Politika
Аутор: Јован Гајић
уторак, 13.09.2016.
После тешких и крвавих борби на неприступачном терену, у којој је погинуло 4.643 војника и официра, српска војска освојила је планински врх на надморској висини од 2.525 метара и тако отворила пут ка ослобађању отаџбине.
![]()
"Oко поднева смо близу врха Кајмакчалан. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на своме месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”...
Овај потресни опис бојишта на којем се, пре тачно сто година, септембра 1916. одиграла Кајмакчаланска битка, једна од најсуровијих, али и најславнијих у нашој историји, оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима”.
То је само једно од сведочанстава о великој победи српске војске, првој која је извојевана на Солунском фронту, после повлачења из отаџбине. Она је подигла морал српској војсци и савезнике уверила у њену снагу, али је плаћена огромним жртвама.
После повлачења из отаџбине, албанске голготе и опоравка на Крфу, српска војска била је пребачена на Солунски фронт. Тим фронтом, на којем су се поред српске, налазиле француске и британске трупе, као и једна руска бригада, командовао је француски генерал Сарај.
Савезници су на целој дужини Солунског фронта укупно имали око 350.000 војника, од чега је Срба било око 130.000. Насупрот њима налазиле су се добро утврђене јединици бугарске и немачке војске приближно исте бројности.
Већ августа и септембра 1916. српска војска нашла се на удару снажне бугарске офанзиве, која је заустављена у бици код Горничева.
После тога, савезници су проценили да је дошло време за противнапад.
На тај начин они су желели да охрабре улазак Румуније у рат на страни сила Антанте, од којег се много очекивало, као и да искористе то што је због тешких борби на западном фронту (битка код Вердена) део немачких јединица био повучен са солунског ратишта. „Част” да прва покрене ту офанзиву припала је, наравно, српској војци.
Савезници су проценили да је српска војска најмотивисанија за борбу, јер су њени војници и официри једва чекали да се врате у отаџбину. А тај пут ишао је преко планине Ниџе (данас на граници Грчке и Македоније) и њеног највишег врха Кајмакчалана (2.525 метара), као и десетак других врхова, сличне висине.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМИЗДАЊУ
http://www.politika.rs/scc/clanak/363479/Ratni-pakao-u-oblacima-Kajmakcalana
*****
Ratni pakao u oblacima Kajmakčalana
Politika
Autor: Jovan Gajić
Utorak, 13.09.2016.
Posle teških i krvavih borbi na nepristupačnom terenu, u kojoj je poginulo 4.643 vojnika i oficira, srpska vojska osvojila je planinski vrh na nadmorskoj visini od 2.525 metara i tako otvorila put ka oslobađanju otadžbine.
![]()
"Oko podneva smo blizu vrha Kajmakčalan. Konje smo ostavili u njegovom podnožju i penjemo se na vrh da vidimo bojište. Gotovo sve je ostalo na svome mestu. Tek što je zakopano nekoliko tela poginulih kiša ih ponovo otkopava. Jezivi prizori sa bojnog polja. Na visini od 2.525 metara na ovom ogoljenom, prostranom terenu leže stotine smrznutih trupova. Pokrivaju ih oblaci i magla koje rasteruje vetar, a veliki jastrebovi i gavrani krstare nad njima i jedu njihovo meso”...
Ovaj potresni opis bojišta na kojem se, pre tačno sto godina, septembra 1916. odigrala Kajmakčalanska bitka, jedna od najsurovijih, ali i najslavnijih u našoj istoriji, ostavio je doktor Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Šta sam video i proživeo u velikim danima”.
To je samo jedno od svedočanstava o velikoj pobedi srpske vojske, prvoj koja je izvojevana na Solunskom frontu, posle povlačenja iz otadžbine. Ona je podigla moral srpskoj vojsci i saveznike uverila u njenu snagu, ali je plaćena ogromnim žrtvama.
Posle povlačenja iz otadžbine, albanske golgote i oporavka na Krfu, srpska vojska bila je prebačena na Solunski front. Tim frontom, na kojem su se pored srpske, nalazile francuske i britanske trupe, kao i jedna ruska brigada, komandovao je francuski general Saraj.
Saveznici su na celoj dužini Solunskog fronta ukupno imali oko 350.000 vojnika, od čega je Srba bilo oko 130.000. Nasuprot njima nalazile su se dobro utvrđene jedinici bugarske i nemačke vojske približno iste brojnosti.
Već avgusta i septembra 1916. srpska vojska našla se na udaru snažne bugarske ofanzive, koja je zaustavljena u bici kod Gorničeva.
Posle toga, saveznici su procenili da je došlo vreme za protivnapad.
Na taj način oni su želeli da ohrabre ulazak Rumunije u rat na strani sila Antante, od kojeg se mnogo očekivalo, kao i da iskoriste to što je zbog teških borbi na zapadnom frontu (bitka kod Verdena) deo nemačkih jedinica bio povučen sa solunskog ratišta. „Čast” da prva pokrene tu ofanzivu pripala je, naravno, srpskoj vojci.
Saveznici su procenili da je srpska vojska najmotivisanija za borbu, jer su njeni vojnici i oficiri jedva čekali da se vrate u otadžbinu. A taj put išao je preko planine Nidže (danas na granici Grčke i Makedonije) i njenog najvišeg vrha Kajmakčalana (2.525 metara), kao i desetak drugih vrhova, slične visine.
