Novosti
01. maj 2014.
Karađorđev zavičaj prekrio zaborav u Viševcu, rodnom mestu Karađorđa Petrovića. Možda vožda nismo ni zaslužili,kakvi smo. Opasna je buna, ali je ona u temelju Srbije.
![]()
Čekao je, Popović, ekskurziju iz Vojvodine. Pun autobus ljudi pošao je iz Novog Sada, pre zore. Zastao je u manastiru Koporin, na bogosluženju. A odatle će, dovde, pa u Topolu i Orašac.
- Spala knjiga na nekoliko slova - kaže nam Popović. - Malo ko, danas, želi da se prihvati posla da se ovo mesto naše srpske slave održi, dostojno slavnog Karađorđa Petrovića.
Viševac, voždovo rodno mesto, uz put Topola - Rača Kragujevačka. Više je nego zapušteno. Koliko je puta čuvar sećanja, profesor Popović, čuo ove reči: „Možda vožda i nismo zaslužili, kakvi smo“.
- Viševac deli sudbinu mnogobrojnih mesta i belega naše ustaničke Srbije - govori profesor. - Meni je, lično, stalo da se ne zaboravi. Zato sam se prihvatio nezahvalne dužnosti. Nezahvalne, jer se svaki put, kad neko ovde dođe, zastidim. Za sve i svakoga.
I mi se pitamo... Obećali smo, tada, profesoru Aleksandru Popoviću da ćemo detaljno - u vizitu Viševcu. I došli smo.
Bio je to dan,kada se nebo spojilo sa zemljom. Kiša i sivilo neprirodno u prirodi Šumadije za ovo doba godine.
Ni ptice u viševekovnim borovima s kojih je vetar oborio tek upletena gnezda. Ni profesora, s kojim smo dogovorili susret u danu iznenadnog nevremena.
Pojavilo se lepolice prodavačice u lokalnoj trgovini, u centru Viševca. Profesor joj je ostavio poruku za novinare- u Rači je iznenadna sahrana, morao je tamo.
- Ko, osim njega, još ima ključ od Karađorđevog kompleksa - pitamo u centru Viševca.
-Niko ! On se, sam, mučenik, već više godina o tome stara - stiže odgovor profesorovog komšije dopunjen sa nekoliko reči: „A možda bi ključ mogao da ima predsednik mesne zajednice...“
Vladetu Prokića zatičemo za ručkom.
Ne, nemam ključ, ali ću rado s vama - kaže nam. - Dobro je da je neko došao. Smatram, da pripomogne. Važno je da se o problemu Viševca što dalje sazna - govori Prokić.
I, sledi priča na platou ispred spomenika Voždu, u Viševcu njegovom rodnom selu, ključnom mestu srpske bune „za svakog opasne, ali je ona vazda u temelju Srbije“.
![]()
Bronzani Karađorđe izvio se kraj puta, ovo je delo akademskog vajara Stanimira Pavlovića. Vožd podigao desnu ruku, gore, prema brdu Gradištu gde je, u kolibi, rođen 16. novembra 1752. godine. Levom pritegao puščanu cev. Odlučan, snažan, kubura za pojasom. Biće da je takav bio one, 1804. godine, kada je digao ustanak i udario temelje modernoj srpskoj državi.
![]()
Prokić nam priča:
- Ovaj spomen kompleks u Viševcu postavljen je uoči obeležavanja dva veka od Prvog srpskog ustanka. Znači, 2004. Naredne, ovaj prostor ustupljen je Eparhiji šumadijskoj na staranje.
- Zašto - pitamo.
- Zato što je, evo, vidite, preko puta manastir Svetog Đorđa, zadužbina blagopočivšeg vladike Save, podignut pre tog našeg, velikog jubileja. Ali je problem u tome što mesna zajednica, kao ni opština Rača posle ustupanja ovog kompleksa Eparhiji „na 99 godina“. Bez odobrenja Eparhije ovde ništa ne može da uradi. Ne kažem da bilo ko ima ikakve loše namere,ali na naše pisane molbe iz eparhije u Kragujevcu ne stiže nikakav odgovor.
Priča je sasvim u saglasju sa nepogodom. Pogled zamrznut na ogradi koja trune. Na krovovima koji prokišnjavaju. Na korovu koji sam profesor Popović ne može da počisti. Da počisti... U svakom smislu ove poruke. Gde su, ovdašnji, mladi ljudi. Gde su deca?
- Zaista, i Viševac deli sudbinu, ne samo Šumadije, već cele Srbije - odgovara predsednik mesne zajednice.
- Svi odoše. I malo koga briga šta je to bilo, upravo ovde, pre više od dva veka.
ZASUKALI RUKAVE I KRENULI
U OČEKIVANjU bilo kakvog odgovora iz Eparhije šumadijske, koja je kompleks Karađorđev u Viševcu dobila na staranje, u mesnoj zajednici su zasukali rukave. Osvetljen je plato, manastirska porta, a počeće i oplemenjivanje cvećem i drugim sadnicama.
- Pokrenuli smo se, moramo - kaže Vladeta Prokić. - A pokrenućemo i ovo malo mladosti što je ostalo. Moramo.
I GRADIŠTE PROPADA
NA brdu Gradište, u gotovo ruini je nekadašnja spomen-kuća, podignuta na samom mestu rođenja Karađorđa Petrovića.
- Stalno konkurišemo kako bismo je obnovili - kaže Vladeta Prokić. - Mogao bi ovde da bude planinarski dom, mesto za odmor... Bilo šta što bi bilo na korist ovom našem, siromašnom kraju. Nažalost, malo nas ko čuje. A odgovora niotkud.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:489548-Karadjordjev-zavicaj-prekrio-zaborav
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
01. maj 2014.
