Novosti
30. maj 2016.
Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikima, a da popuštaju pred malima, nego upravo obrnuto - zabeležio je Žorž Klemanso, predsednik francuske vlade.
![]()
FRANCUSKI general Azan je sredinom septembra 1918. s velikim uzbuđenjem zabeležio atmosferu kad je vaskrsla srpska vojska posle uraganske artiljerijske kanonade krenula s planinskih visova Solunskog fronta u sveopšti juriš za oslobađanje otadžbine:
- Srpska vojska vojvode Mišića čeka, ca uzbuđenjem i vatrom u srcu, trenutak da kidiše, da bi ponova zauzela svoju zemlju i povratila napuštena ognjišta... Docnije, noću, sva Mišićeva vojska navaljuje ca neopisivim zanosom prema rođenoj zemlji... Glavni napad napreduje idućih dana. Srpski vojnici, koji sa sobom nisu nosili hranu, već samo municiju, ovuda prolaze i pojedinačno tuku bugarska i nemačka pojačanja koja stižu ubrzanim marševima. Oslobođenje Srbije i pohod na Austrougarsku povereni su grupi armija, koja ce sastoji iz Prve i Druge srpske armije pod komandom generala Mišića i Istočne francuske armije pod komandom Anrija. Srpska vojska, čiji su ljudi naelektrisani dolaskom u svoju domovinu, opšta je prethodnica savezničkih armija prema severu...
NEZADRŽIVI srpski napad slomio je Bugarsku i ona potpisuje separatni mir. Situacija na svim frontovima se neočekivano menja u korist Antante. Nemački car je besan na Bugare i piše njihovom glavnom štabu da je "sramota što je 60.000 srpskih vojnika odlučilo sudbinu rata". Francuski ministar spoljnih poslova Stefan Pišon slavi srpsko oružje: "Srpska armija učestvovala je u svim bitkama, maršovala je bez odmora, bez zaustavljanja, uvek u tesnom kontaktu ca neprijateljem kojega je držala za gušu, vrlo često bez hrane, ne poznavajući ni umora ni gladi, gonjena uvek napred voljom da pobedi pošto-poto".
MARŠAL Franše d'Epere, vrhovni komandant savezničkih armija na Solunskom frontu, u predgovoru knjige "Vitezovi slobode" napisao je pohvalu srpskom vojniku:
- Ko su ti junaci koji mogu da ce podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu, i gospodari svojih njiva. Okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje. Ti seljaci, bez napora, pretvorili su ce u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.
POSLE Velikog rata, kad su oružje i propaganda utihnuli, i neprijateljske vojskovođe odale su počast Srbima. Austrougarski general Alfred Kraus u memoarima zapisuje: "Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada za vojnički najjače od svih naših neprijatelja... Oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća no Rusi, Rumuni i Italijani."
Zapovednik ofanzive protiv Srbije 1915. i glavnokomandujući nemačkih armija na Istočnom i Balkanskom frontu, feldmaršal August fon Makenzen takođe je odao počast srpskom narodu i oružju.
- Mi smo se malo poznavali, ali srpski narod ima velike vrline, koje on treba da sačuva i u kojima on mora da vaspita buduće generacije. Budite bez brige za vašu budućnost, jer ono što ste vi pružili, to premaša i nasmelija očekivanja. U srpskom narodu se skriva pesnik i junak. Vi morate živeti, a Nemci će vas ubuduće pravilnije ceniti.
NEMAČKI političar i vojni pisac Rudolf Damer posle rata u knjizi "Ratovanje po Srbiji" piše: "Prirodna inteligencija, strašni patriotizam, ambicija, učinili su srpski narod sposobnim da stvori u Evropi siguran i moćan položaj i napreduje do velikog bogatstva ... U Srbiji je živela na eruptivnom terenu žarka nacionalna strast, čija je poezija nagnala čak i našeg učitelja Getea da joj se divi... Narod koji žrtvuje sva dobra sveta nacionalnim idealima, ma koliko oni bili himerični, zaslužuje u osnovi naše poštovanje, mada smo bili primorani, radi sopstvenog očuvanja, da maršujemo protiv njega, kao protiv neprijatelja".
