Politika
Јелена Чалија
August 8, 2014
Међу више од 1.000 фотографија и докумената објављеним на сајту „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата”, налазе се и оне на којима су мање познати или историји непознати учесници Церске битке.
![]()
Милан Томић, „један од многих који је само хтео да буде домаћин, гледа своја посла, али су га време и простор у којима је живео натерали да буде ратник. И херој”, наводи у опису фотографије свог прадеде носиоца Албанске споменице и солунца његов потомак. И додаје: „На слици с њим је прабака Лепосава, ништа мањи херој, само не од оних са пушком у руци.” Тај кратки запис могао би у ствари да опише и на стотине других пожутелих портрета невољних ратника-домаћина који су постали учесници Првог светског рата. Њихове фотографије објављене на сајту пројекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата” слали су поносни унуци и праунуци, како су се многи од њих потписали, желећи да своје породично сећање учине видљивим хиљадама оних који претражују интернет.
За историју мали, невидљиви животи уплели су се у велике догађаје какав је био и Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату. Након Церске битке генерал Степа Степановић, који се сматра најзаслужнијим за победу над аустроугарском војском, унапређен је у чин војводе. Драгић Стругаревић из Лука код Ивањице, после Церске битке, постао је рањеник. Он је имао само двадесет две године када је учествовао у историјском боју који је прославио генерала Степановића. Шест година старији од њега, у маси безимених војника борио се и Грујица Петровић из Железника. За разлику од више од 3.000 погинулих српских војника на Церу, доживео је да се после рата слика са свештеником Вељком Стоиљковићем, а ова фотографија може се видети на поменутом сајту. Умро је у 66. години.
Од Моравске дивизије првог позива и Комбиноване дивизије генерал Степа Степановић образовао је Церску ударну групу са циљем напада у долини Јадра. У бици у којој су обе стране претрпеле велике губитке, нарочито се прославио Други пешадијски пук првог позива „Књаз Михаило”, познатији као Гвоздени пук. На његовом челу био је пуковник Миливоје Стојановић Брка, којем је Станислав Бинички посветио „Марш на Дрину”, написан убрзо после боја на Церу. Све су то добро познате чињенице, пукови и људи незаобилазни у причи о великој српској победи. У богатој и бурној историји Гвозденог пука, јединог који је међу 100 српских пукова мобилисаних 1912. године заслужио овај назив, тешко ће на површину испливати име командира чете из битке на Церу. Али, на страницама пројекта започетог са циљем да од заборава отргне имена оних који најчешће остају безимени, и оно се може наћи – Бошко (Љубомира) Симић. Родом из села Грашевци, општина Брус. Иако није завршио Војну академију, од обичног редова стигао је до чина мајора српске војске. Ратовао је у редовима српске војске од 1912. године, а на почетку Првог светског рата са чином потпоручника премештен је у Гвоздени пук на дужност командира чете. У краткој биографији којом је посетиоце сајта „Албум сећања” са својим прадедом упознао његов праунук, наводи се и да је Бошко Симић рањен приликом повлачења ка Албанији, као и да је, између осталог, одликован златном медаљом за храброст „Милош Обилић”.
Много познатији припадник Гвозденог пука био је још један „човек из народа” који је за јунаштво и ратне заслуге добио петнаест одликовања, међу којима је и високо француско војно одликовање, медаља „Милитар”. То је Благоје Мићков Крушић. Ратовао је у свим већим биткама Првог светског рата, од Цера, Колубаре, Кајмакчалана до Солунског фронта. Тог „обичног” српског војника Карађорђевом звездом одликовао је 1917. године регент Александар Карађорђевић и то тако што је одликовање скинуо са својих груди и ставио га на Благојеве. „Сва та одликовања опљачкана су му када су га припадници ’нове народне власти’, августа 1944. године, уз лажну оптужбу, без суда и икакаве могућности да се одбрани, ликвидирали у рејону Горње Топонице, недалеко од Ниша”, наводи се испод његове фотографије на сајту „Албум сећања”. Живот и војевање Благоја Крушића ушли су и у гусларску песму. Овај борац Гвозденог пука рехабилитован је 2007. године решењем Окружног суда у Нишу.
