Васељенска ТВ
Илија Петровић
January 18, 2015
![]()
Дванаестог фебруара, др Хантер је из Србије добио одговор да се ради о пегавом а не трбушном тифусу. Истог дана њему је за заменика одређен мајор др Џорџ Е. Ф. Стамерс (Georg Stammers), лекар епидемиолог с великим искуством из Индије и Јужне Африке, а у мисију су увршћени лекар-бактериолог Виљем В. К. Топли (William Topley), капетан по чину и још двадесет два лекара, сви поручници. (Уочи повратка у Енглеску, сви поручници имали су капетански чин).
Мисији је наложено да 15. фебруара, с лондонске железничке станице Викторија, крене “на службу у иностранство”, тако да поручници нису ни знали куд иду; ови млади људи били су убеђени да иду у Француску, што је код њих, у уверењу да ће се скорих дана тамо дружити са младим и лепим дамама, изазвало радост и весеље.
Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави
лечењем оболелих. Њен основни циљбио је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се најпре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења. Мисија је са собом понела 300.000 комплета вакцине против колере и пегавог тифуса, а касније јој је достављено још 200.000 доза.
Као што је и одређено, мисија је на пут кренула 15. фебруара, у Марсељ је стигла 22. фебруара, у Солун, бродом, 2. марта, а у Ниш, возом, 4. марта у осам сати ујутру.
Из конспиративних разлога, српској влади у међувремену није ни саопштавано шта се све предузимало у вези с оснивањем и слањем мисије. Пуковник Хантер је тек 1. марта, по доласку у грчку луку Пиреј, брзојавио пуковнику Харисону, енглеском војном аташеу при српској Врховној команди у Крагујевцу, да је мисија на путу. Харисон је тај телеграм примио тек 2. марта у 18 сати, после чега је затражио хитан пријем код председника српске владе Николе Пашића. Пашић је без одлагања послао поруку пуковнику Хантеру, а одредио је извесног поручника Петронијевића да пресретне мисију на њеном путу за Ниш.
Мисију су на нишкој железничкој станици дочекали представници енглеских дипломатских служби у Србији и, у име српске владе, начелник санитетског одељења у Министарству војске пуковник Симо Карановић (1866-1928), потоњи санитетски ђенерал Југословенске војске, и главни инспектор војних болница пуковник др Роман Сондермајер (1861-1923), пореклом из Буковине. Непосредно по окончању свечаног церемонијалног дочека, Енглези су одржали двочасовну конференцију с представницима српског санитета (“са Парламентарном санитетском комисијом”, како пише Хантер), на којој су добили све неопходне податке о здравственој ситуацији у држави. На тај начин, мисија је од првог тренутка успоставила лепу сарадњу са српским властима, а била је одлично обавештена и о тренутним санитарним приликама у Србији.
Са своје стране, Хантер је српском санитету изнео “главне препоруке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог тифуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки човек и жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; како убити ваши простим практичним, домаћим средствима”.
Већ 5. марта др Хантер срео се с Николом Пашићем који му је, на немачком јзику, дао “потпуне информације” о тешкоћама у којима се Србија налази.
Шестог марта, потпуковник Стамерс представио је буре за дезинфекцију (српско буре, претечу данашњег аутоклава), 9. марта започето је а два дана касније завршено формирање дезинфекционе станице у Крагујевцу.
Осмог марта мисија је српској влади предочила потребу да се дотадашња борба против тифуса измени, те да се, уместо лечењем, даље ширење болести спречи “превенцијским мерама, згодним по једноставности и масовној примени, којим се ширење епидемије може зауставити и тиме олакшати притисак на болнице”. У том смислу, предложене су и “мере које треба да присвоји влада, управе градова и болница да би спречили ширење пегавца и рекуренса:
1. Обавезна пријава, изолација и депедикулација у болницама;
2. У градовима и селима систем пријаве вршити преко домаћина;
3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;
4. Смештај оболелилх у болнице где је то могуће;
5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;
6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;
7. Формирање јавних дезинсекционих станица;
8. Формирање новоимпровизованих парних дезинсекционих буради (barelle desinsector), које је потпуковник Стамерс осмислио као тако просте, тако јефтине и тако лаке да се могу израдити у сваком броју и у сваком селу, чак и у сваком домаћинству у земљи”. Већ 16. марта све предложене мере почеле су да се предузимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.
