Novi Standard
Разговарала ГОРДАНА ПОПОВИЋ
April 2014
Србија јебила много зависнија од Аустро-Угарске негоданасод ЕУ, али 1914. се одупирала наређењима која су долазила из Беча.
![]()
![]()
Г П: Која су то, по вама, права питања?
— Ово велико, рекао бих чак малограђанско узбуђење, које влада поводом ревизије историје Првог светског рата, која је више него очигледна, сасвим је непримерено. Не кажем да то није важно, али да ли је за нас у ово тренутку важније шта ће “други” рећи о нама, да се оправдамо пред њиховим оптужбама, јер реч је заиста о оптужбама, попут оних које је Кристофер Кларк изнео у књизи Месечари, на које се мора квалификовано одговорити, или да се вратимо себи и одговоримо на неколико кључних питања. Хоћемо ли, на стогодишњицу Великог рата, као у Балканском шпијуну, осрамотити наше претке тако што ћемо молити потомке насилника “да нам опросте зато што су нас тукли”, или ћемо се окренути за нас и за нашу егзистенцију кључним питањима? Шта је, наиме, био српски народ 1914. године, шта су били идеали са којима су ти сељаци патриоти одлазили у ровове, ко су били ти људи који су поднели највећи терет надљудских страдања и невероватних победа, ко су били ти војници, ко су биле њихове старешине? Ко је заиста био Живојин Мишић? Најважније је: шта су били њихови идеали, због чега је Србија пружила тако огорчен јуначки отпор? Зауставићемо филм у том тренутку и одговорити на питање шта су то били Србија и Срби који су живели у околним земљама и расејању 1914. у друштвеном и културном смислу, каква је била стопа писмености, каква права жена, колика је била везаност за Православну цркву, каква је била обученост српске војске, а какав спољнополитички положај земље у том моменту.
Г П: Да ли ви, као историчар, можете да одговорите ко су били Срби 1914?
— Када читамо писма наших предака, чини нам се да разумемо „ментални инструментаријум” којим су се они служили. Међутим, прошлост је непозната земља, као што каже Лесли Пол Хартли, и потребан је додатни напор да те људе разумемо, јер смо од њих одвојени једним веком, у коме смо променили неколико држава. Двадесети век је век дисконтинуитета за Србе, јер смо готово сваких 40 до 50 година мењали државне химне, симболе, па чак и национална одређења. Наше друштво није више оно сељачко друштво са поседом од једног или два хектара и са 10 или 13 одсто грађанског слоја. Истовремено, то је било доба велике генерације српских политичара, државника, писаца и научника. Невероватно је да су се сви ти људи нашли на једном месту и питање је да ли ће се то икада поновити. Није случајно то време названо златним добом српске историје и не ломе се случајно копља у самој српској историографији око овог периода.
Г П: Око чега се највише ломе копља?
— Део српске историографије сматра да се у овом добу Србија определила за национализам уместо за „модернизацију”. Попут неких немачких и англосаксонских историчара, и један део српске историографије тражи у српској националној историји и традицији кривицу за оно што ће се догодити не само 1914. него чак и за оно што ће се догађати од 1941. до 1945, као и за оно што је уследило од 1991. Тражи се једна врста злочиначког наслеђа које подстиче Србе да још од настанка Косовског завета преко хајдучког наслеђа и јуначке епске поезије, преко Гарашаниновог Начертанијаи Његошевог Горског вијенца, дела Јована Цвијића и политике Николе Пашића, спроводи агресивну политику према суседним народима и етничко чишћење које ће бити крунисано Балканским ратовима. Историја Балканских ратова је, по тој теорији, историја етничког чишћења Албанаца, и онда се та врста континуитета продужава све до Сребренице.
![]()
Г П: Шта ви мислите о том ставу?
— Тај став је ненаучан и анахрон јер покушава да данашње политичке потребе великих сила, које нису пријатељи Србије и српског народа, преточи у академски дискурс. Србији се пребацује да није била довољно “модерна”, при чему се “теорија модернизације” користи као пуко оруђе колонијалног потчињавања. Бити “модеран” значи одговарати културним, па чак и антрополошким, понекад отворено расистичким мерилима Запада, личити на западне земље, у свему их подражавати. “Теорија модернизације”, изанђало техничко средство америчке социологије из средине прошлог века, овде је постала нова религија, по угледу на некадашњи дијалектички материјализам. Она је, уствари, типично колонијално средство подређивања оних народа који не одговарају довољно критеријумима који се постављају у Бриселу, Вашингтону или Берлину. Кристофер Кларк, писац књиге Месечари, који није макар ко, већ професор на универзитету у Кембриџу, уклопио је тобожњу одговорност Србије за почетак Првог светског рата у слику целе српске историје као припреме за Сребреницу. То је школски пример анахронизма. По великом француском историчару Марку Блоку, најгори грех који историчар може да почини јесте да сопствене вредносне, политичке критеријуме, критеријуме свог времена намеће прошлости.
