Politika
Mileta Marković
Objavljeno: 08.11.2015.
![]()
Доктор Живко Продановић, Србин из Србобрана у Бачкој, који је у Бечу завршио медицински факултет, у Великом рату био је мобилисан на страни аустроугарске војске. После рата добио је висока српска одликовања, јер је, иако је био припадник 26. ландштурмске пуковније ритера фон Курелеца, српској војсци у два наврата доставио план напада на српске положаје. Како би то могао да учини, фелдмаршалу Адолфу фон Краусу предложио је да се њихови и преговарачи супротне стране састану ни на чијој земљи и уговоре прекид ватре да би сахранили погинуле војнике. Тела су се распадала већ месец дана, па је претила зараза. Када су преговори одобрени, Продановић је Србима доставио драгоцене информације.
– Сведок подвига мог рођака Живка, аустријског официра, био је потпуковник Добросав Миленковић, који је припадао српском 19. пешадијском пуку првог позива и који је пензионисан као дивизијски генерал. Први тајни извештај који је Живко успео да им достави, Добросав је добио од резервног поручника Гојка Даја, који је био на мртвој стражи код глушачке цркве. У њему је писало: „Сутра, а најкасније прексутра, напаст ће вас снагом од четири батаљона (око 4.000 војника), осам топова и двије стројне пушке група бе с фронта села Раденковићи, групе а, це и де ће у исто вријеме само демонстрирати”. Распоред трупа био је уцртан са свим елементима које план напада треба да садржи – каже за „Политику” Лазар Продановић, који живи у Цељу, чији је деда Лазар Живков брат.
Други аустроугарски напад преко Дрине био је крајем септембра 1914. године. Мачков камен прелазио је из руке у руку четири пута. Опремљеније и боље наоружане аустроугарске трупе продрле су у Србију из два правца. Последња тешка борба вођена је 20. септембра 1914. године. У том нападу погинуло је неколико стотина аустроугарских војника, а њихови лешеви остали су крај баре Лањишкаче, ни на чијој земљи. Већ месец дана ширио се неподношљив смрад. Користећи као изговор да би лешеви могли да изазову заразу, Живко Продановић је српској војсци доставио план напада.
Иако се у почетку сумњало у веродостојност извештаја, јер се одмах видело да ју је радио неки војни стручњак, одлични познавалац картографије, што лекар Продановић није могао бити, ипак је достављен војводи Степи Степановићу. Он је одобрио да се преговарачи састану ни на чијој земљи како би се договорили о сахрани погинулих војника.
– Према казивању ондашњег потпуковника Добросава Миленковића, у зору тог 17. октобра на мртвој стражи био је професор београдске гимназије Гојко Ђаја. Машући белим марамицама, споро се крећући између лешева, ка њима су корачала три ландштурм официра. Када је командир мртве страже видео да они желе да преговарају, изашао је из рова. Били су то поручници Резнер, Тишљар и Продановић. Затражили су шест сати примирја да би сахранили своје погинуле војнике. Мој рођак Живко окренуо је леђа Резнеру и Тишљару и српском нареднику понудио цигарете, а дао му план напада – вели наш саговорник.
Продановић је српског мајора, обученог у одело војника да не би привлачио пажњу, понудио цигаретама, али је овај одбио. Када му је Продановић намигнуо, он је узео табакеру у којој је касније пронашао тајни извештај и план напада. Захваљујући њему, на правцу главног непријатељског удара, код села Раденковића, благовремено су биле концентрисане јаче снаге тадашњег потпуковника Миленковића. Напад ландштурмне пуковније је био одбијен, око 200 војника је погинуло, а стотинак је било рањено.
Ратна торбица
У сећањима које је објавио у књизи „Из ратне торбице” Продановић је појаснио како је дошао до скице напада. Дао му ју је капетан Алфред Пајер, командант инжињеријско-пионирског вода, с којим се спријатељио. „Донијет ћу ти нешто што сам јучер припремио. То ме главе може стајати. Ако желиш да помогнемо Србији, нећеш ме одати”, рекао му је Пајер.
