Politika
Аутор: Олга Јанковић
February 18, 2017
![]()
"Aприла 1916. стигли смо у Одесу. Наша поворка искићена заставама и војнички постројена, упутила се кроз град до штаба Српског добровољачког одреда у улицу Баљшаја Арнаутскаја. После ужасне сибирске зиме, у Одеси нас је дочекало дивно и топло пролеће. Народ руски нас је свуда у пролазу поздрављао и узвикивао: „Да здравствујут Серби, героји“, јер је овде већ било око 8.000 српских добровољаца”, пише у мемоарима Панчевац Светислав Света Радуловић, тада млади банкарски чиновник описујући делић свог дугог ратног пута руским фронтом од Иљева, Вороњежа и Уфе до логора у Сибиру и придруживању добровољачким јединицама, које су се обучавале на обали Црног мора.
Светислав Света Радуловић је, треба рећи, био једно од осморо деце панчевачког свештеника Душана Радуловића и мајке Јелене, из угледне фамилије Бикар.
Растао је и васпитаван у породици чија је глава протојереј овдашњи такође био страдалник већ од првих дана Великог рата.
Ухапшен и интерниран најпре у румунски Арад, потом у Пешту, а по ослобођењу иако озбиљно нарушеног здравља, активан у добротворним, просветним и хуманим друштвима.
Као члан Народног већа, протојереј Радуловић је био и у депутацији код краља да изјави присаједињење Војводине мајци Србији.
Двадесетогодишњи Света је тог априла за собом имао готово две године ратовања и заробљеничког стажа на руском фронту. Недуго по доласку у Одесу, тачније првих дана маја, пише он, бива саопштено да ће Његово височанство цар Николај Други Александрович Романов са својом пратњом извршити смотру војске. Неки виши руски официри су показали забринутост поводом доласка цара пред добровољце, позвали су начелника штаба 1. српске добровољачке дивизије, мајора Максимовића и упитали га да ли може да гарантује да нико од добровољаца „неће нешто наудити цару и његовој породици”. И заиста, добровољци су осветлали свој образ у дефилеу пред царем, а касније у Добруџи доказали да су „витезови без страха”, додаје Радуловић.
Смотра је тако одржана на пољу Ходинка крај Одесе, пред царем, његовом породицом и великом царском пратњом. Јашући на коњу цар је обишао 1, 2. и 3. пук поздрављајући војску: „Помози Бог јунаци!”
„Гледајући својим благим очима лица наша, као да је хтео да се унесе у душу нашу, да нам улије утеху за претрпљено и наду у остварење онога за чим је наша душа тада чезнула, за ослобођењем наше Отаџбине. Одговорисмо уз громогласне повике: „Бог ти помогао!”, прибележио је млади добровољац.
Цар је потом одјахао на место са ког је посматрао дефиле трупа. Наилазили су пукови у смакнутом поретку, у две линије батаљона.
Писац истиче да је држање, равнање и корак добровољаца било равно ономе који се могу видети у мирно време и по гарнизонима. На цареву изјаву задовољства – „Очењ харашо!”, проломио се српски војнички завет „Стараћемо се!”
По свршеном парадном маршу, војска се постројила у круг са једном отвореном страном према царској свити, а цар на своме алату, сам без икакве пратње, стаде у средину полукруга окружен добровољцима, одакле је изговорио, колико још памтим, следеће речи: „Срећан сам што сам у вама имао прилике да сретнем онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет.
Бићу још срећнији када по завршетку овог рата видим Србију велику и снажну!” Тог сунчаног мајског дана дуго се проламало „живео”, док се цар, очигледно добро расположен, вратио у круг своје породице и свите.
„Тих дана био сам просто опијен и ван себе од усхићења и радости што је моја маленкост учествовала у тако великом догађају. Поносио сам се што сам Србин и био сам спреман поднети све муке и патње за остварење наших циљева”, казује у својим мемоарима Светислав.
