Politika
![]()
Гуменица, северна Грчка – Планине северозападно од Солуна и даље крију остатке више хиљада српских војника који су животе изгубили крајем лета и током јесени 1916. године. Тада се српска војска, после опоравка на Крфу, први пут сукобила са Бугарима на Солунском фронту. Трагови тих борби видљиви су и данас, на само десетак километара од ауто-пута према Солуну.
– Тада још није био формиран класичан фронт са рововима и склоништима, тако да је највећи део војника настрадао од артиљерије. Срби су били у наступању и Бугари су их ухватили на отвореном терену. Сачуван је, рецимо, један британски извештај да су делови тела били разбацани на све стране, докле поглед сеже. Због тога најчешће наилазимо на појединачне делове тела, а ако је у питању цео скелет, онда је настрадали највероватније био затрпан земљом од експлозије – објашњава Јанис Карагеоргију из Гуменице, археолог аматер и колекционар војних предмета који истражује пределе којима се протезао Солунски фронт. Он планира да отвори музеј и истиче да дубоко поштује српски народ, посебно његову војну историју коју изучава већ годинама.
Локално становништво свакодневно проналази предмете заостале на попришту борби. То су најчешће артиљеријски гелери, носачи бодљикаве жице, муниција, бомбе и гранате свих калибара па и метални делови оружја јер су кундаци од дрвета одавно иструлели. Природа полако, али сигурно брише трагове рата о чему сведочи једно дрво које је током раста упило француску пушку, какву је користила и српска војска. Није познато да ли ју је власник сам наслонио на то дрво или је тако остала после експлозије.
– Људских остатака има и на површини земље. То су делови костију, док веће остатке или целе скелете проналазимо под земљом, уз помоћ метал детектора. Ако је војник у тренутку погибије имао шлем, бајонет или фишеклије с муницијом онда детектор даје јасан сигнал и усмерава нас где да тражимо. Знамо која је војска држала које позиције па тако отприлике знамо и чији су остаци, али најсигурније је када пронађемо, рецимо, шлем са српском или француском кокардом. У том случају нема забуне –истиче Јанис.
Места на којима пронађе људске остатке уредно обележава. Ако је то могуће, пренесе их до најближег пута где оставља траг са поруком да ту почива непознати војник. Али, за сада још нико није показао интересовање да нешто организовано учини, тј. да сакупи кости и положи их на неко од војничких гробља, у случају Срба – на Зејтинлик. Притом, Јанис упозорава да то није посао за аматере, односно оне које немају искуство са истраживањем попришта борби. Разлог је једноставан – земља крије десетине хиљада неексплодираних бомби и граната. Због тога свака неопрезност приликом копања може да угрози живот. На то га свакодневно упозорава ожиљак на руци јер се упаљач једне бомбе коју је пронашао активирао, али, на његову срећу, није запалио експлозивно пуњење.
![]()
За разлику од српских војника који су носили француску опрему, али су имали шлемове са српским ознакама, идентификација бугарских војника је готово немогућа. Они су користили немачке и аустроугарске шлемове, без националних ознака због чега нико са сигурношћу не може да каже којој војсци је припадао настрадали. Приликом идентификације, може да помогне дугме, копча за каиш. Или неки лични предмет са натписом или посветом, али такви случајеви су малобројни. Рецимо, саговорник нам је показао прстен неког бугарског војника са угравираним податком да је служио у другој армији и идентификациону плочицу француског војника који је према подацима доступним прекоинтернета, сахрањен у његовој домовини.
– Сваки погинули војник заслужује да буде сахрањен међу својим саборцима. На Македонском фронту, односно Солунском фронту како га зовете ви Срби, има још доста посла због планинског терена. Треба обићи све врхове, истражити пећине, а о копању да и не говорим. Некада су предмети под земљом на дубини од само неколико сантиметара, а понекад треба копати данима. Али, оно што се воли, не пада тешко – закључује Јанис Карагеоргију.
На питање да ли је његов рад легалан, он каже да је потребна дозвола за рад са метал детектором. На сугестију да неки можда неће имати разумевање за копање по попришту борби јер је рецимо у појединим европским земљама то забрањено због раширене трговине војним ископинама, Јанис готово да се наљутио. Каже да никада не би продао ни једну ствар коју је пронашао и да се нада да ће једног дана свој рад у виду неке поставке моћи да представи и у Србији.
