оличила у једном једином гласу.
Председник Србије Томислав Николић
За Политику пише Томислав Николић,
председник Републике Србије
председник Републике Србије
У последње време чују се гласови оних који Први светски рат стављају у контекст данашњег времена, говорећи о Видовданском атентату као о терористичком акту. Не можемо на то остати равнодушни.По свему судећи, на делу је нови покушај да се Србија неправедно и неосновано прогласи априорним кривцем, који је више пута у историји узроковао светске недаће. Отвара се простор да стварни кривци оперу савест и крваве руке и скину кривицу са својих плећа.
По трећи пут у распону од једног века, Србија некоме смета.Да ли ће победнице дозволити покушаје ревизије историје, измишљањем терористичког акта као разлога за почетак Првог светског рата? Да ли су жртве праведне борбе за слободу узалудне? Ми немамо право да останемо неми, макар се та лаж оличила у једном једином гласу.
Катастрофи Првог светског рата претходила су стремљења појединих државника да се прегазе други народи, што се види по презиру испољеном према „малим” народима током анексионе и сарајевске кризе. Балканско подручје уплетено је у борбу европских сила за поновну расподелу колонија.
Велико је питање како би Европа изгледала данас да је Србија остала у вазалном односу према Аустроугарској, какав је имала у време владавине краља Милана. Сетимо се неповољних спољнотрговинских аранжмана и железничке конвенције, прихватања окупације Босне и катастрофалног тајног споразума краља с Бечом. Истини за вољу, Милан је захваљујући томе испословао круну и многе личне повластице. Његовим повлачењем, несталном политиком краља Александра и ступањем на престо Петра Првог после Мајског преврата, окренуо се точак историје. Србија се окреће решавању својих унутрашњих питања и мења однос према Аустроугарској.
Дакле, увод у Први светски рат била је анексија Босне и Херцеговине, с циљем Аустроугарске монархије да освоји некадашње територије Османског царства и да сломи српски отпор и потпуно неутралише, асимилује и маргинализује Србију и српску нацију на територији Босне, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, Србије, Македоније.
Припреме Аустроугарске и Немачке за рат трајале су више од шест година. У војном смислу, те две силе биле су ненадмашне. Моменат сукоба је изабрала Немачка, подстакавши свог савезника Аустроугарску да неоправдано нападне Србију због атентата на престолонаследника Фердинанда. Покушај да се Србија повеже с тим био је безуспешан.
Ако је атентат који је починила Млада Босна терористички чин због кога је избио Први светски рат, зашто није избио после атентата на Фрању Јосифа? Атентатору Оберданку, коме су Аустријанци изрекли смртну казну, подигнут је у Венецији споменик и прављен читав култ. Када је Италијан Стерле објавио спис у коме велича Оберданка, био је осуђен у Бечу на пет година робије, што је изазвало демонстрације у Италији и затварање универзитета у Риму. Имајући у виду да је окупатор исти (анексија Босне и Херцеговине од стране Беча извршена је 1908. год.), по угледу на Младу Италију настала је и Млада Босна.
Какве је акције изводила Млада Босна? После анексијеБоснеиХерцеговине 1908. годинеуСарајеву, Мостару, ТузлиТребињу идругимградовима, групемладихсвојотпорокупаторуизражавале су демонстрацијама, спаљивањемаустријскихимађарскихзастава, растурањем летака иброшура.
Нису само Срби православне вере остваривали циљеве Младе Босне, слободу за Босну пре свега. Међу члановима,осим Гаврила Принципа, помињу се и Богдан Жерајић, Недељко ЧабриновићДанило ИлићТрифко Грабеж Јездимир ДангићВељко Чубриловићи Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашићкаснији нобеловац Иво Андрић, Добросав ЈевђевићЈаков Миловић и идеолог организације Владимир Гаћиновић.
Ниједан рат пре тога није тако драматично променио мапу Европе. Нестала су четири царства (немачко, аустроугарско, отоманско и руско), Белгија и Србија су биле тешко разрушене, а Француска, Немачка и Русија су такође претрпеле страховите губитке. Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто становништва по попису из 1914. године.
Историја неког оптерећује, неког глорификује, на начин о коме одлучују победници. Помирење, на коме се с правом инсистира у данашњевреме, не сме поново да погази мале државе и народе. Не сме у данашње време да се инсистира на насилном мењању историје, нема помирења на уштрб истине и правде.
Није разлог за Први светски рат наводни терористички акт Гаврила Принципа. О томе уверљиво и документовано пише немачки историчар Фриц Фишер у својој чувеној књизи „Рат илузија, Немачка политика 1911–1914”. Немачки цар Вилхелм је био ватрени поборник ратне политике према Словенима, дакле и према Србији: „Борба између Словена и Германа се не може више избећи, до ње ће сигурно доћи. Када? Видеће се... Словени нису рођени да би владали, већ да би били слуге и то им се мора ставити до знања”.