А, тих дана завршено је формирање 4. пешадијског пука и помоћних трупа те је тако комплетирана дивизија 15. маја од око 13.000 српских добровољаца положила заклетву на верност краљу Србије Петру Првом, а чекао их је фронт у Добруџи…
http://www.politika.rs/scc/clanak/374514/Ruski-car-odao-pocast-sccpskim-dobrovoljcima
*****
Ruski car odao počast srpskim dobrovoljcima
Politika
Autor: Olga Janković
February 18, 2017
![]()
"Aprila 1916. stigli smo u Odesu. Naša povorka iskićena zastavama i vojnički postrojena, uputila se kroz grad do štaba Srpskog dobrovoljačkog odreda u ulicu Baljšaja Arnautskaja. Posle užasne sibirske zime, u Odesi nas je dočekalo divno i toplo proleće. Narod ruski nas je svuda u prolazu pozdravljao i uzvikivao: „Da zdravstvujut Serbi, geroji“, jer je ovde već bilo oko 8.000 srpskih dobrovoljaca”, piše u memoarima Pančevac Svetislav Sveta Radulović, tada mladi bankarski činovnik opisujući delić svog dugog ratnog puta ruskim frontom od Iljeva, Voronježa i Ufe do logora u Sibiru i pridruživanju dobrovoljačkim jedinicama, koje su se obučavale na obali Crnog mora.
Svetislav Sveta Radulović je, treba reći, bio jedno od osmoro dece pančevačkog sveštenika Dušana Radulovića i majke Jelene, iz ugledne familije Bikar.
Rastao je i vaspitavan u porodici čija je glava protojerej ovdašnji takođe bio stradalnik već od prvih dana Velikog rata.
Uhapšen i interniran najpre u rumunski Arad, potom u Peštu, a po oslobođenju iako ozbiljno narušenog zdravlja, aktivan u dobrotvornim, prosvetnim i humanim društvima.
Kao član Narodnog veća, protojerej Radulović je bio i u deputaciji kod kralja da izjavi prisajedinjenje Vojvodine majci Srbiji.
Dvadesetogodišnji Sveta je tog aprila za sobom imao gotovo dve godine ratovanja i zarobljeničkog staža na ruskom frontu. Nedugo po dolasku u Odesu, tačnije prvih dana maja, piše on, biva saopšteno da će Njegovo visočanstvo car Nikolaj Drugi Aleksandrovič Romanov sa svojom pratnjom izvršiti smotru vojske. Neki viši ruski oficiri su pokazali zabrinutost povodom dolaska cara pred dobrovoljce, pozvali su načelnika štaba 1. srpske dobrovoljačke divizije, majora Maksimovića i upitali ga da li može da garantuje da niko od dobrovoljaca „neće nešto nauditi caru i njegovoj porodici”. I zaista, dobrovoljci su osvetlali svoj obraz u defileu pred carem, a kasnije u Dobrudži dokazali da su „vitezovi bez straha”, dodaje Radulović.
Smotra je tako održana na polju Hodinka kraj Odese, pred carem, njegovom porodicom i velikom carskom pratnjom. Jašući na konju car je obišao 1, 2. i 3. puk pozdravljajući vojsku: „Pomozi Bog junaci!”
„Gledajući svojim blagim očima lica naša, kao da je hteo da se unese u dušu našu, da nam ulije utehu za pretrpljeno i nadu u ostvarenje onoga za čim je naša duša tada čeznula, za oslobođenjem naše Otadžbine. Odgovorismo uz gromoglasne povike: „Bog ti pomogao!”, pribeležio je mladi dobrovoljac.
Car je potom odjahao na mesto sa kog je posmatrao defile trupa. Nailazili su pukovi u smaknutom poretku, u dve linije bataljona.
Pisac ističe da je držanje, ravnanje i korak dobrovoljaca bilo ravno onome koji se mogu videti u mirno vreme i po garnizonima. Na carevu izjavu zadovoljstva – „Očenj harašo!”, prolomio se srpski vojnički zavet „Staraćemo se!”
Po svršenom paradnom maršu, vojska se postrojila u krug sa jednom otvorenom stranom prema carskoj sviti, a car na svome alatu, sam bez ikakve pratnje, stade u sredinu polukruga okružen dobrovoljcima, odakle je izgovorio, koliko još pamtim, sledeće reči: „Srećan sam što sam u vama imao prilike da sretnem onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet.
Biću još srećniji kada po završetku ovog rata vidim Srbiju veliku i snažnu!” Tog sunčanog majskog dana dugo se prolamalo „živeo”, dok se car, očigledno dobro raspoložen, vratio u krug svoje porodice i svite.
„Tih dana bio sam prosto opijen i van sebe od ushićenja i radosti što je moja malenkost učestvovala u tako velikom događaju. Ponosio sam se što sam Srbin i bio sam spreman podneti sve muke i patnje za ostvarenje naših ciljeva”, kazuje u svojim memoarima Svetislav.
