Novosti
![]()
![]()
ВАСИЛИЈА се удавала два пута, али није имала деце. Син сердара Јанка, Вукашин Вукотић, био је ађутант краља Александра Карађорђевића. У Подгорици живи сердаров унук који носи дедино име - Јанко Вукотић.
- Поносан сам што су моји преци златним словима исписивали историју свога народа. Но и они су само део укупних јунака, њихових сабораца за које се то исто може рећи. Посебно чувамо сећање на тетку Василију, која је на ратном попришту била уз оца и оставила сведочанство о великој епопеји - каже Јанко Вукотић.
- Војници и официри - пише Василија - насекли бадњаке и запалили велику ватру, пред зградом у којој се налазио штаб. Ватру је упалио мој отац, па редом остали официри, бацајући на пламен храстове гранчице. Била сам једино женско чељаде међу њима, дочекивала их са упаљеном свећом и житом. А онда плануше пушке и означише почетак славља. Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле. Ноћас, уочи великог православног празника осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се сударити две војске, једна малена,али храбра, војска која брани свој крш и своју чељад, а друга силна и освајачка"...
Борба се распламсала, српска војска је одмакла - ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу, пише даље Василија,описујући прилазе Мојковцу где су земља и небо у пламену.
- Петар Мартиновић и сердар Јанко посматрају положај захваћен огњем и димом. Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече Јанку: "Склоните се сердаре, није право да изгубите живот сада када сте нам најпотребнији."Отац ни да се помери, ослушкује битку. Уто стиже мој рођак Ђуро Вукотић и рече да је Ровачки батаљон, под командом Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице, којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони. Ровчани су, прича Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Напредују још, разгоне непријатеља и Бог зна где ће се зауставити. Колашинска бригада под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је на непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ одступа преко Бојне Њиве и Улошевине, а мртви се сатима не могу пребројати... записала је Василија.
И ту на Мојковцу гласовитом гувну јунака и витезова, сердар Вукотић је доживео ратну славу, али и највеће разочарање. Српској војсци је ослобођен пут, а Црна Гора пада у ропство. Аустроугари су, наиме, отворили Ловћенски фронт, да би 11. јануара пао Ловћен, два дана касније и Цетиње. Командир Петар Ломпар је 22. јануара 1916. потписао одлуку о капитулацији. Краљ Никола, који се, нажалост, повукао и избегао у иностранство, овај акт није признао као пуноважан. Но, њега је тек избрисало ослобођење 1918. године.
А како је сердар Јанко то поднео? Иако му је било 49 година "беше оронуо као старац", записала је Василија. Пао је у очајање, као и ми који смо у тим часовима били уз њега. Мислили смо да је свршено да неће преживети. Судбина је хтела да преживи и буде заробљен да би после ослобођења и уједињења, када се вратио из аустроугарских казамата, био дочекан свим почастима и признањима. Умро је 1927. и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, у близини гробнице Николе Пашића. Пет година касније, ту је сахрањена његова супруга Милица.
![]()
ЗАКЛЕТВА
ПЕСНИК Радован Бећировић, који је написао више песама о Мојковачкој бици, посматра је као израз братске, саможртвене љубави, засноване на јеванђељу и подстакнуте подвигом косовских јунака. Стога Јанко заклиње борце:
"И тако вам гроба Његошева
и љутога мача Милошева,...
И тако вам Никчевијех рана,
и Косова и Видова дана....
Не пустите Нијемце и Швабе,
да Руговску клисуру уграбе."
Сердар Јанко Вукотић са ћерком Василијом
ОВОГ Божића навршава се век од велике битке, једне од најсветлијих у дугој историји Црне Горе и Србије. Од крвавих бадњака на Мојковцу, којима се слави Рождество Христово, без којих, како рече једина жена учесник те битке, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. А име те хероине, чија се порука памти цео један век је Василија Вукотић.
Била је то ћерка гласовитог сердара Јанка Вукотића, који је командовао Санџачком војском Краљевине Црне Горе у неравноправној борби на Мојковцу са далеко надмоћнијом аустроугарском војском. И свога оца ордонанс, пошто Јанков син Вукашин у време историјске битке није био стасао за војску.
Како истиче врли историчар с Цетиња Предраг Вукић, крајем 1915. око пола милиона аустроугарских, немачких и бугарских војника напало је Србију, чија се војска уз тешке губитке повлачила преко Косова и Метохије, Црне Горе и Албаније, све до Крфа. Александар Карађорђевић, како наводи Вукић, упутио је историјски телеграм дивизијском генералу Јанку Вукотићу у коме се каже: "Ако, сердаре, задржите непријатеље 24 часа да не продру на Косово, ви сте се одужили српству и словенству!"
Врела срца Црногораца у једној од најљућих зима су била јача од војника Црно-жуте монархије. А наспрам 6.500 бораца Црногорске санџачке дивизије, стајало је 20.000 до зуба наоружаних аустроугарских војника. У одлучујућим биткама 6. и 7. јануара 1916, окупатор није успео да се пробије према Чакору. Војска Краљевине Србије повукла се преко Чакора и Подгорице за Албанију. Један део је то учинио преко Косова и Метохије, слива реке Дрим, преко Скадра ка албанском приморју.