Милета Марковић
Oбјављено: 08.11.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Pregovori-ni-na-cijoj-zemlji.sr.html
*****
Pregovori ni na čijoj zemlji
![]()
Doktor Živko Prodanović, Srbin iz Srbobrana u Bačkoj, koji je u Beču završio medicinski fakultet, u Velikom ratu bio je mobilisan na strani austrougarske vojske. Posle rata dobio je visoka srpska odlikovanja, jer je, iako je bio pripadnik 26. landšturmske pukovnije ritera fon Kureleca, srpskoj vojsci u dva navrata dostavio plan napada na srpske položaje. Kako bi to mogao da učini, feldmaršalu Adolfu fon Krausu predložio je da se njihovi i pregovarači suprotne strane sastanu ni na čijoj zemlji i ugovore prekid vatre da bi sahranili poginule vojnike. Tela su se raspadala već mesec dana, pa je pretila zaraza. Kada su pregovori odobreni, Prodanović je Srbima dostavio dragocene informacije.
– Svedok podviga mog rođaka Živka, austrijskog oficira, bio je potpukovnik Dobrosav Milenković, koji je pripadao srpskom 19. pešadijskom puku prvog poziva i koji je penzionisan kao divizijski general. Prvi tajni izveštaj koji je Živko uspeo da im dostavi, Dobrosav je dobio od rezervnog poručnika Gojka Daja, koji je bio na mrtvoj straži kod glušačke crkve. U njemu je pisalo: „Sutra, a najkasnije preksutra, napast će vas snagom od četiri bataljona (oko 4.000 vojnika), osam topova i dvije strojne puške grupa be s fronta sela Radenkovići, grupe a, ce i de će u isto vrijeme samo demonstrirati”. Raspored trupa bio je ucrtan sa svim elementima koje plan napada treba da sadrži – kaže za „Politiku” Lazar Prodanović, koji živi u Celju, čiji je deda Lazar Živkov brat.
Drugi austrougarski napad preko Drine bio je krajem septembra 1914. godine. Mačkov kamen prelazio je iz ruke u ruku četiri puta. Opremljenije i bolje naoružane austrougarske trupe prodrle su u Srbiju iz dva pravca. Poslednja teška borba vođena je 20. septembra 1914. godine. U tom napadu poginulo je nekoliko stotina austrougarskih vojnika, a njihovi leševi ostali su kraj bare Lanjiškače, ni na čijoj zemlji. Već mesec dana širio se nepodnošljiv smrad. Koristeći kao izgovor da bi leševi mogli da izazovu zarazu, Živko Prodanović je srpskoj vojsci dostavio plan napada.
Lako se u početku sumnjalo u verodostojnost izveštaja, jer se odmah videlo da ju je radio neki vojni stručnjak, odlični poznavalac kartografije, što lekar Prodanović nije mogao biti, ipak je dostavljen vojvodi Stepi Stepanoviću. On je odobrio da se pregovarači sastanu ni na čijoj zemlji kako bi se dogovorili o sahrani poginulih vojnika.
– Prema kazivanju ondašnjeg potpukovnika Dobrosava Milenkovića, u zoru tog 17. oktobra na mrtvoj straži bio je profesor beogradske gimnazije Gojko Đaja. Mašući belim maramicama, sporo se krećući između leševa, ka njima su koračala tri landšturm oficira. Kada je komandir mrtve straže video da oni žele da pregovaraju, izašao je iz rova. Bili su to poručnici Rezner, Tišljar i Prodanović. Zatražili su šest sati primirja da bi sahranili svoje poginule vojnike. Moj rođak Živko okrenuo je leđa Rezneru i Tišljaru i srpskom naredniku ponudio cigarete, a dao mu plan napada – veli naš sagovornik.
Prodanović je srpskog majora, obučenog u odelo vojnika da ne bi privlačio pažnju, ponudio cigaretama, ali je ovaj odbio. Kada mu je Prodanović namignuo, on je uzeo tabakeru u kojoj je kasnije pronašao tajni izveštaj i plan napada. Zahvaljujući njemu, na pravcu glavnog neprijateljskog udara, kod sela Radenkovića, blagovremeno su bile koncentrisane jače snage tadašnjeg potpukovnika Milenkovića. Napad landšturmne pukovnije je bio odbijen, oko 200 vojnika je poginulo, a stotinak je bilo ranjeno.
