Oбјављено: 15.03.2015.
Ратна рана данас се обрађује као и пре сто година. – Некад се анестезија давала уз помоћ етра, данас са савременим лековима.
Збрињавање српских рањеника: плакат–позив за прикупљање помоћи
у иностранству (са изложбе „Рат и плакат”)
Први светски рат по много чему је био важан у историји ратне хирургије. Број повређених је био огроман, како због за то време новог стрељачког и артиљеријског оружја, тако и због бојних отрова који су први пут шире примењени. С друге стране, овај рат је довео до значајног напретка војног санитета, а уведени су принципи обраде ратне ране, који се примењују и данас. Поштовањем тих принципа, али и осавремењивањем организације збрињавања рањених и пожртвовању припадника војног санитета на фронту, ратна хирургија је први пут у својој историји остварила спектакуларне резултате. Тако је, на пример, смртност од стрелних повреда мозга смањена са дотадашњих 75 на око 28 одсто.
Како објашњава пуковник професор др Зоран Рогановић, начелник Клинике за неурохирургију Војномедицинске академије, лечење ратних повреда је комплексно и најчешће је потребно урадити више операција.
– Принцип хируршке обраде ратне ране није се много променио након Првог светског рата, али је дошло до значајне модернизације опреме и инструмената који се користе приликом интервенција. Као и у роботици, сада је неко друго време, где је незамисливо медицину радити без компјутера и савремених апарата. Оперативна техника је поготово напредовала у збрињавању повреда кичменог стуба, крвних судова и костију. Раније није било могуће помоћи рањенима услед стрелних повреда кичме, а сада је смртност због таквих повреда ниска, иако је инвалидитет и даље врло висок. Највише је технолошки напредовало збрињавање оштећења костију, јер постоји могућност спољашње фиксације костију, која омогућава брже и безбедније зарастање кости – истакао је др Рогановић.
Осим напретка у самој хируршкој техници, важно је и усавршавање техника у трансфузиологији и анестезиологији. Наш саговорник убеђен да су хирурзи и остали лекари радили са много ентузијазма и смислом за импровизацију. Трансфузија крви је од тада напредовала и не може да се пореди са садашњом ситуацијом, јер савремене могућности трансфузије нису постојале, али су постојали другачији начини чувања и враћања крви. Током операције се скупљала крв рањеника у једној посуди и после интервенције је враћана пацијенту. Тако су многи животи спасени, иако је ризик од инфекције био велики.
Анестезија је од Првог светског рата до данас значајно напредовала, од ранијих „успављивања” маском која садржи етар, до данашње високо софистициране анестезиолошке опреме и савремених медикамената.
Веома је значајан и напредак у фармацеутској индустрији, пре свега у производњи јаких антибиотика, јер ратне повреде имају велики ризик инфекције, па је неопходна примена најмање три антибиотска препарата.
– Начини стерилизације завојног материјала су такође раније били другачији. Дешавало се да није било довољно газа на фронту, па су се оне прале и откувавале, а затим сушиле на сунцу, да би опет могле да се користе – каже др Рогановић.
Наш саговорник појашњава да је масовност повреда које треба збринути најзначајнија одлика ратне хирургије, али је и начин збрињавања повреда у рату другачији него у миру. Они који су имали најтеже повреде и који су готово мртви – збрињавали су се последњи.
– Можда то делује нехумано, али је неопходно у ратним ситуацијама. Због своје велике брзине и ротационог кретања, зрно у погођеном ткиву ствара такозвану привремену шупљину, која може бити и 50 пута већа од самог зрна. Зато су оштећења ткива веома велика, а након повреда садржаја лобање често долази и до тренутне смрти. До значајног оштећења ткива долази и након устрела у груди, стомак и екстремитете. Метак или гелер се из тела не ваде по сваку цену, а њихово уклањање није увек једноставно. Данас се локација гелера (метка) утврђује савременим дијагностичким процедурама, а раније су лекари процењивали њихову локализацију само на основу путање пројектила, постојећих симптома и дистрибуције бола. Најзад, треба напоменути да стрелне повреде јесу најчешће у рату, али да 30 одсто свих ратних повреда чине такозване тупе повреде које на ратишту настају услед падова, туча, удеса... – каже др Рогановић.