У тој људској кланици, гротлу мина и граната, глади, болести, патњи разноразних, браћа су успела да спасу браћу. Пуних 45 дана Црногорци су бранили положаје и одступницу српској војсци, која је стигла на Крф.
А како је то изгледало уочи саме битке и током ње, најбоље илуструју записи Василије Вукотић, које је умрла 1977. године у Београду и сахрањена у гробници својих родитеља.
ПОНОСНИ НА ПРЕТКЕ
Унук Јанко Вукотић
- Поносан сам што су моји преци златним словима исписивали историју свога народа. Но и они су само део укупних јунака, њихових сабораца за које се то исто може рећи. Посебно чувамо сећање на тетку Василију, која је на ратном попришту била уз оца и оставила сведочанство о великој епопеји - каже Јанко Вукотић.
- Војници и официри - пише Василија - насекли бадњаке и запалили велику ватру, пред зградом у којој се налазио штаб. Ватру је упалио мој отац, па редом остали официри, бацајући на пламен храстове гранчице. Била сам једино женско чељаде међу њима, дочекивала их са упаљеном свећом и житом. А онда плануше пушке и означише почетак славља. Око бадњака који су лагано сагоревали одјекнуше гусле. Ноћас, уочи великог православног празника осећам да сви слуте да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, да ће се сударити две војске, једна малена,али храбра, војска која брани свој крш и своју чељад, а друга силна и освајачка"...
Борба се распламсала, српска војска је одмакла - ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу, пише даље Василија,описујући прилазе Мојковцу где су земља и небо у пламену.
- Петар Мартиновић и сердар Јанко посматрају положај захваћен огњем и димом. Пошто учесташе гранате, генерал Мартиновић рече Јанку: "Склоните се сердаре, није право да изгубите живот сада када сте нам најпотребнији."Отац ни да се помери, ослушкује битку. Уто стиже мој рођак Ђуро Вукотић и рече да је Ровачки батаљон, под командом Милинка Влаховића, пошто је својим грудима искидао неколико редова жице, којом се Шваба штитио, успео да га потисне са Улошевине и да га разбије и гони. Ровчани су, прича Ђуро, јуришали на нож, ломећи све пред собом. Напредују још, разгоне непријатеља и Бог зна где ће се зауставити. Колашинска бригада под командом Милоша Меденице у јуришу сатире непријатеља у густој шуми. С бока је на непријатеља ударио извиђачки одред под командом Крста Поповића. Непријатељ одступа преко Бојне Њиве и Улошевине, а мртви се сатима не могу пребројати... записала је Василија.
И ту на Мојковцу гласовитом гувну јунака и витезова, сердар Вукотић је доживео ратну славу, али и највеће разочарање. Српској војсци је ослобођен пут, а Црна Гора пада у ропство. Аустроугари су, наиме, отворили Ловћенски фронт, да би 11. јануара пао Ловћен, два дана касније и Цетиње. Командир Петар Ломпар је 22. јануара 1916. потписао одлуку о капитулацији. Краљ Никола, који се, нажалост, повукао и избегао у иностранство, овај акт није признао као пуноважан. Но, њега је тек избрисало ослобођење 1918. године.
А како је сердар Јанко то поднео? Иако му је било 49 година "беше оронуо као старац", записала је Василија. Пао је у очајање, као и ми који смо у тим часовима били уз њега. Мислили смо да је свршено да неће преживети. Судбина је хтела да преживи и буде заробљен да би после ослобођења и уједињења, када се вратио из аустроугарских казамата, био дочекан свим почастима и признањима. Умро је 1927. и сахрањен у издвојеној парцели на Новом гробљу, у близини гробнице Николе Пашића. Пет година касније, ту је сахрањена његова супруга Милица.
ДВЕ ПРОСЛАВЕ ЕПОПЕЈЕ
У МОЈКОВЦУ ће бити одржане две прославе славне епопеје. Прву, која почиње на Бадњи дан, а биће настављена на Божић, полагањем венца председника Црне Горе Филипа Вујановића, и свечаном академијом, организују Општина Мојковац и Влада Црне Горе.
Права народна прослава Мојковачке битке почела је у Саборном храму Христовог Рождества у Мојковцу, где је епископ будимљанско-никшићки служио парастос учесницима славне битке.
Прослава се наставља на празник Рождества Христовог, у четвртак 7. јануара, када ће свету архијерејску литургију, са почетком у 8 часова, у Саборном храму у Мојковцу, служити митрополит црногорско приморски господин Амфилохије и епископ Јоаникије. У суботу 9. јануара, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, у сали мојковачког Центра за културу одржаће се свечана академија поводом обележавања великог јубилеја - стогодишњице Мојковачке битке. Ову културно-духовну академију, која почиње у 18 часова, организују Епархија будимљанско-никшићка и Српски национални савет Црне Горе. На академији ће беседити академик Матија Бећковић. (М. С.)
ПЕСНИК Радован Бећировић, који је написао више песама о Мојковачкој бици, посматра је као израз братске, саможртвене љубави, засноване на јеванђељу и подстакнуте подвигом косовских јунака. Стога Јанко заклиње борце:
"И тако вам гроба Његошева
и љутога мача Милошева,...
И тако вам Никчевијех рана,
и Косова и Видова дана....
Не пустите Нијемце и Швабе,
да Руговску клисуру уграбе."
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****