М. Лакић
![]()
– Tada još nije bio formiran klasičan front sa rovovima i skloništima, tako da je najveći deo vojnika nastradao od artiljerije. Srbi su bili u nastupanju i Bugari su ih uhvatili na otvorenom terenu. Sačuvan je, recimo, jedan britanski izveštaj da su delovi tela bili razbacani na sve strane, dokle pogled seže. Zbog toga najčešće nailazimo na pojedinačne delove tela, a ako je u pitanju ceo skelet, onda je nastradali najverovatnije bio zatrpan zemljom od eksplozije – objašnjava Janis Karageorgiju iz Gumenice, arheolog amater i kolekcionar vojnih predmeta koji istražuje predele kojima se protezao Solunski front. On planira da otvori muzej i ističe da duboko poštuje srpski narod, posebno njegovu vojnu istoriju koju izučava već godinama.
Lokalno stanovništvo svakodnevno pronalazi predmete zaostale na poprištu borbi. To su najčešće artiljerijski geleri, nosači bodljikave žice, municija, bombe i granate svih kalibara pa i metalni delovi oružja jer su kundaci od drveta odavno istruleli. Priroda polako, ali sigurno briše tragove rata o čemu svedoči jedno drvo koje je tokom rasta upilo francusku pušku, kakvu je koristila i srpska vojska. Nije poznato da li ju je vlasnik sam naslonio na to drvo ili je tako ostala posle eksplozije.
– Ljudskih ostataka ima i na površini zemlje. To su delovi kostiju, dok veće ostatke ili cele skelete pronalazimo pod zemljom, uz pomoć metal detektora. Ako je vojnik u trenutku pogibije imao šlem, bajonet ili fišeklije s municijom onda detektor daje jasan signal i usmerava nas gde da tražimo. Znamo koja je vojska držala koje pozicije pa tako otprilike znamo i čiji su ostaci, ali najsigurnije je kada pronađemo, recimo, šlem sa srpskom ili francuskom kokardom. U tom slučaju nema zabune –ističe Janis.
Mesta na kojima pronađe ljudske ostatke uredno obeležava. Ako je to moguće, prenese ih do najbližeg puta gde ostavlja trag sa porukom da tu počiva nepoznati vojnik. Ali, za sada još niko nije pokazao interesovanje da nešto organizovano učini, tj. da sakupi kosti i položi ih na neko od vojničkih groblja, u slučaju Srba – na Zejtinlik. Pritom, Janis upozorava da to nije posao za amatere, odnosno one koje nemaju iskustvo sa istraživanjem poprišta borbi. Razlog je jednostavan – zemlja krije desetine hiljada neeksplodiranih bombi i granata. Zbog toga svaka neopreznost prilikom kopanja može da ugrozi život. Na to ga svakodnevno upozorava ožiljak na ruci jer se upaljač jedne bombe koju je pronašao aktivirao, ali, na njegovu sreću, nije zapalio eksplozivno punjenje.
![]()
Za razliku od srpskih vojnika koji su nosili francusku opremu, ali su imali šlemove sa srpskim oznakama, identifikacija bugarskih vojnika je gotovo nemoguća. Oni su koristili nemačke i austrougarske šlemove, bez nacionalnih oznaka zbog čega niko sa sigurnošću ne može da kaže kojoj vojsci je pripadao nastradali. Prilikom identifikacije, može da pomogne dugme, kopča za kaiš. Ili neki lični predmet sa natpisom ili posvetom, ali takvi slučajevi su malobrojni. Recimo, sagovornik nam je pokazao prsten nekog bugarskog vojnika sa ugraviranim podatkom da je služio u drugoj armiji i identifikacionu pločicu francuskog vojnika koji je prema podacima dostupnim prekointerneta, sahranjen u njegovoj domovini.
– Svaki poginuli vojnik zaslužuje da bude sahranjen među svojim saborcima. Na Makedonskom frontu, odnosno Solunskom frontu kako ga zovete vi Srbi, ima još dosta posla zbog planinskog terena. Treba obići sve vrhove, istražiti pećine, a o kopanju da i ne govorim. Nekada su predmeti pod zemljom na dubini od samo nekoliko santimetara, a ponekad treba kopati danima. Ali, ono što se voli, ne pada teško – zaključuje Janis Karageorgiju.