Иначе, кроз пројекат „Албум сећања на претке из Првог светског рата” до сада је прикупљено више од 1.000 фотографија и других докумената, попут дописних карата, писама, пасоша, војних књижица, из времена Великог рата, који су достављали најчешће потомци учесника ових судбоносних догађаја. Савез потомака ратника Србије 1912–1920. године, који реализује пројекат са благословом патријарха српског Иринеја, упутио је јавни позив грађанима Србије, Србима у региону и дијаспори да достављају фотографије и документа која ће бити постављена на сајт како би било сачувано сећање и на обичне војнике, ратнике, али и оне који су код куће за њих стрепели. Позив је отворен до краја августа, а како наводе руководиоци пројекта, већ сада је прикупљено много необјављених фотографија, рукописа и ратних дневника.
______________________________
У четвртак поклон читаоцима „Политике” – мапа Церске битке
Поводом стогодишњице почетка Првог светског рата, „Политика” ће у четвртак, 14. августа, читаоцима поклонити мапу Церске битке, као и посебан подлистак са текстовима о овој бици, објављиваним у нашем листу 1914. године.
Јелена Чалија
Oбјављено: 08.08.2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kad-je-srpski-domacin-postao-ratnik.sr.html
____________________
Politika
Jelena Čalija
August 8, 2014
Kad je srpski domaćin postao ratnik
Među više od 1.000 fotografija i dokumenata objavljenim na sajtu „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata”, nalaze se i one na kojima su manje poznati ili istoriji nepoznati učesnici Cerske bitke
![]()
Milan Tomić, „jedan od mnogih koji je samo hteo da bude domaćin, gleda svoja posla, ali su ga vreme i prostor u kojima je živeo naterali da bude ratnik. I heroj”, navodi u opisu fotografije svog pradede nosioca Albanske spomenice i solunca njegov potomak. I dodaje: „Na slici s njim je prabaka Leposava, ništa manji heroj, samo ne od onih sa puškom u ruci.” Taj kratki zapis mogao bi u stvari da opiše i na stotine drugih požutelih portreta nevoljnih ratnika-domaćina koji su postali učesnici Prvog svetskog rata. Njihove fotografije objavljene na sajtu projekta „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata” slali su ponosni unuci i praunuci, kako su se mnogi od njih potpisali, želeći da svoje porodično sećanje učine vidljivim hiljadama onih koji pretražuju internet .
Za istoriju mali, nevidljivi životi upleli su se u velike događaje kakav je bio i Cerska bitka, prva saveznička pobeda u Prvom svetskomratu . Nakon Cerske bitke general Stepa Stepanović, koji se smatra najzaslužnijim za pobedu nad austrougarskom vojskom, unapređen je u čin vojvode. Dragić Strugarević iz Luka kod Ivanjice, posle Cerske bitke, postao je ranjenik. On je imao samo dvadeset dve godine kada je učestvovao u istorijskom boju koji je proslavio generala Stepanovića. Šest godina stariji od njega, u masi bezimenih vojnika borio se i Grujica Petrović iz Železnika. Za razliku od više od 3.000 poginulih srpskih vojnika na Ceru, doživeo je da se posle rata slika sa sveštenikom Veljkom Stoiljkovićem, a ova fotografija može se videti na pomenutom sajtu. Umro je u 66. godini.
Od Moravske divizije prvog poziva i Kombinovane divizije general Stepa Stepanović obrazovao je Cersku udarnu grupu sa ciljem napada u dolini Jadra. U bici u kojoj su obe strane pretrpele velike gubitke, naročito se proslavio Drugi pešadijski puk prvog poziva „Knjaz Mihailo”, poznatiji kao Gvozdeni puk. Na njegovom čelu bio je pukovnik Milivoje Stojanović Brka, kojem je Stanislav Binički posvetio „Marš na Drinu”, napisan ubrzo posle boja na Ceru. Sve su to dobro poznate činjenice, pukovi i ljudi nezaobilazni u priči o velikoj srpskoj pobedi. U bogatoj i burnoj istoriji Gvozdenog puka, jedinog koji je među 100 srpskih pukova mobilisanih 1912. godine zaslužio ovaj naziv, teško će na površinu isplivati ime komandira čete iz bitke na Ceru. Ali, na stranicama projekta započetog sa ciljem da od zaborava otrgne imena onih koji najčešće ostaju bezimeni, i ono se može naći – Boško (Ljubomira) Simić. Rodom iz sela Graševci, opština Brus. Iako nije završio Vojnu akademiju, od običnog redova stigao je do činamajora srpske vojske. Ratovao je u redovima srpske vojske od 1912. godine, a na početku Prvog svetskog rata sa činom potporučnika premešten je u Gvozdeni puk na dužnost komandira čete. U kratkoj biografiji kojom je posetioce sajta „Album sećanja” sa svojim pradedom upoznao njegov praunuk, navodi se i da je Boško Simić ranjen prilikom povlačenja ka Albaniji, kao i da je, između ostalog, odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić”.