Г П: Је ли то ваша основна замерка Кларку?
— То је само једна од замерки. Кларк није донео ништа ново. Он је искористио увелико познату архивску грађу, “обновио” је и “освежио” наша сазнања само претакањем медијског дискурса о вечитој српској кривици у академску историографију.
Г П: Поменули сте да је период од 1903 до 1914. у Србији доба великих интелектуалаца, политичара, државника?
— То је време у коме су, како је Радован Самарџић написао, велики људи ходали малом Србијом. У то време историју српске и светске књижевности на београдском универзитету предају Богдан и Павле Поповић, Јован Скерлић, филозофију Бранислав Петронијевић, географију Јован Цвијић, етнологију Тихомир Ђорђевић, класичне науке Веселин Чајкановић, примењену математику Милутин Миланковић, који долази 1909. из Беча у Београд за неупоредиво мању плату да би овде створио научно дело светског значаја. То је време у коме у расејању живе и стварају Никола Тесла и Михајло Пупин, у коме историју пишу Слободан Јовановић, Стојан Новаковић, Михаило Гавриловић, Станоје Станојевић, да поменем само највеће. Своја најбоља дела тада дају Милан Ракић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Сима Пандуровић. Тада се појављује и млади теолог Николај Велимировић...
Г П: А како објашњавате јак патриотизам тог времена?
— Ти људи нису били подељени на грађане и на националисте, јер у том времену таква подела је била потпуно бесмислена, пошто је модерна национална идеја од свог настанка у времену просветитељства 18. века нераздвојна од идеја народног суверенитета и демократије. Милан Ракић, једна од кључних личности нашег лексикона, одговор је на ваше питање. Пореклом из веома угледне београдске, грађанске породице, врло млад је стекао европско образовање и наставио каријеру као српски конзул у Приштини, што је била позиција високог ризика. Један од његових претходника Лука Маринковић тамо је убијен. Потом је био и добровољац, комита у рату 1912. Управо зато што је био аутентичан представник грађанског Београда 1914, он је био патриота. Зато је написао и песму На Газименстану, која је не само обнова Видовданске идеје већ и претакање тог веомо старог вина у беспрекорно модерну форму.
Г П: Кажете да је књижевност била кључна идеологија тог доба?
— Да, јер је за њих, као што објашњава Павле Поповић, књижевност била све што има књижевну форму, дакле и текст о политичкој теорији или о природним наукама. Када су Србија и Црна Гора ослободиле Стару Србију 1912. године, обнавља се Видовданска, Косовска идеја и то овога пута у оквирима грађанске модернистичке мисли (потребно је да разликујемо књижевни модернизам од “теорије модернизације”). То је доба у коме се штампа и објављује најбољи српски књижевни часопис свих времена Српски књижевни гласник, покренут 1901. Његов циљ је проналажење места за српску националну политику и културу у европском наслеђу. Готово сви покретачи Српског књижевног гласника школовани су на Западу и живели су тамо. Нису, дакле, познавали Европу, као наше данашње културне и политичке антиелите, искључиво преко кабловске телевизије и седмодневних туристичких путовања, која уствари трају пет дана, јер се први и последњи дан изгубе на путу.
Г П: Али су цветале и друге уметности?
— Ово није само време појаве српских импресиониста који чини ми се први пут у историји ликовних уметности, нарочито у делима Надежде Петровић, постепено сустижу оно што је текућа европска продукција. То је доба у коме своја најбоља дела ствара Иван Мештровић, једна од кључних личности обнове Видовданске идеје, којој он даје југословенски смисао, то је и време Паје Јовановића и Уроша Предића, а у музици време Стевана Стојановића Мокрањца и Јосифа Маринковића. Где год се окренете ви видите процват, али тако је било у целој Европи. Србија је само део тадашњег процвата европске културе.
![]()
Г П: Кажете да је ово и време почетка авангарде?