Ratna torbica
U sećanjima koje je objavio u knjizi „Iz ratne torbice” Prodanović je pojasnio kako je došao do skice napada. Dao mu ju je kapetan Alfred Pajer, komandant inžinjerijsko-pionirskog voda, s kojim se sprijateljio. „Donijet ću ti nešto što sam jučer pripremio. To me glave može stajati. Ako želiš da pomognemo Srbiji, nećeš me odati”, rekao mu je Pajer.
Mileta Marković
Mileta Marković
Objavljeno: 08.11.2015.
Аустроугарска разгледница из 1914. године
Доктор Живко Продановић, Србин из Србобрана у Бачкој, који је у Бечу завршио медицински факултет, у Великом рату био је мобилисан на страни аустроугарске војске. После рата добио је висока српска одликовања, јер је, иако је био припадник 26. ландштурмске пуковније ритера фон Курелеца, српској војсци у два наврата доставио план напада на српске положаје. Како би то могао да учини, фелдмаршалу Адолфу фон Краусу предложио је да се њихови и преговарачи супротне стране састану ни на чијој земљи и уговоре прекид ватре да би сахранили погинуле војнике. Тела су се распадала већ месец дана, па је претила зараза. Када су преговори одобрени, Продановић је Србима доставио драгоцене информације.
– Сведок подвига мог рођака Живка, аустријског официра, био је потпуковник Добросав Миленковић, који је припадао српском 19. пешадијском пуку првог позива и који је пензионисан као дивизијски генерал. Први тајни извештај који је Живко успео да им достави, Добросав је добио од резервног поручника Гојка Даја, који је био на мртвој стражи код глушачке цркве. У њему је писало: „Сутра, а најкасније прексутра, напаст ће вас снагом од четири батаљона (око 4.000 војника), осам топова и двије стројне пушке група бе с фронта села Раденковићи, групе а, це и де ће у исто вријеме само демонстрирати”. Распоред трупа био је уцртан са свим елементима које план напада треба да садржи – каже за „Политику” Лазар Продановић, који живи у Цељу, чији је деда Лазар Живков брат.
Други аустроугарски напад преко Дрине био је крајем септембра 1914. године. Мачков камен прелазио је из руке у руку четири пута. Опремљеније и боље наоружане аустроугарске трупе продрле су у Србију из два правца. Последња тешка борба вођена је 20. септембра 1914. године. У том нападу погинуло је неколико стотина аустроугарских војника, а њихови лешеви остали су крај баре Лањишкаче, ни на чијој земљи. Већ месец дана ширио се неподношљив смрад. Користећи као изговор да би лешеви могли да изазову заразу, Живко Продановић је српској војсци доставио план напада.
Иако се у почетку сумњало у веродостојност извештаја, јер се одмах видело да ју је радио неки војни стручњак, одлични познавалац картографије, што лекар Продановић није могао бити, ипак је достављен војводи Степи Степановићу. Он је одобрио да се преговарачи састану ни на чијој земљи како би се договорили о сахрани погинулих војника.
– Према казивању ондашњег потпуковника Добросава Миленковића, у зору тог 17. октобра на мртвој стражи био је професор београдске гимназије Гојко Ђаја. Машући белим марамицама, споро се крећући између лешева, ка њима су корачала три ландштурм официра. Када је командир мртве страже видео да они желе да преговарају, изашао је из рова. Били су то поручници Резнер, Тишљар и Продановић. Затражили су шест сати примирја да би сахранили своје погинуле војнике. Мој рођак Живко окренуо је леђа Резнеру и Тишљару и српском нареднику понудио цигарете, а дао му план напада – вели наш саговорник.
Продановић је српског мајора, обученог у одело војника да не би привлачио пажњу, понудио цигаретама, али је овај одбио. Када му је Продановић намигнуо, он је узео табакеру у којој је касније пронашао тајни извештај и план напада. Захваљујући њему, на правцу главног непријатељског удара, код села Раденковића, благовремено су биле концентрисане јаче снаге тадашњег потпуковника Миленковића. Напад ландштурмне пуковније је био одбијен, око 200 војника је погинуло, а стотинак је било рањено.
Ратна торбица
У сећањима које је објавио у књизи „Из ратне торбице” Продановић је појаснио како је дошао до скице напада. Дао му ју је капетан Алфред Пајер, командант инжињеријско-пионирског вода, с којим се спријатељио. „Донијет ћу ти нешто што сам јучер припремио. То ме главе може стајати. Ако желиш да помогнемо Србији, нећеш ме одати”, рекао му је Пајер.