PARADOKSALNO, ove pohvale protivničkih vojskovođa bile su svojevrstan posmrtni govor Srbiji, koja je nestala kao samostalna država, sa svim svojim vrlinama i manama. Ona se utopila voljom dvora i njegovih političara u novu zajedničku državu Kraljevinu SHS, zajednicu u kojoj su dojučerašnjim neprijateljima oprošteni svi zločini. Iskreni ratni saveznici Srba su odmah posumnjali u održivost ovakve državne tvorevine, a među njima je prednjačio Žorž Klemanso, francuski predsednik vlade i ministar rata u sudbonosnim danima Prvog svetskog rata, jedan od velike četvorice na mirovnoj konferenciji u Versaju.
Na mirovnoj konferenciji 1919. na kojoj je ozvaničen završetak Prvog svetskog rata, Klemanso je izrekao:
- Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma, da izjavim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime: Srbija.
Žorž Klemanso je, takođe, jednom prilikom zabeležio: "Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikima, a da popuštaju pred malima, nego upravo obrnuto. Tada će tek moći da politički realizuju svoju premoć na Balkanu", zabeležio je Žorž Klemanso između dva svetska rata.
IAKO među silama pobednicama, Srbija praktično nije direktno učestvovala u mirovnim pregovorima, jer je umesto srpske napravljena jugoslovenska delegacija u čije članstvo su uvršteni i dojučerašnji habzburški ministri. Saveznici iz Antante nisu hteli da prihvate dojučerašnje neprijatelje kao saveznike, niti su priznavali nekakavu zajedničku državu, buduću Jugoslaviju, koja kao takva nije učestvovala u ratu. Oni su priznavali smo Srbiju, koja je od 1912. krvarila za slobodu. U balkanskim ratovima 1912-1913. ona je imala 82.800 vojnika izbačenih iz stroja. Na mirovnoj konferenciji posle Velikog rata je iznet podatak da je Srbija izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto celokupnog stanovništva iz 1914. u koje je bilo uključeno i ono s teritorija dobijenih u balkanskim ratovima. Prema statistici pravljenoj za Versajski mirovni ugovor Srbija je, bez Kosova i Metohije i Makedonije, u ratu izgubila čak 43 odsto stanovništva.
SRBIJA je u ratu 1914-1918. imala toliko žrtava da doslovno nije mogla da obeleži sve njihove grobove. Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, 402.435 obveznika je poginulo na ratištima ili umrlo od rana i epidemija. Zabeleženo je da su se u opustošenoj Srbiji posle 1918. mogle formirati "čitave divizije" od teških invalida, a oko 500.000 mališana ostalo je siročad bez hranioca. Tako velike žrtve, u poređenju s brojem stanovnika, nije imala nijedna druga država. Žrtve civilnog stanovništva procenjene su na 845.000 ljudi. Od toga je 140.000 bilo izbeglica koje su 1915. pošle za vojskom preko Albanije.
NACIONALNA DEMOBILIZACIJA
SRBIJA, pobednica u ratu, u zajedničkoj državi je doživela sudbinu poražene strane. Njene žrtve su od strane hrvatskih političara javno omalovažavane. Državna propaganda je naročito u Srbiji insistirala na stvaranju nove jugoslovenske nacije, pa Srbi polako nestaju i iz putopisa stranaca, a pojavljuju se Jugosloveni. Kao odgovor državnoj jugoslovenskoj propagandi, počinju da bujaju nacionalizmi i naročito hrvatski separatizam. Veliki srpski naučnik i razočarani Jugosloven Slobodan Jovanović je prekasno, uoči Drugog svetskog rata konstatovao "da su se u zajedničkoj državi Srbi odmah nacionalno demobilisali, dok su se drugi odmah nacionalno mobilisali".
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:607738-Narod-koji-neguje-pesnike-i-junake
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
30. maj 2016.
Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikima, a da popuštaju pred malima, nego upravo obrnuto - zabeležio je Žorž Klemanso, predsednik francuske vlade.
FRANCUSKI general Azan je sredinom septembra 1918. s velikim uzbuđenjem zabeležio atmosferu kad je vaskrsla srpska vojska posle uraganske artiljerijske kanonade krenula s planinskih visova Solunskog fronta u sveopšti juriš za oslobađanje otadžbine:
- Srpska vojska vojvode Mišića čeka, ca uzbuđenjem i vatrom u srcu, trenutak da kidiše, da bi ponova zauzela svoju zemlju i povratila napuštena ognjišta... Docnije, noću, sva Mišićeva vojska navaljuje ca neopisivim zanosom prema rođenoj zemlji... Glavni napad napreduje idućih dana. Srpski vojnici, koji sa sobom nisu nosili hranu, već samo municiju, ovuda prolaze i pojedinačno tuku bugarska i nemačka pojačanja koja stižu ubrzanim marševima. Oslobođenje Srbije i pohod na Austrougarsku povereni su grupi armija, koja ce sastoji iz Prve i Druge srpske armije pod komandom generala Mišića i Istočne francuske armije pod komandom Anrija. Srpska vojska, čiji su ljudi naelektrisani dolaskom u svoju domovinu, opšta je prethodnica savezničkih armija prema severu...
NEZADRŽIVI srpski napad slomio je Bugarsku i ona potpisuje separatni mir. Situacija na svim frontovima se neočekivano menja u korist Antante. Nemački car je besan na Bugare i piše njihovom glavnom štabu da je "sramota što je 60.000 srpskih vojnika odlučilo sudbinu rata". Francuski ministar spoljnih poslova Stefan Pišon slavi srpsko oružje: "Srpska armija učestvovala je u svim bitkama, maršovala je bez odmora, bez zaustavljanja, uvek u tesnom kontaktu ca neprijateljem kojega je držala za gušu, vrlo često bez hrane, ne poznavajući ni umora ni gladi, gonjena uvek napred voljom da pobedi pošto-poto".
MARŠAL Franše d'Epere, vrhovni komandant savezničkih armija na Solunskom frontu, u predgovoru knjige "Vitezovi slobode" napisao je pohvalu srpskom vojniku:
- Ko su ti junaci koji mogu da ce podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu, i gospodari svojih njiva. Okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje. Ti seljaci, bez napora, pretvorili su ce u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.
POSLE Velikog rata, kad su oružje i propaganda utihnuli, i neprijateljske vojskovođe odale su počast Srbima. Austrougarski general Alfred Kraus u memoarima zapisuje: "Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada za vojnički najjače od svih naših neprijatelja... Oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća no Rusi, Rumuni i Italijani."
Zapovednik ofanzive protiv Srbije 1915. i glavnokomandujući nemačkih armija na Istočnom i Balkanskom frontu, feldmaršal August fon Makenzen takođe je odao počast srpskom narodu i oružju.
- Mi smo se malo poznavali, ali srpski narod ima velike vrline, koje on treba da sačuva i u kojima on mora da vaspita buduće generacije. Budite bez brige za vašu budućnost, jer ono što ste vi pružili, to premaša i nasmelija očekivanja. U srpskom narodu se skriva pesnik i junak. Vi morate živeti, a Nemci će vas ubuduće pravilnije ceniti.
NEMAČKI političar i vojni pisac Rudolf Damer posle rata u knjizi "Ratovanje po Srbiji" piše: "Prirodna inteligencija, strašni patriotizam, ambicija, učinili su srpski narod sposobnim da stvori u Evropi siguran i moćan položaj i napreduje do velikog bogatstva ... U Srbiji je živela na eruptivnom terenu žarka nacionalna strast, čija je poezija nagnala čak i našeg učitelja Getea da joj se divi... Narod koji žrtvuje sva dobra sveta nacionalnim idealima, ma koliko oni bili himerični, zaslužuje u osnovi naše poštovanje, mada smo bili primorani, radi sopstvenog očuvanja, da maršujemo protiv njega, kao protiv neprijatelja".