Na pitanje da li je njegov rad legalan, on kaže da je potrebna dozvola za rad sa metal detektorom. Na sugestiju da neki možda neće imati razumevanje za kopanje po poprištu borbi jer je recimo u pojedinim evropskim zemljama to zabranjeno zbog raširene trgovine vojnim iskopinama, Janis gotovo da se naljutio. Kaže da nikada ne bi prodao ni jednu stvar koju je pronašao i da se nada da će jednog dana svoj rad u vidu neke postavke moći da predstavi i u Srbiji.
M. Lakić
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Solunci-koji-su-ostali-ispod-Kajmakcalana.lt.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
Objavljeno: 25.07.2015.
Српски војници који су изгубили животе у првим биткама на Солунском фронту и даље почивају на местима где су пали.
Археолог аматер Јанис Карагеоргиу (Фото Лична архива)
– Тада још није био формиран класичан фронт са рововима и склоништима, тако да је највећи део војника настрадао од артиљерије. Срби су били у наступању и Бугари су их ухватили на отвореном терену. Сачуван је, рецимо, један британски извештај да су делови тела били разбацани на све стране, докле поглед сеже. Због тога најчешће наилазимо на појединачне делове тела, а ако је у питању цео скелет, онда је настрадали највероватније био затрпан земљом од експлозије – објашњава Јанис Карагеоргију из Гуменице, археолог аматер и колекционар војних предмета који истражује пределе којима се протезао Солунски фронт. Он планира да отвори музеј и истиче да дубоко поштује српски народ, посебно његову војну историју коју изучава већ годинама.
Локално становништво свакодневно проналази предмете заостале на попришту борби. То су најчешће артиљеријски гелери, носачи бодљикаве жице, муниција, бомбе и гранате свих калибара па и метални делови оружја јер су кундаци од дрвета одавно иструлели. Природа полако, али сигурно брише трагове рата о чему сведочи једно дрво које је током раста упило француску пушку, какву је користила и српска војска. Није познато да ли ју је власник сам наслонио на то дрво или је тако остала после експлозије.
– Људских остатака има и на површини земље. То су делови костију, док веће остатке или целе скелете проналазимо под земљом, уз помоћ метал детектора. Ако је војник у тренутку погибије имао шлем, бајонет или фишеклије с муницијом онда детектор даје јасан сигнал и усмерава нас где да тражимо. Знамо која је војска држала које позиције па тако отприлике знамо и чији су остаци, али најсигурније је када пронађемо, рецимо, шлем са српском или француском кокардом. У том случају нема забуне –истиче Јанис.
Места на којима пронађе људске остатке уредно обележава. Ако је то могуће, пренесе их до најближег пута где оставља траг са поруком да ту почива непознати војник. Али, за сада још нико није показао интересовање да нешто организовано учини, тј. да сакупи кости и положи их на неко од војничких гробља, у случају Срба – на Зејтинлик. Притом, Јанис упозорава да то није посао за аматере, односно оне које немају искуство са истраживањем попришта борби. Разлог је једноставан – земља крије десетине хиљада неексплодираних бомби и граната. Због тога свака неопрезност приликом копања може да угрози живот. На то га свакодневно упозорава ожиљак на руци јер се упаљач једне бомбе коју је пронашао активирао, али, на његову срећу, није запалио експлозивно пуњење.
Српски шлем (Фото Лична архива)
– Сваки погинули војник заслужује да буде сахрањен међу својим саборцима. На Македонском фронту, односно Солунском фронту како га зовете ви Срби, има још доста посла због планинског терена. Треба обићи све врхове, истражити пећине, а о копању да и не говорим. Некада су предмети под земљом на дубини од само неколико сантиметара, а понекад треба копати данима. Али, оно што се воли, не пада тешко – закључује Јанис Карагеоргију.
На питање да ли је његов рад легалан, он каже да је потребна дозвола за рад са метал детектором. На сугестију да неки можда неће имати разумевање за копање по попришту борби јер је рецимо у појединим европским земљама то забрањено због раширене трговине војним ископинама, Јанис готово да се наљутио. Каже да никада не би продао ни једну ствар коју је пронашао и да се нада да ће једног дана свој рад у виду неке поставке моћи да представи и у Србији.
М. Лакић
Oбјављено: 25.07.2015.
*****
Solunci koji su ostali ispod Kajmakčalana
Srpski vojnici koji su izgubili živote u prvim bitkama na Solunskom frontu i dalje počivaju na mestima gde su pali.