Милета Марковић
Oбјављено: 08.11.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Pregovori-ni-na-cijoj-zemlji.sr.html
*****
Pregovori ni na čijoj zemlji
Austrougarska razglednica iz 1914. godine
– Svedok podviga mog rođaka Živka, austrijskog oficira, bio je potpukovnik Dobrosav Milenković, koji je pripadao srpskom 19. pešadijskom puku prvog poziva i koji je penzionisan kao divizijski general. Prvi tajni izveštaj koji je Živko uspeo da im dostavi, Dobrosav je dobio od rezervnog poručnika Gojka Daja, koji je bio na mrtvoj straži kod glušačke crkve. U njemu je pisalo: „Sutra, a najkasnije preksutra, napast će vas snagom od četiri bataljona (oko 4.000 vojnika), osam topova i dvije strojne puške grupa be s fronta sela Radenkovići, grupe a, ce i de će u isto vrijeme samo demonstrirati”. Raspored trupa bio je ucrtan sa svim elementima koje plan napada treba da sadrži – kaže za „Politiku” Lazar Prodanović, koji živi u Celju, čiji je deda Lazar Živkov brat.
Drugi austrougarski napad preko Drine bio je krajem septembra 1914. godine. Mačkov kamen prelazio je iz ruke u ruku četiri puta. Opremljenije i bolje naoružane austrougarske trupe prodrle su u Srbiju iz dva pravca. Poslednja teška borba vođena je 20. septembra 1914. godine. U tom napadu poginulo je nekoliko stotina austrougarskih vojnika, a njihovi leševi ostali su kraj bare Lanjiškače, ni na čijoj zemlji. Već mesec dana širio se nepodnošljiv smrad. Koristeći kao izgovor da bi leševi mogli da izazovu zarazu, Živko Prodanović je srpskoj vojsci dostavio plan napada.
Lako se u početku sumnjalo u verodostojnost izveštaja, jer se odmah videlo da ju je radio neki vojni stručnjak, odlični poznavalac kartografije, što lekar Prodanović nije mogao biti, ipak je dostavljen vojvodi Stepi Stepanoviću. On je odobrio da se pregovarači sastanu ni na čijoj zemlji kako bi se dogovorili o sahrani poginulih vojnika.
– Prema kazivanju ondašnjeg potpukovnika Dobrosava Milenkovića, u zoru tog 17. oktobra na mrtvoj straži bio je profesor beogradske gimnazije Gojko Đaja. Mašući belim maramicama, sporo se krećući između leševa, ka njima su koračala tri landšturm oficira. Kada je komandir mrtve straže video da oni žele da pregovaraju, izašao je iz rova. Bili su to poručnici Rezner, Tišljar i Prodanović. Zatražili su šest sati primirja da bi sahranili svoje poginule vojnike. Moj rođak Živko okrenuo je leđa Rezneru i Tišljaru i srpskom naredniku ponudio cigarete, a dao mu plan napada – veli naš sagovornik.
Prodanović je srpskog majora, obučenog u odelo vojnika da ne bi privlačio pažnju, ponudio cigaretama, ali je ovaj odbio. Kada mu je Prodanović namignuo, on je uzeo tabakeru u kojoj je kasnije pronašao tajni izveštaj i plan napada. Zahvaljujući njemu, na pravcu glavnog neprijateljskog udara, kod sela Radenkovića, blagovremeno su bile koncentrisane jače snage tadašnjeg potpukovnika Milenkovića. Napad landšturmne pukovnije je bio odbijen, oko 200 vojnika je poginulo, a stotinak je bilo ranjeno.
Ratna torbica
U sećanjima koje je objavio u knjizi „Iz ratne torbice” Prodanović je pojasnio kako je došao do skice napada. Dao mu ju je kapetan Alfred Pajer, komandant inžinjerijsko-pionirskog voda, s kojim se sprijateljio. „Donijet ću ti nešto što sam jučer pripremio. To me glave može stajati. Ako želiš da pomognemo Srbiji, nećeš me odati”, rekao mu je Pajer.
Mileta Marković
Objavljeno: 08.11.2015.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****