PARADOKSALNO, ove pohvale protivničkih vojskovođa bile su svojevrstan posmrtni govor Srbiji, koja je nestala kao samostalna država, sa svim svojim vrlinama i manama. Ona se utopila voljom dvora i njegovih političara u novu zajedničku državu Kraljevinu SHS, zajednicu u kojoj su dojučerašnjim neprijateljima oprošteni svi zločini. Iskreni ratni saveznici Srba su odmah posumnjali u održivost ovakve državne tvorevine, a među njima je prednjačio Žorž Klemanso, francuski predsednik vlade i ministar rata u sudbonosnim danima Prvog svetskog rata, jedan od velike četvorice na mirovnoj konferenciji u Versaju.
Na mirovnoj konferenciji 1919. na kojoj je ozvaničen završetak Prvog svetskog rata, Klemanso je izrekao:
- Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma, da izjavim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime: Srbija.
Žorž Klemanso je, takođe, jednom prilikom zabeležio: "Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikima, a da popuštaju pred malima, nego upravo obrnuto. Tada će tek moći da politički realizuju svoju premoć na Balkanu", zabeležio je Žorž Klemanso između dva svetska rata.
IAKO među silama pobednicama, Srbija praktično nije direktno učestvovala u mirovnim pregovorima, jer je umesto srpske napravljena jugoslovenska delegacija u čije članstvo su uvršteni i dojučerašnji habzburški ministri. Saveznici iz Antante nisu hteli da prihvate dojučerašnje neprijatelje kao saveznike, niti su priznavali nekakavu zajedničku državu, buduću Jugoslaviju, koja kao takva nije učestvovala u ratu. Oni su priznavali smo Srbiju, koja je od 1912. krvarila za slobodu. U balkanskim ratovima 1912-1913. ona je imala 82.800 vojnika izbačenih iz stroja. Na mirovnoj konferenciji posle Velikog rata je iznet podatak da je Srbija izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto celokupnog stanovništva iz 1914. u koje je bilo uključeno i ono s teritorija dobijenih u balkanskim ratovima. Prema statistici pravljenoj za Versajski mirovni ugovor Srbija je, bez Kosova i Metohije i Makedonije, u ratu izgubila čak 43 odsto stanovništva.
SRBIJA je u ratu 1914-1918. imala toliko žrtava da doslovno nije mogla da obeleži sve njihove grobove. Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, 402.435 obveznika je poginulo na ratištima ili umrlo od rana i epidemija. Zabeleženo je da su se u opustošenoj Srbiji posle 1918. mogle formirati "čitave divizije" od teških invalida, a oko 500.000 mališana ostalo je siročad bez hranioca. Tako velike žrtve, u poređenju s brojem stanovnika, nije imala nijedna druga država. Žrtve civilnog stanovništva procenjene su na 845.000 ljudi. Od toga je 140.000 bilo izbeglica koje su 1915. pošle za vojskom preko Albanije.
NACIONALNA DEMOBILIZACIJA
SRBIJA, pobednica u ratu, u zajedničkoj državi je doživela sudbinu poražene strane. Njene žrtve su od strane hrvatskih političara javno omalovažavane. Državna propaganda je naročito u Srbiji insistirala na stvaranju nove jugoslovenske nacije, pa Srbi polako nestaju i iz putopisa stranaca, a pojavljuju se Jugosloveni. Kao odgovor državnoj jugoslovenskoj propagandi, počinju da bujaju nacionalizmi i naročito hrvatski separatizam. Veliki srpski naučnik i razočarani Jugosloven Slobodan Jovanović je prekasno, uoči Drugog svetskog rata konstatovao "da su se u zajedničkoj državi Srbi odmah nacionalno demobilisali, dok su se drugi odmah nacionalno mobilisali".
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:607738-Narod-koji-neguje-pesnike-i-junake
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****