Arheolog amater Janis Karageorgiu (Foto Lična arhiva)
Gumenica, severna Grčka – Planine severozapadno od Soluna i dalje kriju ostatke više hiljada srpskih vojnika koji su živote izgubili krajem leta i tokom jeseni 1916. godine. Tada se srpska vojska, posle oporavka na Krfu, prvi put sukobila sa Bugarima na Solunskom frontu. Tragovi tih borbi vidljivi su i danas, na samo desetak kilometara od auto-puta prema Solunu.
– Tada još nije bio formiran klasičan front sa rovovima i skloništima, tako da je najveći deo vojnika nastradao od artiljerije. Srbi su bili u nastupanju i Bugari su ih uhvatili na otvorenom terenu. Sačuvan je, recimo, jedan britanski izveštaj da su delovi tela bili razbacani na sve strane, dokle pogled seže. Zbog toga najčešće nailazimo na pojedinačne delove tela, a ako je u pitanju ceo skelet, onda je nastradali najverovatnije bio zatrpan zemljom od eksplozije – objašnjava Janis Karageorgiju iz Gumenice, arheolog amater i kolekcionar vojnih predmeta koji istražuje predele kojima se protezao Solunski front. On planira da otvori muzej i ističe da duboko poštuje srpski narod, posebno njegovu vojnu istoriju koju izučava već godinama.
Lokalno stanovništvo svakodnevno pronalazi predmete zaostale na poprištu borbi. To su najčešće artiljerijski geleri, nosači bodljikave žice, municija, bombe i granate svih kalibara pa i metalni delovi oružja jer su kundaci od drveta odavno istruleli. Priroda polako, ali sigurno briše tragove rata o čemu svedoči jedno drvo koje je tokom rasta upilo francusku pušku, kakvu je koristila i srpska vojska. Nije poznato da li ju je vlasnik sam naslonio na to drvo ili je tako ostala posle eksplozije.
– Ljudskih ostataka ima i na površini zemlje. To su delovi kostiju, dok veće ostatke ili cele skelete pronalazimo pod zemljom, uz pomoć metal detektora. Ako je vojnik u trenutku pogibije imao šlem, bajonet ili fišeklije s municijom onda detektor daje jasan signal i usmerava nas gde da tražimo. Znamo koja je vojska držala koje pozicije pa tako otprilike znamo i čiji su ostaci, ali najsigurnije je kada pronađemo, recimo, šlem sa srpskom ili francuskom kokardom. U tom slučaju nema zabune –ističe Janis.
Mesta na kojima pronađe ljudske ostatke uredno obeležava. Ako je to moguće, prenese ih do najbližeg puta gde ostavlja trag sa porukom da tu počiva nepoznati vojnik. Ali, za sada još niko nije pokazao interesovanje da nešto organizovano učini, tj. da sakupi kosti i položi ih na neko od vojničkih groblja, u slučaju Srba – na Zejtinlik. Pritom, Janis upozorava da to nije posao za amatere, odnosno one koje nemaju iskustvo sa istraživanjem poprišta borbi. Razlog je jednostavan – zemlja krije desetine hiljada neeksplodiranih bombi i granata. Zbog toga svaka neopreznost prilikom kopanja može da ugrozi život. Na to ga svakodnevno upozorava ožiljak na ruci jer se upaljač jedne bombe koju je pronašao aktivirao, ali, na njegovu sreću, nije zapalio eksplozivno punjenje.
Srpski šlem (Foto Lična arhiva)
– Svaki poginuli vojnik zaslužuje da bude sahranjen među svojim saborcima. Na Makedonskom frontu, odnosno Solunskom frontu kako ga zovete vi Srbi, ima još dosta posla zbog planinskog terena. Treba obići sve vrhove, istražiti pećine, a o kopanju da i ne govorim. Nekada su predmeti pod zemljom na dubini od samo nekoliko santimetara, a ponekad treba kopati danima. Ali, ono što se voli, ne pada teško – zaključuje Janis Karageorgiju.
Na pitanje da li je njegov rad legalan, on kaže da je potrebna dozvola za rad sa metal detektorom. Na sugestiju da neki možda neće imati razumevanje za kopanje po poprištu borbi jer je recimo u pojedinim evropskim zemljama to zabranjeno zbog raširene trgovine vojnim iskopinama, Janis gotovo da se naljutio. Kaže da nikada ne bi prodao ni jednu stvar koju je pronašao i da se nada da će jednog dana svoj rad u vidu neke postavke moći da predstavi i u Srbiji.
M. Lakić
Objavljeno: 25.07.2015.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****