Novosti
Горан Чворовић
July 6, 2014
Многи су кости оставили овде, не знајући ни где је та Француска, о којој су, исцепаних опанака с водом до колена у плитким рововима, толико слушали од својих егзотичних и витешких сабораца
![]()
ПАРИЗ
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА
ЖИВОЈИН Аврамовић, Милоје Петровић, Јордан Костић, Драги Добросављевић, Атанасије Тасић, Трајанко Стојановић, Драгољуб Петровић, Тодор Стевановић, Милорад Митић, Десимир Алексић, Алекса Савић, Живадин Живковић, Лазар Лазаревић, Милутин Максимовић, Видан Радосављевић. И многи други. Постројени на вечитој, каменој стражи.
Српско војничко гробље у Тијеу, надомак Париза. Бели се крст до крста. Под конац. Водоравно, усправно и дијагонално. На првој линији фронта и даље непобедиво стоје Јован, Петар, Миша, Груја, Милирад, Љубомир, Јелисије, Јевто, Воја, Милош, Ђорђе, Милан, Илија, Андрија, Владимир, Душан, Никола, Григорије, Александар. Поручник. Капетан. Пуковник. Редов.
Многи су кости оставили овде, не знајући ни где је та Француска, о којој су, исцепаних опанака с водом до колена у плитким рововима, толико слушали од својих егзотичних и витешких сабораца, с којима се по оружју и херојству здружише и збратимише, стварајући потом о њој живе слике у ватри агоније и бунила док су лађе француске ескивирале швапски сумарен на бескрајном воденом путу од Бизерте и Крфа до далеких Марсеља и Нице, водећи их да видају јуначке ране.
Лежали су по гвозденим креветима француских опитала, од Тулона до Париза, неговани благом руком брижних сестара, будни сањајући Гружу и Хомоље. Многи нису дочекали да овај дуги сан претворе у јаву. Умирали су годинама, рањени куршумима од Цера до Доброг поља. Први су овде сахрањени још 1914, последњи, кад се слобода већ успела на шумадијске висоравни.
Ране тешке, неизлечиве. Неки све време нису долазили свести. Остали, тако, без имена. Није имао ко да га изговори. На гробу само презиме, пренето са здравственог картона. Милошевић, Стојановић, Стаменковић. С нечитке забелешке у вечност отишао Таверко Стојадиновић. Умирући међу уснама срицали, а болничарке се свим силама трудиле, да чују и запишу: Јевла, Новига, Равига, Милаило, Живола, Јимко, Јеролије, Реста, Волслав, Монгило, Идако, Теодосиар, Раико, Микаид, Алкаа, Боуисацс, Диагед. Некима се име назире, другима га нема ни у назнакама. Овде леже и Угриновие, Оавловић, Бцкић, Пеартерац, Тзимилдовицх, Странсевић, Тхофиловић, Боутолин.
![]()
Имена им исписана по српском, француском и немуштом правопису. Ипсилон и акценат, без ч и ћ. Читко, јасно, али и пофранцузено. Пјер Гавриловић, Воук, Воуковић, Јоубисав, Перитцх, Костицх, Марцовиц, Тотцхитцх. И потпуно неразумљиво. Параизановић Страдузиа, Мритиоберти Музауно, Ратсимиллавахоака. Један крст без плочице. Сви с љубављу сахрањени.
Међу 747 крстова, и једна стела с полумесецом, Есад Паше Топтанија, отоманског генерала и албанског политичара, који је ратовао на страни Србије и омогућио српским војницима повлачење преко Албаније.
Сваки пут кад овде дођете, био јун или новембар, над усправним некропољем навуче се блага небеска покривка, а Бог, одозго, пусти понеку сузу. Међу гробовима никли хајдучка трава, бела рада, ноћурак, здраворад, мајчина душица, различак, цикорија, невенка, жаворњак. Процветала детелина. Залутало понеко голубије перо. Да се осећају као код куће.