Кад топови утихну – више посла за психијатре
Кад топови утихну има више посла за психијатре, појашњава др Гордана Мандић-Гајић, неуропсихијатар из Клинике за психијатрију ВМА. Од памтивека, ратници су доживљавали трауматски стрес који је мењао своје називе током историје. Тако се у време Првог светског рата помиње „шел шок”, а на нашем подручју током Другог светског рата „ратна неуроза Југословена”. Тек 1980. године настаје појам посттрауматског стресног синдрома.
– Његова суштина је појава менталног поремећаја са низом симптома услед изложености катастрофичном стресном догађају са доминантним поновним проживљавањем трауме, понашањем избегавања, доживљаја емоционалне отупелости и појачане раздражљивости. Овај поремећај може да има хроничан ток и да траје годинама након завршетка рата и да доведе до отеженог прилагођавања ветерана на услове породичног и друштвеног живота. Велики број ветерана са поменутим сметњама је довео до потребе за развојем разних видова индивидуалне и групне психотерапије у њиховом лечењу. Остварен је и напредак у разумевању њихових сметњи са скидањем непопуларне етикете од стране шире заједнице и прихватања да се ради о нормалном реаговању на све оно што су преживели – додала је др Мандић-Гајић.
Данијела Давидов-Кесар
Данијела Давидов-Кесар
објављено: 15.03.2015.
*****
Politika
Danijela Davidov-Kesar
Objavljeno: 15.03.2015.
Hirurgija od Prvog svetskog rata do danas
Ratna rana danas se obrađuje kao i pre sto godina. – Nekad se anestezija davala uz pomoć etra, danas sa savremenim lekovima.
Zbrinjavanje srpskih ranjenika: plakat–poziv za prikupljanje pomoći u inostranstvu
(sa izložbe „Rat i plakat”)
Prvi svetski rat po mnogo čemu je bio važan u istoriji ratne hirurgije. Broj povređenih je bio ogroman, kako zbog za to vreme novog streljačkog i artiljerijskog oružja, tako i zbog bojnih otrova koji su prvi put šire primenjeni. S druge strane, ovaj rat je doveo do značajnog napretka vojnog saniteta, a uvedeni su principi obrade ratne rane , koji se primenjuju i danas. Poštovanjem tih principa, ali i osavremenjivanjem organizacije zbrinjavanja ranjenih i požrtvovanju pripadnika vojnog saniteta na frontu, ratna hirurgija je prvi put u svojoj istoriji ostvarila spektakularne rezultate. Tako je, na primer, smrtnost od strelnih povreda mozga smanjena sa dotadašnjih 75 na oko 28 odsto.
Kako objašnjava pukovnik profesor dr Zoran Roganović, načelnik Klinike za neurohirurgiju Vojnomedicinske akademije, lečenje ratnih povreda je kompleksno i najčešće je potrebno uraditi više operacija.
– Princip hirurške obrade ratne rane nije se mnogo promenio nakon Prvog svetskog rata, ali je došlo do značajne modernizacije opreme i instrumenata koji se koriste prilikom intervencija. Kao i u robotici, sada je neko drugo vreme, gde je nezamislivo medicinu raditi bez kompjutera i savremenih aparata. Operativna tehnika je pogotovo napredovala u zbrinjavanju povreda kičmenog stuba, krvnih sudova i kostiju. Ranije nije bilo moguće pomoći ranjenima usled strelnih povreda kičme, a sada je smrtnost zbog takvih povreda niska, iako je invaliditet i dalje vrlo visok. Najviše je tehnološki napredovalo zbrinjavanje oštećenja kostiju, jer postoji mogućnost spoljašnje fiksacije kostiju, koja omogućava brže i bezbednije zarastanje kosti – istakao je dr Roganović.
