Политика
Бојан Билбија
Oбјављено: 09.01.2014.
Значај Поћорековог писма оповргавају у Немачкој и Аустрији.– Беч још 1907. донео одлуку о нападу на Србију, тврде српски историчари
![]()
Српски историчари оцењују као „бацање прашине у очи” тврдње немачких и аустријских колега који негирају да су планови за почетак Првог светског рата постојали 13 месеци пре Сарајевског атентата и 14 месеци пре аустроугарске објаве рата Србији. Они оспоравају значај писма које је ових дана у Андрићграду представио директор Архива Србије Мирослав Перишић. Реч је о писму бечког војног гувернера БиХ Оскара Поћорека, које је он упутио тадашњем министру финансија аустроугарске монархије Леону Билинском, 28. маја 1913. године.
Перишић је истакао да је писмо вишеструко значајно за све оне који се баве проучавањем Првог светског рата, јер открива намере ратних кругова Беча да га поведу, али и аустроугарске ставове према Србима, Хрватима и муслиманима, као и политику Беча према Србима и поборницима идеје уједињења Јужних Словена. „Поћореково писмо је документ који спада у примарне историјске изворе, јер је настало оног момента када се догађај десио и оно је један од најзначајнијих историјских извора за изучавање питања кривице и одговорности за почетак Првог светског рата”, појаснио је Перишић.
Подсетимо, Поћорек је у свом писму, између осталог, навео: „Морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремимо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама. Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овог мирног – боље рећи припремног – периода створимо сношљив одношај са Србијом.”
Бечки дневник „Кронен цајтунг” указује да је Перишић представио новинарима само превод писма, које је супротно ономе што Србија намерава да докаже. „То писмо се у Београду види као доказ невиности, али му се учитавају значења која не садржи”, јавља Дојче веле, наводећи да Србија представља своју истину о Првом светском рату.
„Српски историчари преносе да је из писма јасно како је Хабзбуршка монархија годину дана пре почетка рата већ планирала велики војни сукоб. Писмо није ништа посебно, рекао је један од најпознатијих познавалаца Великог рата, аустријски историчар Манфрид Рауенштајнер”, наводи Дојче веле, преносећи немачку информативну агенцију ДПА. „У писму нема ни говора о превентивном војном удару или конкретном плану за напад. Тиме је, изгледа, пропао покушај Београда да се растерети приписане кривице”, пише минхенски „Зидојче цајтунг”.
Један од најугледнијих српских историчара, академик Драгољуб Живојиновић оцењује за „Политику” да су ови написи у немачким медијима само дизање прашине, којим треба да се оправда оптужба на рачун Србије, јер наша земља није могла да буде физичка претња Аустроугарској. Живојиновић подсећа да је писмо раније већ објављивано, а његов препис сада је пронађен у Архиву Србије, међу документима враћеним из Аустрије.
– Србија са 4,5 милиона људи, тек изашлих из два рата, није могла да буду физичка претња Аустроугарској од 50 милиона, која је такође била и десет пута боље опремљена и наоружана. Овај документ спада у серију 13 или 14 захтева које је начелник аустроугарске Врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф упућивао политичким чиниоцима у монархији, како би му одобрили да нападне Србију. Према томе, Поћореково писмо само је на тој истој линији, то јест жељи и намери да се са Србијом обрачуна – објашњава Живојиновић.
Немачки политички кругови, преко својих интелектуалаца, покушавају да се ослободе кривице и зато све што им не одговара, они проглашавају неважним, небитним, као у случају овог писма, истиче академик.
– Најлакше је све свалити на Србију. Али, из писма се види да Србија не фигурира као опасност за Аустрију, већ они измишљају. Србија не може да буде одговорна, јер није намеравала да нападне монархију. Њихов наводни страх напросто је неодржив, али су они балканске ратове доживљавали као директан удар на структуру двојне монархије. Зато и јесу сматрали да је превентивни удар на Србију био неопходан – казао је Драгољуб Живојиновић.
Доцент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду Милош Ковић подсећа да је амерички историчар Семјуел Вилијамсон доказао да је 1912, после српских победа у Првом балканском рату, цео управљачки врх Хабзбуршке монархије, са изузетком, парадоксално, самог Франца Фердинанда, био за напад на Србију.