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU
http://www.politika.rs/sr/clanak/363479/Ratni-pakao-u-oblacima-Kajmakcalana
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
Аутор: Јован Гајић
уторак, 13.09.2016.
После тешких и крвавих борби на неприступачном терену, у којој је погинуло 4.643 војника и официра, српска војска освојила је планински врх на надморској висини од 2.525 метара и тако отворила пут ка ослобађању отаџбине.
Кајмакчалан 1916 (Илустрација из монографије „Ратни албум 1914–1918”)
"Oко поднева смо близу врха Кајмакчалан. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на своме месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара на овом огољеном, пространом терену леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једу њихово месо”...
Овај потресни опис бојишта на којем се, пре тачно сто година, септембра 1916. одиграла Кајмакчаланска битка, једна од најсуровијих, али и најславнијих у нашој историји, оставио је доктор Арчибалд Рајс у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима”.
То је само једно од сведочанстава о великој победи српске војске, првој која је извојевана на Солунском фронту, после повлачења из отаџбине. Она је подигла морал српској војсци и савезнике уверила у њену снагу, али је плаћена огромним жртвама.
После повлачења из отаџбине, албанске голготе и опоравка на Крфу, српска војска била је пребачена на Солунски фронт. Тим фронтом, на којем су се поред српске, налазиле француске и британске трупе, као и једна руска бригада, командовао је француски генерал Сарај.
Савезници су на целој дужини Солунског фронта укупно имали око 350.000 војника, од чега је Срба било око 130.000. Насупрот њима налазиле су се добро утврђене јединици бугарске и немачке војске приближно исте бројности.
Већ августа и септембра 1916. српска војска нашла се на удару снажне бугарске офанзиве, која је заустављена у бици код Горничева.
После тога, савезници су проценили да је дошло време за противнапад.
На тај начин они су желели да охрабре улазак Румуније у рат на страни сила Антанте, од којег се много очекивало, као и да искористе то што је због тешких борби на западном фронту (битка код Вердена) део немачких јединица био повучен са солунског ратишта. „Част” да прва покрене ту офанзиву припала је, наравно, српској војци.
Савезници су проценили да је српска војска најмотивисанија за борбу, јер су њени војници и официри једва чекали да се врате у отаџбину. А тај пут ишао је преко планине Ниџе (данас на граници Грчке и Македоније) и њеног највишег врха Кајмакчалана (2.525 метара), као и десетак других врхова, сличне висине.
ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМИЗДАЊУ
http://www.politika.rs/scc/clanak/363479/Ratni-pakao-u-oblacima-Kajmakcalana
*****
Ratni pakao u oblacima Kajmakčalana
Politika
Autor: Jovan Gajić
Utorak, 13.09.2016.
Posle teških i krvavih borbi na nepristupačnom terenu, u kojoj je poginulo 4.643 vojnika i oficira, srpska vojska osvojila je planinski vrh na nadmorskoj visini od 2.525 metara i tako otvorila put ka oslobađanju otadžbine.
Кајмакчалан 1916 (Илустрација из монографије „Ратни албум 1914–1918”)
Ovaj potresni opis bojišta na kojem se, pre tačno sto godina, septembra 1916. odigrala Kajmakčalanska bitka, jedna od najsurovijih, ali i najslavnijih u našoj istoriji, ostavio je doktor Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Šta sam video i proživeo u velikim danima”.
To je samo jedno od svedočanstava o velikoj pobedi srpske vojske, prvoj koja je izvojevana na Solunskom frontu, posle povlačenja iz otadžbine. Ona je podigla moral srpskoj vojsci i saveznike uverila u njenu snagu, ali je plaćena ogromnim žrtvama.
Posle povlačenja iz otadžbine, albanske golgote i oporavka na Krfu, srpska vojska bila je prebačena na Solunski front. Tim frontom, na kojem su se pored srpske, nalazile francuske i britanske trupe, kao i jedna ruska brigada, komandovao je francuski general Saraj.
Saveznici su na celoj dužini Solunskog fronta ukupno imali oko 350.000 vojnika, od čega je Srba bilo oko 130.000. Nasuprot njima nalazile su se dobro utvrđene jedinici bugarske i nemačke vojske približno iste brojnosti.
Već avgusta i septembra 1916. srpska vojska našla se na udaru snažne bugarske ofanzive, koja je zaustavljena u bici kod Gorničeva.
Posle toga, saveznici su procenili da je došlo vreme za protivnapad.
Na taj način oni su želeli da ohrabre ulazak Rumunije u rat na strani sila Antante, od kojeg se mnogo očekivalo, kao i da iskoriste to što je zbog teških borbi na zapadnom frontu (bitka kod Verdena) deo nemačkih jedinica bio povučen sa solunskog ratišta. „Čast” da prva pokrene tu ofanzivu pripala je, naravno, srpskoj vojci.
Saveznici su procenili da je srpska vojska najmotivisanija za borbu, jer su njeni vojnici i oficiri jedva čekali da se vrate u otadžbinu. A taj put išao je preko planine Nidže (danas na granici Grčke i Makedonije) i njenog najvišeg vrha Kajmakčalana (2.525 metara), kao i desetak drugih vrhova, slične visine.
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU
http://www.politika.rs/sr/clanak/363479/Ratni-pakao-u-oblacima-Kajmakcalana
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****