Mnogo poznatiji pripadnik Gvozdenog puka bio je još jedan „čovek iz naroda” koji je za junaštvo i ratne zasluge dobio petnaest odlikovanja, među kojima je i visoko francusko vojno odlikovanje, medalja „Militar”. To je Blagoje Mićkov Krušić. Ratovao je u svim većim bitkama Prvog svetskog rata, od Cera, Kolubare, Kajmakčalana do Solunskog fronta. Tog „običnog” srpskog vojnika Karađorđevom zvezdom odlikovao je 1917. godine regent Aleksandar Karađorđević i to tako što je odlikovanje skinuo sa svojih grudi i stavio ga na Blagojeve. „Sva ta odlikovanja opljačkana su mu kada su ga pripadnici ’nove narodne vlasti’, avgusta 1944. godine, uz lažnu optužbu, bez suda i ikakave mogućnosti da se odbrani, likvidirali u rejonu Gornje Toponice, nedaleko od Niša”, navodi se ispod njegove fotografije na sajtu „Album sećanja”. Život i vojevanje Blagoja Krušića ušli su i u guslarsku pesmu. Ovaj borac Gvozdenog puka rehabilitovan je 2007. godine rešenjem Okružnog suda u Nišu.
Inače, kroz projekat „Album sećanja na pretke iz Prvog svetskog rata” do sada je prikupljeno više od 1.000 fotografija i drugih dokumenata, poput dopisnih karata, pisama, pasoša, vojnih knjižica, iz vremena Velikog rata, koji su dostavljali najčešće potomci učesnika ovih sudbonosnih događaja. Savez potomaka ratnika Srbije 1912–1920. godine, koji realizuje projekat sa blagoslovom patrijarha srpskog Irineja, uputio je javni poziv građanima Srbije, Srbima u regionu i dijaspori da dostavljaju fotografije i dokumenta koja će biti postavljena na sajt kako bi bilo sačuvano sećanje i na obične vojnike, ratnike, ali i one koji su kod kuće za njih strepeli. Poziv je otvoren do kraja avgusta, a kako navode rukovodioci projekta, već sada je prikupljeno mnogo neobjavljenih fotografija, rukopisa i ratnih dnevnika.
____________________________
U četvrtak poklon čitaocima „Politike” – mapa Cerske bitke
Povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, „Politika” će u četvrtak, 14. avgusta, čitaocima pokloniti mapu Cerske bitke, kao i poseban podlistak sa tekstovima o ovoj bici, objavljivanim u našem listu 1914. godine.
Jelena Čalija
Objavljeno: 08.08.2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kad-je-srpski-domacin-postao-ratnik.lt.html
*****
http://славним-прецима.срб/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
Јелена Чалија
August 8, 2014
Међу више од 1.000 фотографија и докумената објављеним на сајту „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата”, налазе се и оне на којима су мање познати или историји непознати учесници Церске битке.
.jpg)
Ратна успомена припадника Моравске дивизије првог позива.
(Фото Албум сећања на наше претке из Првог светског рата)
За историју мали, невидљиви животи уплели су се у велике догађаје какав је био и Церска битка, прва савезничка победа у Првом светском рату. Након Церске битке генерал Степа Степановић, који се сматра најзаслужнијим за победу над аустроугарском војском, унапређен је у чин војводе. Драгић Стругаревић из Лука код Ивањице, после Церске битке, постао је рањеник. Он је имао само двадесет две године када је учествовао у историјском боју који је прославио генерала Степановића. Шест година старији од њега, у маси безимених војника борио се и Грујица Петровић из Железника. За разлику од више од 3.000 погинулих српских војника на Церу, доживео је да се после рата слика са свештеником Вељком Стоиљковићем, а ова фотографија може се видети на поменутом сајту. Умро је у 66. години.