Од домаћих историчара, Ковић истиче драгоцене радове Милорада Екмечића, Михаила Војводића, Драгољуба Живојиновића, Василија Крестића, Чедомира Попова, Ђорђа Станковића и Драгослава Јанковића, као и низ немачких и енглеских аутора који потврђују ову чињеницу.
– Одавно је српска историографија утврдила да су у Бечу већ крајем 1907. и почетком 1908. године донели коначну одлуку о нападу на Србију.
Једино отворено питање за Беч било је да ли источну Србију предати Бугарској или не. Све то може да се пронађе у двема репрезентативним монографијама. Прва је књига Владимира Ћоровића „Односи Аустроугарске и Србије у 20. веку”, а друга је књига Андреја Митровића „Продор на Балкан”. Тамо је до детаља, на основу аустријске немачке грађе, доказано да су Немачка и Аустроугарска свесно увукле Европу и свет у Велики рат. Србија и Сарајевски атентат послужили су само као повод – напомиње Милош Ковић.
Бојан Билбија
____________
Цајт: Беч је желео сукоб
Водећи немачки и аустријски медији, коментарисали су, по принципу сваки на своју воденицу, писмо војног заповедника Босне Оскара Поћорека царском министру финансија Леону Билинском.
У том контексту је и угледни хамбуршки недељник „Цајт” објавио пре годину дана анализу немачког историчара Јоахима Ридла, која потврђује исправност српских тумачења Поћорековог писма, то јест да је управо Аустроугарска помно тражила прилику за објаву рата неком од „проблематичних” комшија...
„Ако се анализирају планови о неопходним „геополитичким интервенцијама” (дакле ратовима) у центрима тадашњих великих сила, настојање Беча да се обрачуна са Србијом губи на значају као разлог светског сукоба... Са друге стране, не би се смело заборавити да је аустроугарски министар спољних послова гроф Берхтолд само спроводио идеје тадашњег шефа генералштаба Конрада фон Хецендорфа који је у Берлину остао упамћен као високо рангирани, стални посетилац: ултимативно је захтевао од цара Вилхелма и надлежних соколова у генералштабу да подрже Беч у превентивном рату или против Италије или против Србије, онако како се укаже прилика. „Беч може да сачува престиж и поврати кредибилитет као велесила само ако започне ограничен, регионални сукоб и, наравно, изиђе као победник из тог ’малог’ рата”, цитирао је „Цајт” уобичајени аргумент аустроугарског шефа генералштаба.
М. Казимировић
Oбјављено: 09.01.2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nemci-odbijaju-odgovornost-za-rat.sr.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atheroesofserbia@yahoo.com
*****
Бојан Билбија
Oбјављено: 09.01.2014.
Значај Поћорековог писма оповргавају у Немачкој и Аустрији.– Беч још 1907. донео одлуку о нападу на Србију, тврде српски историчари
Перишић је истакао да је писмо вишеструко значајно за све оне који се баве проучавањем Првог светског рата, јер открива намере ратних кругова Беча да га поведу, али и аустроугарске ставове према Србима, Хрватима и муслиманима, као и политику Беча према Србима и поборницима идеје уједињења Јужних Словена. „Поћореково писмо је документ који спада у примарне историјске изворе, јер је настало оног момента када се догађај десио и оно је један од најзначајнијих историјских извора за изучавање питања кривице и одговорности за почетак Првог светског рата”, појаснио је Перишић.
Подсетимо, Поћорек је у свом писму, између осталог, навео: „Морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремимо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама. Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овог мирног – боље рећи припремног – периода створимо сношљив одношај са Србијом.”
Бечки дневник „Кронен цајтунг” указује да је Перишић представио новинарима само превод писма, које је супротно ономе што Србија намерава да докаже. „То писмо се у Београду види као доказ невиности, али му се учитавају значења која не садржи”, јавља Дојче веле, наводећи да Србија представља своју истину о Првом светском рату.
„Српски историчари преносе да је из писма јасно како је Хабзбуршка монархија годину дана пре почетка рата већ планирала велики војни сукоб. Писмо није ништа посебно, рекао је један од најпознатијих познавалаца Великог рата, аустријски историчар Манфрид Рауенштајнер”, наводи Дојче веле, преносећи немачку информативну агенцију ДПА. „У писму нема ни говора о превентивном војном удару или конкретном плану за напад. Тиме је, изгледа, пропао покушај Београда да се растерети приписане кривице”, пише минхенски „Зидојче цајтунг”.
