Мирослав

Живот, рад и храброст Мирослава Свирчевића дају наду да великани постоје и у добу у којем су зацарили зло и просечност.

У нашој јавности честе су тврдње да савремена Србија нема довољно добрих и учених људи. Одзвањају речи хора огорчених незадовољника уверених да су најбољи остали у прошлости или побегли у иностранство. У једној земљи у којој се не пита за заслуге, већ за услуге. Где је поштење постало обезвређена општа прича и, замислите, лична дисквалификација... У демократији у којој су државници нестали да би политичари постали, а богатства надокнадила недостатак племенитости; где научни степен сматрају титулом, а титулу употребљавају као накит... Тешко је говорити о личном раду и врлини.

Код нас је политика постала маркетинг, бизнис се свео на шпекулацију, економија се претворила у илузионизам, просвета је постала социјала, култура се преселила у кланове или тржишним путем преметнула у шунд. Чак и су песме код Срба постале пројекти. Ако првог политичара није могуће питати за диплому, најважнијег за кума, богаташа за први милион... Зашто би онда некога честитог, радног и успешног– а неподобног свету политикантства, прорачунате подршке или фрустриране критике – уопште представљали јавности?

Реформатор древне Атине, мудри Солон, тврдио је да најсрећнији човек на свету није био пребогати цар Крез, већ један обичан човек који је доживео личну срећу. Не знам да ли је мој пријатељ Мирослав Свирчевић био срећан. Срећа је лични доживљај. Познавао сам интелигентне, лепе, вољене, богате људе које је нека чудна унутрашња сила водила у самоуништење... Слушао сам о човеку који је пре четрдесетак година дуго живео заробљен испод огромног апарата „вештачких плућа” и писао песме, славећи сваки трен свог живота о којем немам право да искажем сопствено мишљење какав ми се чини да је био... Мирослав је био честит човек. Овај правник и историчар посветио је живот науци – историји права, уставности Балкана и српског народа. Свирчевићева монографија о историји локалне самоуправе у нововековној Србији на мене је оставила дубок утисак као једна од најтемељнијих и најученијих књига које сам прочитао. Посвећен историји Балкана, написао је и обимну књигу у којој пореди развој локалне самоуправе у Србији и Бугарској током 19. и првих деценија 20. века. Запажена је била и Мирослављева бриљантна књига о односу домова британског парламента у времену великих реформи између 1832. и 1911. године. У широком спектру занимања Свирчевић је проучавао теме из историје уставности југословенске монархије, али и развој савременог либертаријанства и либерализма.

Мирослав Свирчевић био је неуморан у једној од најважнијих дужности интелектуалца – он је непрекидно и посвећено учествовао у јавном животу. Своја велика знања непрекидно је представљао јавности, ненаметљиво настојећи да пружи допринос развоју демократије, ширењу нових знања и јавној дебати која се у друштвима какво је наше, нажалост, води на маргинама политике. Мирослав је годинама неуморно писао, не презирући ниједну прилику и не потцењујући ниједну тему о којој је знао нешто, по правилу, сажето, тачно и учено да каже или напише. Последњих година у нашим медијима, пре свега новинама, информативним порталима, али и на друштвеним мрежама, представио се и афирмисао не само као узорни научник, већ и као утицајни и цењени интелектуалац. Мирослав је био и искрени родољуб. У изворном смислу те синтагме, био је посвећени „национални радник” – онај који без личне користи, надахнут оданошћу према свом народу, жели да велике идеале у које верује подели са својим сународницима. Подобан идеалној слици старих Банаћана, син старе и јуначке српске земље, Мирослав је постојано и храбро заступао уверења за која је веровао да су истинита и праведна. Залагао се за народна права, чак и када се тај рад чинио узалудним и био опасан.

Живот Мирослава Свирчевића имао је још једну димензију која његов предани рад и достигнућа представља у донекле другачијем светлу. Као дечак, Мирослав је оболео од тешке болести. Током дугих година, мучним лечењем, успео је да прездрави, али су остале тешке последице по његово здравље које је било немогуће превазићи... Лишен многих животних прилика, надања и радости, Свирчевић је кроз живот пролазио стоички, храбро, стрпљиво и упорно. Пре годину дана изгубио је вид на једном оку. Ипак, наставио је да ради вредно и неуморно. Радио је и у недељу, 10. августа, кад се суочио са смрћу.

Радован Самарџић је говорио да су почетком 20. века „малом Србијом ходали велики људи” и да је то био разлог њеног тријумфа. Живот, рад и храброст Мирослава Свирчевића дају наду да великани постоје и у добу у којем су зацарили зло и просечност. Дужност нас, његових пријатеља и колега, јесте да негујемо спомен на њега.

Напредни клуб

Чедомир Антић

Oбјављено: 14.08.2014.

http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/Miroslav.sr.html