— Овде у Србији то би био млади Станислав Винавер, али његово време тек долази. Предраг Палавестра је приметио да у Београду тог доба модернистичку културу носе професори Велике школе и Београдског универзитета, попут Богдана Поповића, Јована Скерлића, Слободана Јовановића, Јована Цвијића. То су људи школовани на Западу, који се могу похвалити редовним платама и сређеним егзистенцијама и који се окупљају око два водећа часописа Српског књижевног гласника и Дела. С оне стране Дрине имате Босанску вилу, око које се окупља омладина, интелектуалци који су модернији и спремнији на формалне уметничке експерименте. Тамо делују Димитрије Митриновић, Владимир Гаћиновић, Перо Слијепчевић, Ристо Радуловић. Њихова егзистенција није тако сигурна у поређењу са модернистима из Београда, јер они су, политички и социјално, страно тело у оквиру католичке, феудалне, германске и мађарске Аустро-Угарске. Зато су њихови текстови радикалнији, а они сами спремнији на побуну. За њих је Јован Скерлић, који позива на еволуцију, постепеност, поправљање нарави преко уметности, како каже Милорад Екмечић, већ један „престарели учо”. Они хоће акцију.
Г П: Из таквог миљеа долази и Гаврило Принцип?
— Босна и Херцеговина је земља у којој је очуван спахијски феудални систем и родитељи Гаврила Принципа били су кметови. Србија је земља слободног сеоског поседа, општег права гласа, док су очеви тих младих људи из Босне били кметови, дакле, физички неслободни. Из таквог миљеа, из света понижавајуће, антисрпске, колонијалне управе Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини, долазе Принцип, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, али ту су такође и људи врло широког образовања, попут младог Владимира Гаћиновића.
![]()
Г П: Како ћете представити Младу Босну и Принципа?
— Покушаћемо да их вратимо у европски контекст коме припадају, а то су обновљени романтизам и левичарске идеје с краја 19. и почетка 20. века. Вратићемо их српској националној традицији, јер је Гаврило Принцип, који је у свом дому слушао гусле и јуначку епику, припадао ономе што се тада у делима Исидоре Секулић и Милоша Ђурића назива “Видовданска мисао”. Младобосанци су били инспирисани како Косовским заветом, српском традицијом, тако и југословенском идејом.
Г П: И шта данас можемо да научимо из тог искуства?
— Србија је онда била много зависнија од Аустро-Угарске него што је данас зависна од ЕУ, а ипак се одупирала наређењима која су долазила из Беча. Како је то могуће? Како је могуће да је Србија у Царинском рату од 1906. до 1911. успела да се ослободи економског туторства земље од које је у толикој мери зависила и која ју је физички опкољавала? Тако што је за економске стручњаке и министре имала Косту Стојановића и Лазу Пачуа, људе који су спајали образовање и патриотизам, храброст и одговорност. Водећи српски интелектуалци и државници, који су познавали Запад из прве руке јер су се тамо школовали, када су се вратили у Србију залагали су се за ослањање на Русију. Ту нема економског интереса јер су привреде Србије и Русије примарно аграрне и нису биле компатибилне. Али Русија је била спремна да помогне, да у искушењима стане иза Србије. Нису се залагали ни за усвајање руског царистичког политичког модела, већ за демократију француског, енглеског и америчког типа. Ипак су, нарочито после бруталног наступа Аустроугарске у Анексионој кризи, заговарали окретање Русији. Зашто? Зато што их је искуство научило да, како то језгровито каже Мило Ломпар, разликују западне вредности од западних интереса. То је вештина којом наше данашње културне и политичке елите нису овладале.
Разговарала ГОРДАНА ПОПОВИЋ
(Нескраћивана верзија интевјуа објављеног у „Политикином“ Културним додатку 19. априла 2014)
http://www.standard.rs/istorija/28961-милош-ковић-ко-су-били-срби-1914
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
Разговарала ГОРДАНА ПОПОВИЋ
April 2014
Србија јебила много зависнија од Аустро-Угарске негоданасод ЕУ, али 1914. се одупирала наређењима која су долазила из Беча.
У времену у коме је заиста важно обележити стогодишњицу почетка Првог светског рата ми од наше државе добијамо прилично збуњене сигнале. Уколико се догоди оно што се догодило са Његошем, то неће бити добро, а штета би овога пута могла да буде и већа, каже Милош Ковић, историчар, уредник књиге Срби 1903-1914у три тома, чији је први том са поднасловом Интелектуална историјапредвиђен да се појави на јесен ове године.