Један од најугледнијих српских историчара, академик Драгољуб Живојиновић оцењује за „Политику” да су ови написи у немачким медијима само дизање прашине, којим треба да се оправда оптужба на рачун Србије, јер наша земља није могла да буде физичка претња Аустроугарској. Живојиновић подсећа да је писмо раније већ објављивано, а његов препис сада је пронађен у Архиву Србије, међу документима враћеним из Аустрије.
– Србија са 4,5 милиона људи, тек изашлих из два рата, није могла да буду физичка претња Аустроугарској од 50 милиона, која је такође била и десет пута боље опремљена и наоружана. Овај документ спада у серију 13 или 14 захтева које је начелник аустроугарске Врховне команде генерал Конрад фон Хецендорф упућивао политичким чиниоцима у монархији, како би му одобрили да нападне Србију. Према томе, Поћореково писмо само је на тој истој линији, то јест жељи и намери да се са Србијом обрачуна – објашњава Живојиновић.
Немачки политички кругови, преко својих интелектуалаца, покушавају да се ослободе кривице и зато све што им не одговара, они проглашавају неважним, небитним, као у случају овог писма, истиче академик.
– Најлакше је све свалити на Србију. Али, из писма се види да Србија не фигурира као опасност за Аустрију, већ они измишљају. Србија не може да буде одговорна, јер није намеравала да нападне монархију. Њихов наводни страх напросто је неодржив, али су они балканске ратове доживљавали као директан удар на структуру двојне монархије. Зато и јесу сматрали да је превентивни удар на Србију био неопходан – казао је Драгољуб Живојиновић.
Доцент на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду Милош Ковић подсећа да је амерички историчар Семјуел Вилијамсон доказао да је 1912, после српских победа у Првом балканском рату, цео управљачки врх Хабзбуршке монархије, са изузетком, парадоксално, самог Франца Фердинанда, био за напад на Србију.
Од домаћих историчара, Ковић истиче драгоцене радове Милорада Екмечића, Михаила Војводића, Драгољуба Живојиновића, Василија Крестића, Чедомира Попова, Ђорђа Станковића и Драгослава Јанковића, као и низ немачких и енглеских аутора који потврђују ову чињеницу.
– Одавно је српска историографија утврдила да су у Бечу већ крајем 1907. и почетком 1908. године донели коначну одлуку о нападу на Србију.
Једино отворено питање за Беч било је да ли источну Србију предати Бугарској или не. Све то може да се пронађе у двема репрезентативним монографијама. Прва је књига Владимира Ћоровића „Односи Аустроугарске и Србије у 20. веку”, а друга је књига Андреја Митровића „Продор на Балкан”. Тамо је до детаља, на основу аустријске немачке грађе, доказано да су Немачка и Аустроугарска свесно увукле Европу и свет у Велики рат. Србија и Сарајевски атентат послужили су само као повод – напомиње Милош Ковић.
Бојан Билбија
____________
Цајт: Беч је желео сукоб
Водећи немачки и аустријски медији, коментарисали су, по принципу сваки на своју воденицу, писмо војног заповедника Босне Оскара Поћорека царском министру финансија Леону Билинском.
У том контексту је и угледни хамбуршки недељник „Цајт” објавио пре годину дана анализу немачког историчара Јоахима Ридла, која потврђује исправност српских тумачења Поћорековог писма, то јест да је управо Аустроугарска помно тражила прилику за објаву рата неком од „проблематичних” комшија...
„Ако се анализирају планови о неопходним „геополитичким интервенцијама” (дакле ратовима) у центрима тадашњих великих сила, настојање Беча да се обрачуна са Србијом губи на значају као разлог светског сукоба... Са друге стране, не би се смело заборавити да је аустроугарски министар спољних послова гроф Берхтолд само спроводио идеје тадашњег шефа генералштаба Конрада фон Хецендорфа који је у Берлину остао упамћен као високо рангирани, стални посетилац: ултимативно је захтевао од цара Вилхелма и надлежних соколова у генералштабу да подрже Беч у превентивном рату или против Италије или против Србије, онако како се укаже прилика. „Беч може да сачува престиж и поврати кредибилитет као велесила само ако започне ограничен, регионални сукоб и, наравно, изиђе као победник из тог ’малог’ рата”, цитирао је „Цајт” уобичајени аргумент аустроугарског шефа генералштаба.
М. Казимировић
Oбјављено: 09.01.2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nemci-odbijaju-odgovornost-za-rat.sr.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atheroesofserbia@yahoo.com
*****