Од Моравске дивизије првог позива и Комбиноване дивизије генерал Степа Степановић образовао је Церску ударну групу са циљем напада у долини Јадра. У бици у којој су обе стране претрпеле велике губитке, нарочито се прославио Други пешадијски пук првог позива „Књаз Михаило”, познатији као Гвоздени пук. На његовом челу био је пуковник Миливоје Стојановић Брка, којем је Станислав Бинички посветио „Марш на Дрину”, написан убрзо после боја на Церу. Све су то добро познате чињенице, пукови и људи незаобилазни у причи о великој српској победи. У богатој и бурној историји Гвозденог пука, јединог који је међу 100 српских пукова мобилисаних 1912. године заслужио овај назив, тешко ће на површину испливати име командира чете из битке на Церу. Али, на страницама пројекта започетог са циљем да од заборава отргне имена оних који најчешће остају безимени, и оно се може наћи – Бошко (Љубомира) Симић. Родом из села Грашевци, општина Брус. Иако није завршио Војну академију, од обичног редова стигао је до чина мајора српске војске. Ратовао је у редовима српске војске од 1912. године, а на почетку Првог светског рата са чином потпоручника премештен је у Гвоздени пук на дужност командира чете. У краткој биографији којом је посетиоце сајта „Албум сећања” са својим прадедом упознао његов праунук, наводи се и да је Бошко Симић рањен приликом повлачења ка Албанији, као и да је, између осталог, одликован златном медаљом за храброст „Милош Обилић”.
Много познатији припадник Гвозденог пука био је још један „човек из народа” који је за јунаштво и ратне заслуге добио петнаест одликовања, међу којима је и високо француско војно одликовање, медаља „Милитар”. То је Благоје Мићков Крушић. Ратовао је у свим већим биткама Првог светског рата, од Цера, Колубаре, Кајмакчалана до Солунског фронта. Тог „обичног” српског војника Карађорђевом звездом одликовао је 1917. године регент Александар Карађорђевић и то тако што је одликовање скинуо са својих груди и ставио га на Благојеве. „Сва та одликовања опљачкана су му када су га припадници ’нове народне власти’, августа 1944. године, уз лажну оптужбу, без суда и икакаве могућности да се одбрани, ликвидирали у рејону Горње Топонице, недалеко од Ниша”, наводи се испод његове фотографије на сајту „Албум сећања”. Живот и војевање Благоја Крушића ушли су и у гусларску песму. Овај борац Гвозденог пука рехабилитован је 2007. године решењем Окружног суда у Нишу.
Иначе, кроз пројекат „Албум сећања на претке из Првог светског рата” до сада је прикупљено више од 1.000 фотографија и других докумената, попут дописних карата, писама, пасоша, војних књижица, из времена Великог рата, који су достављали најчешће потомци учесника ових судбоносних догађаја. Савез потомака ратника Србије 1912–1920. године, који реализује пројекат са благословом патријарха српског Иринеја, упутио је јавни позив грађанима Србије, Србима у региону и дијаспори да достављају фотографије и документа која ће бити постављена на сајт како би било сачувано сећање и на обичне војнике, ратнике, али и оне који су код куће за њих стрепели. Позив је отворен до краја августа, а како наводе руководиоци пројекта, већ сада је прикупљено много необјављених фотографија, рукописа и ратних дневника.
______________________________
У четвртак поклон читаоцима „Политике” – мапа Церске битке
Поводом стогодишњице почетка Првог светског рата, „Политика” ће у четвртак, 14. августа, читаоцима поклонити мапу Церске битке, као и посебан подлистак са текстовима о овој бици, објављиваним у нашем листу 1914. године.
Јелена Чалија
Oбјављено: 08.08.2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kad-je-srpski-domacin-postao-ratnik.sr.html
____________________
Politika
Jelena Čalija
August 8, 2014
Kad je srpski domaćin postao ratnik
Među više od 1.000 fotografija i dokumenata objavljenim na sajtu „Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata”, nalaze se i one na kojima su manje poznati ili istoriji nepoznati učesnici Cerske bitke
Ratna uspomena pripadnika Moravske divizije prvog poziva.