Милош Ковић
Идеја је потекла од издавачке куће Клио, која ће и објавити ово дело, што, како тврди Ковић, само потврђује чињеницу да су се, за разлику од државе од које, кад је реч о стогодишњици Великог рата, долазе противречни сигнали, покренули грађани, приватни издавачи, аутори филмова, књижевници... Према његовим речима, на овој књизи радиће неколико десетина водећих стручњака из наших најзначајнијих академских институција, припадници различитих генерација, од академика до најмлађих истраживача. Он истиче непроцењиву помоћ Леона Којена, Слободана Антонића, Мирослава Тимотијевића и уреднице у Клиу Смиље Марјановић-Душанић.
Први том обрадиће политичке идеје, науку, књижевност уметност, други ће бити посвећен друштву и политици, а трећи великим силама, суседима и кључним догађајима. Није једноставно представити Србију 1914, споља гледано, једно хомогено већински неписмено друштво са танким али водећим грађанским слојем, али уствари изнутра врло разуђено и сложено, каже Ковић, тврдећи да је овај пројекат замишљен тако да укаже на лажна и да постави права питања.
— Ово велико, рекао бих чак малограђанско узбуђење, које влада поводом ревизије историје Првог светског рата, која је више него очигледна, сасвим је непримерено. Не кажем да то није важно, али да ли је за нас у ово тренутку важније шта ће “други” рећи о нама, да се оправдамо пред њиховим оптужбама, јер реч је заиста о оптужбама, попут оних које је Кристофер Кларк изнео у књизи Месечари, на које се мора квалификовано одговорити, или да се вратимо себи и одговоримо на неколико кључних питања. Хоћемо ли, на стогодишњицу Великог рата, као у Балканском шпијуну, осрамотити наше претке тако што ћемо молити потомке насилника “да нам опросте зато што су нас тукли”, или ћемо се окренути за нас и за нашу егзистенцију кључним питањима? Шта је, наиме, био српски народ 1914. године, шта су били идеали са којима су ти сељаци патриоти одлазили у ровове, ко су били ти људи који су поднели највећи терет надљудских страдања и невероватних победа, ко су били ти војници, ко су биле њихове старешине? Ко је заиста био Живојин Мишић? Најважније је: шта су били њихови идеали, због чега је Србија пружила тако огорчен јуначки отпор? Зауставићемо филм у том тренутку и одговорити на питање шта су то били Србија и Срби који су живели у околним земљама и расејању 1914. у друштвеном и културном смислу, каква је била стопа писмености, каква права жена, колика је била везаност за Православну цркву, каква је била обученост српске војске, а какав спољнополитички положај земље у том моменту.
Г П: Да ли ви, као историчар, можете да одговорите ко су били Срби 1914?
— Када читамо писма наших предака, чини нам се да разумемо „ментални инструментаријум” којим су се они служили. Међутим, прошлост је непозната земља, као што каже Лесли Пол Хартли, и потребан је додатни напор да те људе разумемо, јер смо од њих одвојени једним веком, у коме смо променили неколико држава. Двадесети век је век дисконтинуитета за Србе, јер смо готово сваких 40 до 50 година мењали државне химне, симболе, па чак и национална одређења. Наше друштво није више оно сељачко друштво са поседом од једног или два хектара и са 10 или 13 одсто грађанског слоја. Истовремено, то је било доба велике генерације српских политичара, државника, писаца и научника. Невероватно је да су се сви ти људи нашли на једном месту и питање је да ли ће се то икада поновити. Није случајно то време названо златним добом српске историје и не ломе се случајно копља у самој српској историографији око овог периода.
Г П: Око чега се највише ломе копља?
— Део српске историографије сматра да се у овом добу Србија определила за национализам уместо за „модернизацију”. Попут неких немачких и англосаксонских историчара, и један део српске историографије тражи у српској националној историји и традицији кривицу за оно што ће се догодити не само 1914. него чак и за оно што ће се догађати од 1941. до 1945, као и за оно што је уследило од 1991. Тражи се једна врста злочиначког наслеђа које подстиче Србе да још од настанка Косовског завета преко хајдучког наслеђа и јуначке епске поезије, преко Гарашаниновог Начертанијаи Његошевог Горског вијенца, дела Јована Цвијића и политике Николе Пашића, спроводи агресивну политику према суседним народима и етничко чишћење које ће бити крунисано Балканским ратовима. Историја Балканских ратова је, по тој теорији, историја етничког чишћења Албанаца, и онда се та врста континуитета продужава све до Сребренице.