Цареви немачке и аустроугарске, Вилхелм и Франц, 23. октобра 1913. године споразумели су се о уништењу Србије. Отуда је немачки цар већ 13. јуна 1914. године у Конопишту (Чешка) убеђивао Фердинанда о неопходности обрачуна са Србијом и да је тадашњи тренутак најповољнији за рат. Ипак, Беч није дао потврдан одговор, већ је ситуацију разматрао. Атентат од 28. јуна 1914. године дао је Немцима нови полет и они су тражили да се Србија уништи, уз образложење да је то питање опстанка Аустроугарске. Вилхелм је говорио да се са Србима мора рашчистити и по цену европског рата.
Клерикалац, напрасит и милитаристички Франц Фердинанд је омражен у Мађарској (обећавао да ће „укротити” Мађаре), а није био омиљен ни од аустријских Немаца. Показивао је презир према Србима и дошао баш за Видовдан да руководи антисрпским војним маневрима. Атентат у Сарајеву у Бечу није примљен као неко велико зло, напротив. Гроф Чернин описује „штимунг” у Бечу, да је било више оних који су се радовали него оних који су туговали, а угледни аустријски политичар тога времена Редлих бележи да се у Бечу нигде није могла приметити нека жалост и да је свуда свирала музика...
Атентат на престолонаследника Фердинанда је могао да будеповод, околности су биле повољне а жеље су се поклопиле с могућностима.
Шта је разлог за ново тумачење? Можда стара теорија да савест може да се опере сребрњацима? Не усуђујем се да размишљам о томе шта ће Србија да преживљава 2041. године, ако овакав распоред снага и утицаја успе да преживи.
Србија у протеклих двадесет година није имала ни добру, а камоли бриљантну дипломатију. Постали смо априорни кривац за многе недаће изазване погрешкама светских моћника, за Први светски рат, рат у бившој Југославији, не дај боже да су у ово време и неки други јубилеји. Неки су то максимално искористили и капитализовали, али нека се не заносе. Срби се у добру не узносе, а у злу не понижавају. Двадесет година у историјском контексту представља кап у мору. Истина је истина; Србија од истине неће одустати. Храбар и правдољубив српски народ неће устукнути пред силом новца и уцена. Неће одустати ни када га приказују обешеног на трговима европских градова.
Зато данас, када се с поносом сећамо своје храбре и херојске прошлости, трудимо се да је будемо достојни. Престанимо да тражимо трн у оку својих ближњих, извадимо балван из свог ока и видимо у чему све грешимо. Треба да се запитамо да ли ће нас бити за сто година с оваквим наталитетом. Да се запитамо како живе Срби у Хрватској, Црној Гори, БиХ, Македонији, шта смо урадили за Србе на Косову и Метохији? Свакодневни проблеми с којима се суочавамо не могу бити изговор за нерешавање питања судбине нашег народа. На то нас обавезују странице историје коју ће писати наши потомци. До последњег даха морамо истрајно да се боримо за истину и опстанак Србије, очување наше територије, наше културе, идентитета, интелекта, језика, историје.
Удружени, ми ћемо успети.
Томислав Николић
*******
Николић:
Фотографи сачували истину о Србији
у Великом рату
Говорећи на промоцији фотомонографије и то управо на дан кад је пре 94 године потписано примирје у Првом светком рату, Николић је приметио да нас, нажалост, само годишњице и јубилеји подсећају на нашу дужну захвалност према многим прецима чија имена помињу тек људи из струке, а чија дела јесу дословно и симболично уткана у наше повесно херојство.
Истакавши посебну захвалност и заслуге фотографа за све што је о учешћу Србије у „војевању које до тада није памтило човечанство” остало забележено, Николић је подсетио да у освит јубилеја свој допринос победи савезника треба да истичемо ослоњени на чињенице и историјске податке и констатовао да део те повесне истине, део најзначајнијих докумената о нашем славном учешћу у Великом рату, чине управо фотографије сабране у фотомонографији 1914 - 1918.
„Као и већина српске деце одрастао сам уз имена славних војника и војсковођа из Првог светског рата, само једног од ратова које је малена Србија водила против светских силеџија бранећи своју част: Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, мајор Гавриловић, Милунка Савић”, рекао је Николић, али и нагласио да фотомонографија подсећа и на скрајнута и никад истицана по заслузи имена фотографа - Ристе Марјановића, Самсона Чернова, Владимира Бецића, Драгише Стојадиновића, Ристе Шуковића...
„Без њих не би постојало ово сведочанство о Србији, овај доказ о истини коју никаква сила никада неће моћи да измени”, рекао је Николић и приметио да „није првина да се огрешимо о значајне људе из прошлости који јесу историјске личности и којима дугујемо, ако не више, макар да се у издањима попут овог сетимо њиховог огромног доприноса данас занемареној култури сећања”.
