Споменик Војводи Вуку / Топличин венац, Београд.
Foto: Iricigor/ Wikipedia
ВОЈВОДА ВУК
ВОЈВОДА ВУК
Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
- Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.
Поврх виса код села Груништа?
- Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.
Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише...
Клону рука у Војводе Вука.
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише...
Клону рука у Војводе Вука.
Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака...
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака...
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.
Милисав Јелић
*****
Сведочење о погибији Војводе Вука:
Из дневника четничког командира, новинара Милосава Јелића
(књига "Летопис југа" 1930)
(књига "Летопис југа" 1930)
ЧИНИЛО МИ СЕ ДА СЕ СА ЊИМ
САХРАЊУЈЕ СРБИЈА
САХРАЊУЈЕ СРБИЈА
15. новембра [1916]
Јутрос кад се расвануло једна бугарска чета, која је лежала пред 1 батаљоном, повлачи се због два добро пала хаубичка зрна. Моја 4 чета отвара на њу бочну брзу ватру.
Између 8 и 9 на телефону, где нико никога не може да дозове од галаме чује се глас Јездићев:
"Аман, ако сте Срби, јављајте тамо: дунавска ми артилерија поби војнике!"И тамо се неко смилова да је извести како треба да повећа отстојање. Доцније се видело да је 50 наших избацила из строја.
Око 10 часова извештавају с осматрачнице дунавске дивизије да један непријатељски батаљон отступа с Грунишког Виса на утврђену линију код Старевина, а да се комора повлачи к селу Зовик.
Наређује се бомбардовање Црнога Камена. Неколико хаубичких зрна и тачка. Непријатељ зато отвара доста јаку артилеријску ватру.
Наређују из бригаде да видим да ли има Бугара у рововима. Све их страх да не побегну непримећени. Наравно да их има.
Јака пешачка ватра траје непрестано и поред дејства артилерије. Стишава се око подне. Вук шаље патроле да са североисточне стране избију на Црни Камен. Оне то и учине, али се морају повући пред нападом непријатеља.
Дан сунчан и леп.
Увече наређују да се поднесу спискови за одликовање француским орденима.
Преко ноћи Бугари опет нападају на 1 батаљон, али су одбијени.
16. Новембра
Изјутра магла. Око 7 часова опет нападају. Тражимо да артилерија гађа, али пре но што је и почела напад је одбијен на фронту 1 батаљона. Јездић јавља да су Бугари оставили много лешева испред фронта.
Магла непрестано.
Вук прође и оде за лево крило.
После пола часа опет громогласно "Ура"код Јездића, па кркљање пушака и бомби. Бугари су у једном налету узели Бели Камен, а наши га одмах противнападом повратили.
Око подне опет "Ура"код Јездића и тишина после тога.
Вук тада беше дошао до места где је раније био Јездићев батаљонски штаб и где је и сад стајао телефон. Други је телефон однео собом Јездић у стрељачки строј. Он зовну Јездића и тада сам му последнји пут чуо глас:
- Побратиме, шта је код тебе?
- Ништа. Одбијамо трећи јуриш.
- Какав јуриш, кад не чујем ни једне пушке? потсмехну се Вук.
- Па немамо муниције, него ножевима...
- Ево и мене тамо.
Кад Вук приђе стрељачком строју праћен ордонансима и својим посилним Луком, Врањанцем, он извади револвер и викну:
- Напред добровољци!
Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и бацише се једни на друге. Тукло се револверима, бомбама и ножевима. Један бугарски официр опали шест пута из револвера на Јездића и шест пута га промаши у узбуђењу. Поручник Крста, командир 2. чете паде рањен кроз трбух. Одједном се појави у гужви Стева Личанин кувар, који спусти мањерке, скиде пушку, уби из ње оног официра бугарског што је гађао Јездића, а свог командира Крсту ухвати за ноге и свуче дваестак метара ниже од окршаја. Једно парче бомбе рани Вука у десну руку и он испусти револвер, којим је гађао, па клече да га Лука превије. Ту је била већ ивица Белог Камена и Бугари у маси стадоше да отступају ка Црном Камену. Један од заосталих бугарских војника подиже се иза једног камена и стојећи опали на Вука. Наши га убише одмах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца.
- Јаој, умре-е-е ми! завапи Лука.
- Ћут! викну му Јездић. Дај га овамо!
И Вука склонише за један већи камен на три корака од места где се превијао. Да је ту вршио превијање не би ни тога дана погинуо.
Кад добровољци у центру и на десном крилу чуше за погибију Вукову, оставише пушке и пола су часа тупо гледали пред себе. Да су нас за то време напали Бугари, сјурили би нас у Црну Реку.
Одозго смо лепо видели Вукову пратњу. Осам старих четника носили су наизменично поред обале носила с погинулим јунаком. Ја сам плакао као дете.
Чинило ми се као да се с њим и Србија сахрањује.
Слава му!
Милисав Јелић
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****