— Тај став је ненаучан и анахрон јер покушава да данашње политичке потребе великих сила, које нису пријатељи Србије и српског народа, преточи у академски дискурс. Србији се пребацује да није била довољно “модерна”, при чему се “теорија модернизације” користи као пуко оруђе колонијалног потчињавања. Бити “модеран” значи одговарати културним, па чак и антрополошким, понекад отворено расистичким мерилима Запада, личити на западне земље, у свему их подражавати. “Теорија модернизације”, изанђало техничко средство америчке социологије из средине прошлог века, овде је постала нова религија, по угледу на некадашњи дијалектички материјализам. Она је, уствари, типично колонијално средство подређивања оних народа који не одговарају довољно критеријумима који се постављају у Бриселу, Вашингтону или Берлину. Кристофер Кларк, писац књиге Месечари, који није макар ко, већ професор на универзитету у Кембриџу, уклопио је тобожњу одговорност Србије за почетак Првог светског рата у слику целе српске историје као припреме за Сребреницу. То је школски пример анахронизма. По великом француском историчару Марку Блоку, најгори грех који историчар може да почини јесте да сопствене вредносне, политичке критеријуме, критеријуме свог времена намеће прошлости.
Г П: Је ли то ваша основна замерка Кларку?
— То је само једна од замерки. Кларк није донео ништа ново. Он је искористио увелико познату архивску грађу, “обновио” је и “освежио” наша сазнања само претакањем медијског дискурса о вечитој српској кривици у академску историографију.
Г П: Поменули сте да је период од 1903 до 1914. у Србији доба великих интелектуалаца, политичара, државника?
— То је време у коме су, како је Радован Самарџић написао, велики људи ходали малом Србијом. У то време историју српске и светске књижевности на београдском универзитету предају Богдан и Павле Поповић, Јован Скерлић, филозофију Бранислав Петронијевић, географију Јован Цвијић, етнологију Тихомир Ђорђевић, класичне науке Веселин Чајкановић, примењену математику Милутин Миланковић, који долази 1909. из Беча у Београд за неупоредиво мању плату да би овде створио научно дело светског значаја. То је време у коме у расејању живе и стварају Никола Тесла и Михајло Пупин, у коме историју пишу Слободан Јовановић, Стојан Новаковић, Михаило Гавриловић, Станоје Станојевић, да поменем само највеће. Своја најбоља дела тада дају Милан Ракић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Сима Пандуровић. Тада се појављује и млади теолог Николај Велимировић...
Г П: А како објашњавате јак патриотизам тог времена?
— Ти људи нису били подељени на грађане и на националисте, јер у том времену таква подела је била потпуно бесмислена, пошто је модерна национална идеја од свог настанка у времену просветитељства 18. века нераздвојна од идеја народног суверенитета и демократије. Милан Ракић, једна од кључних личности нашег лексикона, одговор је на ваше питање. Пореклом из веома угледне београдске, грађанске породице, врло млад је стекао европско образовање и наставио каријеру као српски конзул у Приштини, што је била позиција високог ризика. Један од његових претходника Лука Маринковић тамо је убијен. Потом је био и добровољац, комита у рату 1912. Управо зато што је био аутентичан представник грађанског Београда 1914, он је био патриота. Зато је написао и песму На Газименстану, која је не само обнова Видовданске идеје већ и претакање тог веомо старог вина у беспрекорно модерну форму.
Г П: Кажете да је књижевност била кључна идеологија тог доба?
— Да, јер је за њих, као што објашњава Павле Поповић, књижевност била све што има књижевну форму, дакле и текст о политичкој теорији или о природним наукама. Када су Србија и Црна Гора ослободиле Стару Србију 1912. године, обнавља се Видовданска, Косовска идеја и то овога пута у оквирима грађанске модернистичке мисли (потребно је да разликујемо књижевни модернизам од “теорије модернизације”). То је доба у коме се штампа и објављује најбољи српски књижевни часопис свих времена Српски књижевни гласник, покренут 1901. Његов циљ је проналажење места за српску националну политику и културу у европском наслеђу. Готово сви покретачи Српског књижевног гласника школовани су на Западу и живели су тамо. Нису, дакле, познавали Европу, као наше данашње културне и политичке антиелите, искључиво преко кабловске телевизије и седмодневних туристичких путовања, која уствари трају пет дана, јер се први и последњи дан изгубе на путу.
Г П: Али су цветале и друге уметности?