Дванаестог марта, такође у Крагујевцу, капетан др Топли оформио је бактериолошку лабораторију, а наредног дана, у крагујевачкој болници шкотских жена број 3, успешно је испитано како функционише тек успостављена дезинфекциона станица. Већ 25. марта представљен је покретни железнички дезинфектор у Крагујевцу, а 6. априла исти такав и у Нишу; у међувремену, 2. априла, формиран је први енглески санитетски воз за вакцинацију.
Др Хантер сматра да су епидемију у српску војску и народ “унели” аустроугарски војници, а тај став доказује податком да до друге половине октобра 1914. године у Србији није забележено ниједно обољење пегавог тифуса. Тек у другој половини октобра, у време битке на Сувобору, од пегавца је умрло шест лица, током новембра деветнаесторо, а до половине децембра још четрнаесторо. Као жариште епидемије означио је Ваљево, где је српска војска, пошто је тај град био ослобођен, затекла преко 3.000 напуштених рањених и болесних аустроугарских војника, од којих је већина била оболела од пегавца. Сем њих, Србија је имала и до 60.000 ратних заробљеника с којима није знала шта да ради, па их је, на своју несрећу, распршила на разне крајеве, све до Ђевђелије и Битоља, чиме је целу земљу увукла у епидемију.
Када је британска мисија стигла у Србију, епидемиолошка ситуација била је већ ужасавајућа. Хантер наводи да је највећи број примљених (2.493) у неку енглеску болницу током једне године био онај из 1864, а да је целе те године од пегавца оболело око 20.000 људи. У Србији су ти бројеви вишеструко премашени, па Хантер каже да је видео 1.000 оболелих не у једној години већ у једном дану, и то војника, док се цивилима ни броја не зна. У наведеној енглеској епидемији смртност је била 19%, а у Србији око 30%, да би се у једном тренутку попела на свих 40%. Епидемија је косила и лекаре, тако да др Хантер сведочи како је у првој посети крагујевачкој болници видео да су о 953 оболела војника бринула свега два лекара, од којих је један, Швајцарац, умро десет дана касније. (Вреди навести и податак да су поручници Шортен и Мек Фаден, чланови Хантерове мисије, “зарадили” тифус већ после два дана боравка у Србији, те да су се после четири недеље боловања вратили у Енглеску).
За центар борбе против епидемије пегавог тифуса др Хантер је одабрао Младеновац, значајан железнички саобраћајни чвор, и потом предузео мере да то место буде “најчистија и најуређенија станица у Србији”. Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, започета је и депедикулација помоћу српског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две седмице. Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију и вакцинацију, чије су базе биле у Кијеву и Раљи, јужно од Београда.
Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби против пегавца и вашљивости, тако да је епидемија угушена већ 17. маја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Солуна 14. јуна 1915. године. Рад Хантерове мисије убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И показало се да су српске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог тифуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угушена. У другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Русији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржавала се током целог Великог рата.
Илија Петровић
January 18, 2015
(Фото: http://velikirat.com/)
Васељенска је, у рубрици “Хроника”, 12. јануара преузела из “Новости” текст Јелене Матијевић под насловом “Спасао војску и народ од тифуса”, у коме се искључива заслуга за тај племенити чин приписује др Лудвику Хиршфелду, бактериологу из Швајцарске. Понавља се, тако, прича Б. Пузовића од 10. марта 2014. године, који је текстом “Цело Ваљево било болница”, и онда преузетим од “Новости”, тврдио исто.