(Foto Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata)
Za istoriju mali, nevidljivi životi upleli su se u velike događaje kakav je bio i Cerska bitka, prva saveznička pobeda u Prvom svetskom
Od Moravske divizije prvog poziva i Kombinovane divizije general Stepa Stepanović obrazovao je Cersku udarnu grupu sa ciljem napada u dolini Jadra. U bici u kojoj su obe strane pretrpele velike gubitke, naročito se proslavio Drugi pešadijski puk prvog poziva „Knjaz Mihailo”, poznatiji kao Gvozdeni puk. Na njegovom čelu bio je pukovnik Milivoje Stojanović Brka, kojem je Stanislav Binički posvetio „Marš na Drinu”, napisan ubrzo posle boja na Ceru. Sve su to dobro poznate činjenice, pukovi i ljudi nezaobilazni u priči o velikoj srpskoj pobedi. U bogatoj i burnoj istoriji Gvozdenog puka, jedinog koji je među 100 srpskih pukova mobilisanih 1912. godine zaslužio ovaj naziv, teško će na površinu isplivati ime komandira čete iz bitke na Ceru. Ali, na stranicama projekta započetog sa ciljem da od zaborava otrgne imena onih koji najčešće ostaju bezimeni, i ono se može naći – Boško (Ljubomira) Simić. Rodom iz sela Graševci, opština Brus. Iako nije završio Vojnu akademiju, od običnog redova stigao je do čina
Mnogo poznatiji pripadnik Gvozdenog puka bio je još jedan „čovek iz naroda” koji je za junaštvo i ratne zasluge dobio petnaest odlikovanja, među kojima je i visoko francusko vojno odlikovanje, medalja „Militar”. To je Blagoje Mićkov Krušić. Ratovao je u svim većim bitkama Prvog svetskog rata, od Cera, Kolubare, Kajmakčalana do Solunskog fronta. Tog „običnog” srpskog vojnika Karađorđevom zvezdom odlikovao je 1917. godine regent Aleksandar Karađorđević i to tako što je odlikovanje skinuo sa svojih grudi i stavio ga na Blagojeve. „Sva ta odlikovanja opljačkana su mu kada su ga pripadnici ’nove narodne vlasti’, avgusta 1944. godine, uz lažnu optužbu, bez suda i ikakave mogućnosti da se odbrani, likvidirali u rejonu Gornje Toponice, nedaleko od Niša”, navodi se ispod njegove fotografije na sajtu „Album sećanja”. Život i vojevanje Blagoja Krušića ušli su i u guslarsku pesmu. Ovaj borac Gvozdenog puka rehabilitovan je 2007. godine rešenjem Okružnog suda u Nišu.
Inače, kroz projekat „Album sećanja na pretke iz Prvog svetskog rata” do sada je prikupljeno više od 1.000 fotografija i drugih dokumenata, poput dopisnih karata, pisama, pasoša, vojnih knjižica, iz vremena Velikog rata, koji su dostavljali najčešće potomci učesnika ovih sudbonosnih događaja. Savez potomaka ratnika Srbije 1912–1920. godine, koji realizuje projekat sa blagoslovom patrijarha srpskog Irineja, uputio je javni poziv građanima Srbije, Srbima u regionu i dijaspori da dostavljaju fotografije i dokumenta koja će biti postavljena na sajt kako bi bilo sačuvano sećanje i na obične vojnike, ratnike, ali i one koji su kod kuće za njih strepeli. Poziv je otvoren do kraja avgusta, a kako navode rukovodioci projekta, već sada je prikupljeno mnogo neobjavljenih fotografija, rukopisa i ratnih dnevnika.
____________________________
U četvrtak poklon čitaocima „Politike” – mapa Cerske bitke
Povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, „Politika” će u četvrtak, 14. avgusta, čitaocima pokloniti mapu Cerske bitke, kao i poseban podlistak sa tekstovima o ovoj bici, objavljivanim u našem listu 1914. godine.
Jelena Čalija
Objavljeno: 08.08.2014.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kad-je-srpski-domacin-postao-ratnik.lt.html
*****
http://славним-прецима.срб/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****