Karađorđev zavičaj prekrio zaborav u Viševcu, rodnom mestu Karađorđa Petrovića. Možda vožda nismo ni zaslužili,kakvi smo. Opasna je buna, ali je ona u temelju Srbije.
Etno kompleks / Foto V. Danilov
PORANIO, pre sunca, Aleksandar Popović, ovdašnji profesor geografije. Penzioner. Dohvatio brezovu metlu da počisti plato, prilaze vajatima i kačarama. Da ih otključa i provetri. Skine paučinu sa razboja, mlinova, bačvi... Otrese prašinu sa vezenih košulja, peškira i ćilima. Umije likove ustanika, na starim fotografijama...
- Spala knjiga na nekoliko slova - kaže nam Popović. - Malo ko, danas, želi da se prihvati posla da se ovo mesto naše srpske slave održi, dostojno slavnog Karađorđa Petrovića.
Viševac, voždovo rodno mesto, uz put Topola - Rača Kragujevačka. Više je nego zapušteno. Koliko je puta čuvar sećanja, profesor Popović, čuo ove reči: „Možda vožda i nismo zaslužili, kakvi smo“.
- Viševac deli sudbinu mnogobrojnih mesta i belega naše ustaničke Srbije - govori profesor. - Meni je, lično, stalo da se ne zaboravi. Zato sam se prihvatio nezahvalne dužnosti. Nezahvalne, jer se svaki put, kad neko ovde dođe, zastidim. Za sve i svakoga.
I mi se pitamo... Obećali smo, tada, profesoru Aleksandru Popoviću da ćemo detaljno - u vizitu Viševcu. I došli smo.
Bio je to dan,
Ni ptice u viševekovnim borovima s kojih je vetar oborio tek upletena gnezda. Ni profesora, s kojim smo dogovorili susret u danu iznenadnog nevremena.
Pojavilo se lepo
- Ko, osim njega, još ima ključ od Karađorđevog kompleksa - pitamo u centru Viševca.
-
Vladetu Prokića zatičemo za ručkom.
Ne, nemam ključ, ali ću rado s vama - kaže nam. - Dobro je da je neko došao. Smatram, da pripomogne. Važno je da se o problemu Viševca što dalje sazna - govori Prokić.
I, sledi priča na platou ispred spomenika Voždu, u Viševcu njegovom rodnom selu, ključnom mestu srpske bune „za svakog opasne, ali je ona vazda u temelju Srbije“.
Brdo Gradište - mesto rođenja Karađorđa
Bronzani Karađorđe izvio se kraj puta, ovo je delo akademskog vajara Stanimira Pavlovića. Vožd podigao desnu ruku, gore, prema brdu Gradištu gde je, u kolibi, rođen 16. novembra 1752. godine. Levom pritegao puščanu cev. Odlučan, snažan, kubura za pojasom. Biće da je takav bio one, 1804. godine, kada je digao ustanak i udario temelje modernoj srpskoj državi.
Prokić nam priča:
- Ovaj spomen kompleks u Viševcu postavljen je uoči obeležavanja dva veka od Prvog srpskog ustanka. Znači, 2004. Naredne, ovaj prostor ustupljen je Eparhiji šumadijskoj na staranje.
- Zašto - pitamo.
- Zato što je, evo, vidite, preko puta manastir Svetog Đorđa, zadužbina blagopočivšeg vladike Save, podignut pre tog našeg, velikog jubileja. Ali je problem u tome što mesna zajednica, kao ni opština Rača posle ustupanja ovog kompleksa Eparhiji „na 99 godina“. Bez odobrenja Eparhije ovde ništa ne može da uradi. Ne kažem da bilo ko ima ikakve loše namere,ali na naše pisane molbe iz eparhije u Kragujevcu ne stiže nikakav odgovor.
Priča je sasvim u saglasju sa nepogodom. Pogled zamrznut na ogradi koja trune. Na krovovima koji prokišnjavaju. Na korovu koji sam profesor Popović ne može da počisti. Da počisti... U svakom smislu ove poruke. Gde su, ovdašnji, mladi ljudi. Gde su deca?
- Zaista, i Viševac deli sudbinu, ne samo Šumadije, već cele Srbije - odgovara predsednik mesne zajednice.
- Svi odoše. I malo koga briga šta je to bilo, upravo ovde, pre više od dva veka.
ZASUKALI RUKAVE I KRENULI
U OČEKIVANjU bilo kakvog odgovora iz Eparhije šumadijske, koja je kompleks Karađorđev u Viševcu dobila na staranje, u mesnoj zajednici su zasukali rukave. Osvetljen je plato, manastirska porta, a počeće i oplemenjivanje cvećem i drugim sadnicama.
- Pokrenuli smo se, moramo - kaže Vladeta Prokić. - A pokrenućemo i ovo malo mladosti što je ostalo. Moramo.
I GRADIŠTE PROPADA
NA brdu Gradište, u gotovo ruini je nekadašnja spomen-kuća, podignuta na samom mestu rođenja Karađorđa Petrovića.
- Stalno konkurišemo kako bismo je obnovili - kaže Vladeta Prokić. - Mogao bi ovde da bude planinarski dom, mesto za odmor... Bilo šta što bi bilo na korist ovom našem, siromašnom kraju. Nažalost, malo nas ko čuje. A odgovora niotkud.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:489548-Karadjordjev-zavicaj-prekrio-zaborav
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****