Тада сам (10. марта) Пузовићев писање пропратио подужим уопштеним коментаром који је, не мојом кривицом, објављен у рубрици “Мишљења”
(http://www.vaseljenska.com/misljenja/epidemija-pegavog-tifusa/)
Овога пута даћу о свему томе нешто више података:
Енглеска војна мисија за рад у Србији, под званичним називом Британска војна болница при српскојвојсци (BritishMilitary Hospital attached to thе Serbian Armies ), установљена је 15. фебруара 1915. године, одлуком Министарства за рат Уједињеног краљевства, а за њеног команданта постављен је др Виљем Хантер (William Hunter, 1861-1937), за ту прилику “унапређен” у чин пуковника. Пуковник Хантер показао се као изванредан организатор и епидемиолог, а своје савесно вођене белешке медицинске и техничке природе, као и статистичке податке везане за рад мисије, одмах по завршетку рата средио је и објавио у једном од водећих светских медицинских часописа.
Према Хантеровим записима, редослед појединих догађања у вези с оснивањем мисије био је следећи:
Деветог фебруара 1915. године српска влада, суочена с епидемијом тифуса, од енглеског Министарства спољних послова телеграфским путем затражила је да се у Србију пошаље мисија од сто лекара.
Молба је истог дана прослеђена Министарству рата, да би је министар, Хорејшо Киченер (Horatio Herbert Kitchener, 1850-1916), одмах уступио свом државном секретару сер Алфреду Киоју (SirAlfred Keogh , 1857-1936.)
Десетог фебруара А. Кио позива др Хантера, као начелника одељења у лондонској болници за заразне болести (LondonFever Hospital), да се с њим договори о избору 25 лекара, колико је одлучио да их буде у мисији, као и о командовању мисијом. Др Хантер добио je овлашћење да лекаре одабере сам.
Једанаестог фебруара, пошто је прихватио команду над мисијом, др Хантер је добио чин пуковника енглеске армије и започео с прикупљањем информација о врсти епидемије у Србији. (У Министарству рата знало се да у условима кад санитетско особље није имало војне чинове, трупни лекари нису имали никакав ауторитет код војног старешинског кадра; многи командујући официри имали су предрасуде према санитетској служби, сматрајући је непотребном и сувишном, јер успорава кретање јединица, а њено присуство у војсци сматрали су најобичнијом формалношћу.)
Тада сам (10. марта) Пузовићев писање пропратио подужим уопштеним коментаром који је, не мојом кривицом, објављен у рубрици “Мишљења”
(http://www.vaseljenska.com/misljenja/epidemija-pegavog-tifusa/)
Овога пута даћу о свему томе нешто више података:
Енглеска војна мисија за рад у Србији, под званичним називом Британска војна болница при српскојвојсци (British
Према Хантеровим записима, редослед појединих догађања у вези с оснивањем мисије био је следећи:
Деветог фебруара 1915. године српска влада, суочена с епидемијом тифуса, од енглеског Министарства спољних послова телеграфским путем затражила је да се у Србију пошаље мисија од сто лекара.
Молба је истог дана прослеђена Министарству рата, да би је министар, Хорејшо Киченер (Horatio Herbert Kitchener, 1850-1916), одмах уступио свом државном секретару сер Алфреду Киоју (Sir
Десетог фебруара А. Кио позива др Хантера, као начелника одељења у лондонској болници за заразне болести (London
Једанаестог фебруара, пошто је прихватио команду над мисијом, др Хантер је добио чин пуковника енглеске армије и започео с прикупљањем информација о врсти епидемије у Србији. (У Министарству рата знало се да у условима кад санитетско особље није имало војне чинове, трупни лекари нису имали никакав ауторитет код војног старешинског кадра; многи командујући официри имали су предрасуде према санитетској служби, сматрајући је непотребном и сувишном, јер успорава кретање јединица, а њено присуство у војсци сматрали су најобичнијом формалношћу.)