- Будимо часни потомци да бисмо били достојни преци - лебде, над крстовима, и позивају намерника, речи војводе Радомира Путника. Да нам се историја не би понављала, треба да је се сећамо.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
Горан Чворовић
July 6, 2014
Многи су кости оставили овде, не знајући ни где је та Француска, о којој су, исцепаних опанака с водом до колена у плитким рововима, толико слушали од својих егзотичних и витешких сабораца
.jpg)
ПАРИЗ
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА
ЖИВОЈИН Аврамовић, Милоје Петровић, Јордан Костић, Драги Добросављевић, Атанасије Тасић, Трајанко Стојановић, Драгољуб Петровић, Тодор Стевановић, Милорад Митић, Десимир Алексић, Алекса Савић, Живадин Живковић, Лазар Лазаревић, Милутин Максимовић, Видан Радосављевић. И многи други. Постројени на вечитој, каменој стражи.
Српско војничко гробље у Тијеу, надомак Париза. Бели се крст до крста. Под конац. Водоравно, усправно и дијагонално. На првој линији фронта и даље непобедиво стоје Јован, Петар, Миша, Груја, Милирад, Љубомир, Јелисије, Јевто, Воја, Милош, Ђорђе, Милан, Илија, Андрија, Владимир, Душан, Никола, Григорије, Александар. Поручник. Капетан. Пуковник. Редов.
Многи су кости оставили овде, не знајући ни где је та Француска, о којој су, исцепаних опанака с водом до колена у плитким рововима, толико слушали од својих егзотичних и витешких сабораца, с којима се по оружју и херојству здружише и збратимише, стварајући потом о њој живе слике у ватри агоније и бунила док су лађе француске ескивирале швапски сумарен на бескрајном воденом путу од Бизерте и Крфа до далеких Марсеља и Нице, водећи их да видају јуначке ране.
Лежали су по гвозденим креветима француских опитала, од Тулона до Париза, неговани благом руком брижних сестара, будни сањајући Гружу и Хомоље. Многи нису дочекали да овај дуги сан претворе у јаву. Умирали су годинама, рањени куршумима од Цера до Доброг поља. Први су овде сахрањени још 1914, последњи, кад се слобода већ успела на шумадијске висоравни.
Ране тешке, неизлечиве. Неки све време нису долазили свести. Остали, тако, без имена. Није имао ко да га изговори. На гробу само презиме, пренето са здравственог картона. Милошевић, Стојановић, Стаменковић. С нечитке забелешке у вечност отишао Таверко Стојадиновић. Умирући међу уснама срицали, а болничарке се свим силама трудиле, да чују и запишу: Јевла, Новига, Равига, Милаило, Живола, Јимко, Јеролије, Реста, Волслав, Монгило, Идако, Теодосиар, Раико, Микаид, Алкаа, Боуисацс, Диагед. Некима се име назире, другима га нема ни у назнакама. Овде леже и Угриновие, Оавловић, Бцкић, Пеартерац, Тзимилдовицх, Странсевић, Тхофиловић, Боутолин.
.jpg)
Међу 747 крстова, и једна стела с полумесецом, Есад Паше Топтанија, отоманског генерала и албанског политичара, који је ратовао на страни Србије и омогућио српским војницима повлачење преко Албаније.
Сваки пут кад овде дођете, био јун или новембар, над усправним некропољем навуче се блага небеска покривка, а Бог, одозго, пусти понеку сузу. Међу гробовима никли хајдучка трава, бела рада, ноћурак, здраворад, мајчина душица, различак, цикорија, невенка, жаворњак. Процветала детелина. Залутало понеко голубије перо. Да се осећају као код куће.
- Будимо часни потомци да бисмо били достојни преци - лебде, над крстовима, и позивају намерника, речи војводе Радомира Путника. Да нам се историја не би понављала, треба да је се сећамо.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:499527-Srpsko-vojnicko-groblje-u-Tijeu-Krst-na-vecnoj-strazi*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****