— Ово није само време појаве српских импресиониста који чини ми се први пут у историји ликовних уметности, нарочито у делима Надежде Петровић, постепено сустижу оно што је текућа европска продукција. То је доба у коме своја најбоља дела ствара Иван Мештровић, једна од кључних личности обнове Видовданске идеје, којој он даје југословенски смисао, то је и време Паје Јовановића и Уроша Предића, а у музици време Стевана Стојановића Мокрањца и Јосифа Маринковића. Где год се окренете ви видите процват, али тако је било у целој Европи. Србија је само део тадашњег процвата европске културе.
— Овде у Србији то би био млади Станислав Винавер, али његово време тек долази. Предраг Палавестра је приметио да у Београду тог доба модернистичку културу носе професори Велике школе и Београдског универзитета, попут Богдана Поповића, Јована Скерлића, Слободана Јовановића, Јована Цвијића. То су људи школовани на Западу, који се могу похвалити редовним платама и сређеним егзистенцијама и који се окупљају око два водећа часописа Српског књижевног гласника и Дела. С оне стране Дрине имате Босанску вилу, око које се окупља омладина, интелектуалци који су модернији и спремнији на формалне уметничке експерименте. Тамо делују Димитрије Митриновић, Владимир Гаћиновић, Перо Слијепчевић, Ристо Радуловић. Њихова егзистенција није тако сигурна у поређењу са модернистима из Београда, јер они су, политички и социјално, страно тело у оквиру католичке, феудалне, германске и мађарске Аустро-Угарске. Зато су њихови текстови радикалнији, а они сами спремнији на побуну. За њих је Јован Скерлић, који позива на еволуцију, постепеност, поправљање нарави преко уметности, како каже Милорад Екмечић, већ један „престарели учо”. Они хоће акцију.
Г П: Из таквог миљеа долази и Гаврило Принцип?
— Босна и Херцеговина је земља у којој је очуван спахијски феудални систем и родитељи Гаврила Принципа били су кметови. Србија је земља слободног сеоског поседа, општег права гласа, док су очеви тих младих људи из Босне били кметови, дакле, физички неслободни. Из таквог миљеа, из света понижавајуће, антисрпске, колонијалне управе Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини, долазе Принцип, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, али ту су такође и људи врло широког образовања, попут младог Владимира Гаћиновића.
Г П: Како ћете представити Младу Босну и Принципа?
— Покушаћемо да их вратимо у европски контекст коме припадају, а то су обновљени романтизам и левичарске идеје с краја 19. и почетка 20. века. Вратићемо их српској националној традицији, јер је Гаврило Принцип, који је у свом дому слушао гусле и јуначку епику, припадао ономе што се тада у делима Исидоре Секулић и Милоша Ђурића назива “Видовданска мисао”. Младобосанци су били инспирисани како Косовским заветом, српском традицијом, тако и југословенском идејом.
Г П: И шта данас можемо да научимо из тог искуства?
— Србија је онда била много зависнија од Аустро-Угарске него што је данас зависна од ЕУ, а ипак се одупирала наређењима која су долазила из Беча. Како је то могуће? Како је могуће да је Србија у Царинском рату од 1906. до 1911. успела да се ослободи економског туторства земље од које је у толикој мери зависила и која ју је физички опкољавала? Тако што је за економске стручњаке и министре имала Косту Стојановића и Лазу Пачуа, људе који су спајали образовање и патриотизам, храброст и одговорност. Водећи српски интелектуалци и државници, који су познавали Запад из прве руке јер су се тамо школовали, када су се вратили у Србију залагали су се за ослањање на Русију. Ту нема економског интереса јер су привреде Србије и Русије примарно аграрне и нису биле компатибилне. Али Русија је била спремна да помогне, да у искушењима стане иза Србије. Нису се залагали ни за усвајање руског царистичког политичког модела, већ за демократију француског, енглеског и америчког типа. Ипак су, нарочито после бруталног наступа Аустроугарске у Анексионој кризи, заговарали окретање Русији. Зашто? Зато што их је искуство научило да, како то језгровито каже Мило Ломпар, разликују западне вредности од западних интереса. То је вештина којом наше данашње културне и политичке елите нису овладале.
Разговарала ГОРДАНА ПОПОВИЋ
(Нескраћивана верзија интевјуа објављеног у „Политикином“ Културним додатку 19. априла 2014)
http://www.standard.rs/istorija/28961-милош-ковић-ко-су-били-срби-1914
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****