Дванаестог фебруара, др Хантер је из Србије добио одговор да се ради о пегавом а не трбушном тифусу. Истог дана њему је за заменика одређен мајор др Џорџ Е. Ф. Стамерс (Georg Stammers), лекар епидемиолог с великим искуством из Индије и Јужне Африке, а у мисију су увршћени лекар-бактериолог Виљем В. К. Топли (William Topley), капетан по чину и још двадесет два лекара, сви поручници. (Уочи повратка у Енглеску, сви поручници имали су капетански чин).
Мисији је наложено да 15. фебруара, с лондонске железничке станице Викторија, крене “на службу у иностранство”, тако да поручници нису ни знали куд иду; ови млади људи били су убеђени да иду у Француску, што је код њих, у уверењу да ће се скорих дана тамо дружити са младим и лепим дамама, изазвало радост и весеље.
Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави
лечењем оболелих. Њен основни циљбио је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се најпре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења. Мисија је са собом понела 300.000 комплета вакцине против колере и пегавог тифуса, а касније јој је достављено још 200.000 доза.
Као што је и одређено, мисија је на пут кренула 15. фебруара, у Марсељ је стигла 22. фебруара, у Солун, бродом, 2. марта, а у Ниш, возом, 4. марта у осам сати ујутру.
Из конспиративних разлога, српској влади у међувремену није ни саопштавано шта се све предузимало у вези с оснивањем и слањем мисије. Пуковник Хантер је тек 1. марта, по доласку у грчку луку Пиреј, брзојавио пуковнику Харисону, енглеском војном аташеу при српској Врховној команди у Крагујевцу, да је мисија на путу. Харисон је тај телеграм примио тек 2. марта у 18 сати, после чега је затражио хитан пријем код председника српске владе Николе Пашића. Пашић је без одлагања послао поруку пуковнику Хантеру, а одредио је извесног поручника Петронијевића да пресретне мисију на њеном путу за Ниш.
Мисију су на нишкој железничкој станици дочекали представници енглеских дипломатских служби у Србији и, у име српске владе, начелник санитетског одељења у Министарству војске пуковник Симо Карановић (1866-1928), потоњи санитетски ђенерал Југословенске војске, и главни инспектор војних болница пуковник др Роман Сондермајер (1861-1923), пореклом из Буковине. Непосредно по окончању свечаног церемонијалног дочека, Енглези су одржали двочасовну конференцију с представницима српског санитета (“са Парламентарном санитетском комисијом”, како пише Хантер), на којој су добили све неопходне податке о здравственој ситуацији у држави. На тај начин, мисија је од првог тренутка успоставила лепу сарадњу са српским властима, а била је одлично обавештена и о тренутним санитарним приликама у Србији.
Са своје стране, Хантер је српском санитету изнео “главне препоруке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог тифуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки човек и жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; како убити ваши простим практичним, домаћим средствима”.
Већ 5. марта др Хантер срео се с Николом Пашићем који му је, на немачком јзику, дао “потпуне информације” о тешкоћама у којима се Србија налази.
Шестог марта, потпуковник Стамерс представио је буре за дезинфекцију (српско буре, претечу данашњег аутоклава), 9. марта започето је а два дана касније завршено формирање дезинфекционе станице у Крагујевцу.
Осмог марта мисија је српској влади предочила потребу да се дотадашња борба против тифуса измени, те да се, уместо лечењем, даље ширење болести спречи “превенцијским мерама, згодним по једноставности и масовној примени, којим се ширење епидемије може зауставити и тиме олакшати притисак на болнице”. У том смислу, предложене су и “мере које треба да присвоји влада, управе градова и болница да би спречили ширење пегавца и рекуренса:
1. Обавезна пријава, изолација и депедикулација у болницама;
2. У градовима и селима систем пријаве вршити преко домаћина;
3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;
4. Смештај оболелилх у болнице где је то могуће;
5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;
6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;
7. Формирање јавних дезинсекционих станица;
8. Формирање новоимпровизованих парних дезинсекционих буради (barelle desinsector), које је потпуковник Стамерс осмислио као тако просте, тако јефтине и тако лаке да се могу израдити у сваком броју и у сваком селу, чак и у сваком домаћинству у земљи”. Већ 16. марта све предложене мере почеле су да се предузимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.