Anestezija je od Prvog svetskog rata do danas značajno napredovala, od ranijih „uspavljivanja” maskom koja sadrži etar, do današnje visoko sofisticirane anesteziološke opreme i savremenih medikamenata.
Veoma je značajan i napredak u farmaceutskoj industriji, pre svega u proizvodnji jakih antibiotika, jer ratne povrede imaju veliki rizik infekcije, pa je neophodna primena najmanje tri antibiotska preparata.
– Načini sterilizacije zavojnog materijala su takođe ranije bili drugačiji. Dešavalo se da nije bilo dovoljno gaza na frontu, pa su se one prale i otkuvavale, a zatim sušile na suncu, da bi opet mogle da se koriste – kaže dr Roganović.
Naš sagovornik pojašnjava da je masovnost povreda koje treba zbrinuti najznačajnija odlika ratne hirurgije, ali je i način zbrinjavanja povreda u ratu drugačiji nego u miru. Oni koji su imali najteže povrede i koji su gotovo mrtvi – zbrinjavali su se poslednji.
– Možda to deluje nehumano, ali je neophodno u ratnim situacijama. Zbog svoje velike brzine i rotacionog kretanja, zrno u pogođenom tkivu stvara takozvanu privremenu šupljinu, koja može biti i 50 puta veća od samog zrna. Zato su oštećenja tkiva veoma velika, a nakon povreda sadržaja lobanje često dolazi i do trenutne smrti. Do značajnog oštećenja tkiva dolazi i nakon ustrela u grudi, stomak i ekstremitete. Metak ili geler se iz tela ne vade po svaku cenu, a njihovo uklanjanje nije uvek jednostavno. Danas se lokacija gelera (metka) utvrđuje savremenim dijagnostičkim procedurama, a ranije su lekari procenjivali njihovu lokalizaciju samo na osnovu putanje projektila, postojećih simptoma i distribucije bola. Najzad, treba napomenuti da strelne povrede jesu najčešće u ratu, ali da 30 odsto svih ratnih povreda čine takozvane tupe povrede koje na ratištu nastaju usled padova, tuča, udesa... – kaže dr Roganović.
Kad topovi utihnu – više posla za psihijatre
Kad topovi utihnu ima više posla za psihijatre, pojašnjava dr Gordana Mandić-Gajić, neuropsihijatar iz Klinike za psihijatriju VMA. Od pamtiveka, ratnici su doživljavali traumatski stres koji je menjao svoje nazive tokom istorije. Tako se u vreme Prvog svetskog rata pominje „šel šok”, a na našem području tokom Drugog svetskog rata „ratna neuroza Jugoslovena”. Tek 1980. godine nastaje pojam posttraumatskog stresnog sindroma.
– Njegova suština je pojava mentalnog poremećaja sa nizom simptoma usled izloženosti katastrofičnom stresnom događaju sa dominantnim ponovnim proživljavanjem traume, ponašanjem izbegavanja, doživljaja emocionalne otupelosti i pojačane razdražljivosti. Ovaj poremećaj može da ima hroničan tok i da traje godinama nakon završetka rata i da dovede do oteženog prilagođavanja veterana na uslove porodičnog i društvenog života. Veliki broj veterana sa pomenutim smetnjama je doveo do potrebe za razvojem raznih vidova individualne i grupne psihoterapije u njihovom lečenju. Ostvaren je i napredak u razumevanju njihovih smetnji sa skidanjem nepopularne etikete od strane šire zajednice i prihvatanja da se radi o normalnom reagovanju na sve ono što su preživeli – dodala je dr Mandić-Gajić.
Danijela Davidov-Kesar
Objavljeno: 15.03.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Hirurgija-od-Prvog-svetskog-rata-do-danas.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Hirurgija-od-Prvog-svetskog-rata-do-danas.lt.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****