Како је констатовао, нажалост само јубилеји подсећају на нашу дужну захвалност према многим прецима чија имена помињу тек људи из струке, а чија дела јесу дословно и симболично уткана у наше повесно херојство.
Фотографија и филм у Кнежевини, а потом и Краљевини Србији, двојако сведоче о укупном развоју једне државе, истакао је Николић и додао да не само да су потомцима остала сведочанства у фотографијама и покретним сликама, већ су фасцинантни и датуми, брзина којом је Србија прихватала нова техничка достигнућа и развијала их.
Тако је навео да су већ у првој години свога настанка - 1839. дагеротипија, као први фотографски запис, или 1895. филмска пројекција - одмах стизале у Србију: фотографију је од изумитеља Луја Дагера лично учио Димитрије Новаковић у Паризу, а Анастас Јовановић у Бечу. Само пола године након париске пројекције браће Лимијер, филм је приказан у београдској кафани „Код златног крста”.
„Озбиљност фотографије као документа, али и тек заживелог филма, није мимоишла оштроумност Врховне команде српске војске ни током Другог балканског рата из кога је филмска екипа Ђоке Богдановића и фотографа и сниматеља Чернова оставила изузетно значајне фото и видео записе”, навео је Николић и подсетио да су сликом забележени и историјски моменти на Крфу где је исцрпљену српску војску ваљало одморити, подићи, мотивисати.
„Чак и у тако великим бригама за војника и избегли народ, Влада и Врховна команда не заборављају да потомцима морају испричати своју причу на начин који ће рећи више од хиљаду речи - сликом”, констатовао је Николић.
Подсетио је и да је међу првима на свету Српска војска на Крфу основала Филмску секцију при Врховној команди, купила опрему за снимање и приказивање филмова, а војник са фотоапаратом и камером био је значајан колико и војник са пушком.
„Ова изузетна спознаја Владе и Команде данас је преточена у артефакте, документа, сведочанства о походима, јунаштву и голготи српског народа и војске. Њихове фотографије, поред документарне, несумњиво имају и уметничке домете. Влада Краљевине Србије, свесна снаге и речитости слике, ова изузетна сведочанства приказивала је свету који је на посебан начин, кроз емотивни доживљај, стицао спознају о нашем народу и херојским подвизима српског војника који су одлучујуће допринели победи савезника”, навео је Николић.
Он је подсетио да је затим Врховна команда послала у свет своје фотографе и фотографије: 1916. Ристу Марјановића у Париз, Лондон и Њујорк са изложбом документарних фотографија са Цера, Колубаре и повлачења кроз Албанију.
Подсетио је и на изложбу Самсона Чернова „Срби децембра 1915.” у лондонској Галерији Краљевског института коју је отворио руски кнез Михаил Романов, обучен у униформу капетана српске војске.
Навео је и да је Пашић Чернова послао у Америку где ће у најпрестижнијим и најпосећенијим галеријама излагати своје аквареле, документарне фотографије о српској војсци у Првом светском рату, држати предавања и давати интервјуе од којих је најзапаженији онај у „Њујорк тајмсу” од 17. марта 1918. године.
Међу важне датуме Николић је убројао и 1916. годину када је Врховна команда поставила за шефа Кинематографске секције Врховне команде српске војске фотографа Драгишу Стојадиновића, „богомданог за послове организатора”, а захваљујући чијим су изузетним организаторским способностима до данас сачувани снимци и фотографије из Првог светског рата.
„Лица знаних и незнаних јунака, ситуације и догађаји, тренуци мира и рата... Са њихових фотографија гледају вас туга и носталгија, радост и трептај, чују се пушка и топ, али и ветар који таласа житна поља по Србији и љуља таласе Јонског мора. На свакој страници чује се поклик: За мном, јунаци!, Напред, браћо!, једнако се чују војничка труба која свира напад и хармоника и фрула које позивају на тихо, тихо Тамо далеко...„.
Фотографија је, закључио је председник Србије, једнако сведок и емотивни доживљај, „она чува наше сећање и драгоцено брани да неки залутали, закаснели куршум данашњих перача савести не убије нашу часну историју”.
Председник Србије је, иначе, пре обраћања присутнима на промоцији Фотомонографије рекао да ће се ограничити углавном на оно што је написао у предговору тог издања, мада, додао је „прилика је да се још штошта каже о Првом светском рату”.
Зато је замолио присутне да се у његов говор уброји и оно што је данас написао у ауторском тексту у Политици, јер то је, како је навео, његов став о Првом светском рату, разлозима за његово избијање, и „односима пријатеља и мањих пријатеља према Србији”.
„Желео сам да узбуркам домаћу и светску јавност, јер ми се чини да је то сад више него потребно”, рекао је Николић на промоцији Фотомонографије 1914 - 1918.
Oбјављено: 11.11.2013.
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Budimo-dostojni-junacke-proslosti.sr.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atheroesofserbia@yahoo.com
******