Дванаестог марта, такође у Крагујевцу, капетан др Топли оформио је бактериолошку лабораторију, а наредног дана, у крагујевачкој болници шкотских жена број 3, успешно је испитано како функционише тек успостављена дезинфекциона станица. Већ 25. марта представљен је покретни железнички дезинфектор у Крагујевцу, а 6. априла исти такав и у Нишу; у међувремену, 2. априла, формиран је први енглески санитетски воз за вакцинацију.
Др Хантер сматра да су епидемију у српску војску и народ “унели” аустроугарски војници, а тај став доказује податком да до друге половине октобра 1914. године у Србији није забележено ниједно обољење пегавог тифуса. Тек у другој половини октобра, у време битке на Сувобору, од пегавца је умрло шест лица, током новембра деветнаесторо, а до половине децембра још четрнаесторо. Као жариште епидемије означио је Ваљево, где је српска војска, пошто је тај град био ослобођен, затекла преко 3.000 напуштених рањених и болесних аустроугарских војника, од којих је већина била оболела од пегавца. Сем њих, Србија је имала и до 60.000 ратних заробљеника с којима није знала шта да ради, па их је, на своју несрећу, распршила на разне крајеве, све до Ђевђелије и Битоља, чиме је целу земљу увукла у епидемију.
Када је британска мисија стигла у Србију, епидемиолошка ситуација била је већ ужасавајућа. Хантер наводи да је највећи број примљених (2.493) у неку енглеску болницу током једне године био онај из 1864, а да је целе те године од пегавца оболело око 20.000 људи. У Србији су ти бројеви вишеструко премашени, па Хантер каже да је видео 1.000 оболелих не у једној години већ у једном дану, и то војника, док се цивилима ни броја не зна. У наведеној енглеској епидемији смртност је била 19%, а у Србији око 30%, да би се у једном тренутку попела на свих 40%. Епидемија је косила и лекаре, тако да др Хантер сведочи како је у првој посети крагујевачкој болници видео да су о 953 оболела војника бринула свега два лекара, од којих је један, Швајцарац, умро десет дана касније. (Вреди навести и податак да су поручници Шортен и Мек Фаден, чланови Хантерове мисије, “зарадили” тифус већ после два дана боравка у Србији, те да су се после четири недеље боловања вратили у Енглеску).
За центар борбе против епидемије пегавог тифуса др Хантер је одабрао Младеновац, значајан железнички саобраћајни чвор, и потом предузео мере да то место буде “најчистија и најуређенија станица у Србији”. Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, започета је и депедикулација помоћу српског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две седмице. Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију и вакцинацију, чије су базе биле у Кијеву и Раљи, јужно од Београда.
Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби против пегавца и вашљивости, тако да је епидемија угушена већ 17. маја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Солуна 14. јуна 1915. године. Рад Хантерове мисије убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И показало се да су српске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог тифуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угушена. У другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Русији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржавала се током целог Великог рата.
Све чланове Мисије, изузев др Шортена и др Мек Фадена, краљ Петар одликовао је орденом Светога Саве, од 2. до 5. степена.
Илија Петровић / Васељенска ТВ
http://www.vaseljenska.com/vesti/kako-je-1915-u-srbiji-ugusena-epidemija-pegavog-tifusa/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
Илија Петровић / Васељенска ТВ
http://www.vaseljenska.com/vesti/kako-je-1915-u-srbiji-ugusena-epidemija-pegavog-tifusa/
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****