A, tih dana završeno je formiranje 4. pešadijskog puka i pomoćnih trupa te je tako kompletirana divizija 15. maja od oko 13.000 srpskih dobrovoljaca položila zakletvu na vernost kralju Srbije Petru Prvom, a čekao ih je front u Dobrudži…
http://www.politika.rs/sr/clanak/374514/Ruski-car-odao-pocast-srpskim-dobrovoljcima
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
Аутор: Олга Јанковић
February 18, 2017
Светислав Света Радуловић (Фото Из књиге „Мемоари једног војника”)
"Aприла 1916. стигли смо у Одесу. Наша поворка искићена заставама и војнички постројена, упутила се кроз град до штаба Српског добровољачког одреда у улицу Баљшаја Арнаутскаја. После ужасне сибирске зиме, у Одеси нас је дочекало дивно и топло пролеће. Народ руски нас је свуда у пролазу поздрављао и узвикивао: „Да здравствујут Серби, героји“, јер је овде већ било око 8.000 српских добровољаца”, пише у мемоарима Панчевац Светислав Света Радуловић, тада млади банкарски чиновник описујући делић свог дугог ратног пута руским фронтом од Иљева, Вороњежа и Уфе до логора у Сибиру и придруживању добровољачким јединицама, које су се обучавале на обали Црног мора.
Светислав Света Радуловић је, треба рећи, био једно од осморо деце панчевачког свештеника Душана Радуловића и мајке Јелене, из угледне фамилије Бикар.
Растао је и васпитаван у породици чија је глава протојереј овдашњи такође био страдалник већ од првих дана Великог рата.
Ухапшен и интерниран најпре у румунски Арад, потом у Пешту, а по ослобођењу иако озбиљно нарушеног здравља, активан у добротворним, просветним и хуманим друштвима.
Као члан Народног већа, протојереј Радуловић је био и у депутацији код краља да изјави присаједињење Војводине мајци Србији.
Двадесетогодишњи Света је тог априла за собом имао готово две године ратовања и заробљеничког стажа на руском фронту. Недуго по доласку у Одесу, тачније првих дана маја, пише он, бива саопштено да ће Његово височанство цар Николај Други Александрович Романов са својом пратњом извршити смотру војске. Неки виши руски официри су показали забринутост поводом доласка цара пред добровољце, позвали су начелника штаба 1. српске добровољачке дивизије, мајора Максимовића и упитали га да ли може да гарантује да нико од добровољаца „неће нешто наудити цару и његовој породици”. И заиста, добровољци су осветлали свој образ у дефилеу пред царем, а касније у Добруџи доказали да су „витезови без страха”, додаје Радуловић.
Смотра је тако одржана на пољу Ходинка крај Одесе, пред царем, његовом породицом и великом царском пратњом. Јашући на коњу цар је обишао 1, 2. и 3. пук поздрављајући војску: „Помози Бог јунаци!”
„Гледајући својим благим очима лица наша, као да је хтео да се унесе у душу нашу, да нам улије утеху за претрпљено и наду у остварење онога за чим је наша душа тада чезнула, за ослобођењем наше Отаџбине. Одговорисмо уз громогласне повике: „Бог ти помогао!”, прибележио је млади добровољац.
Цар је потом одјахао на место са ког је посматрао дефиле трупа. Наилазили су пукови у смакнутом поретку, у две линије батаљона.
Писац истиче да је држање, равнање и корак добровољаца било равно ономе који се могу видети у мирно време и по гарнизонима. На цареву изјаву задовољства – „Очењ харашо!”, проломио се српски војнички завет „Стараћемо се!”
По свршеном парадном маршу, војска се постројила у круг са једном отвореном страном према царској свити, а цар на своме алату, сам без икакве пратње, стаде у средину полукруга окружен добровољцима, одакле је изговорио, колико још памтим, следеће речи: „Срећан сам што сам у вама имао прилике да сретнем онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет.
Бићу још срећнији када по завршетку овог рата видим Србију велику и снажну!” Тог сунчаног мајског дана дуго се проламало „живео”, док се цар, очигледно добро расположен, вратио у круг своје породице и свите.
„Тих дана био сам просто опијен и ван себе од усхићења и радости што је моја маленкост учествовала у тако великом догађају. Поносио сам се што сам Србин и био сам спреман поднети све муке и патње за остварење наших циљева”, казује у својим мемоарима Светислав.
А, тих дана завршено је формирање 4. пешадијског пука и помоћних трупа те је тако комплетирана дивизија 15. маја од око 13.000 српских добровољаца положила заклетву на верност краљу Србије Петру Првом, а чекао их је фронт у Добруџи…
http://www.politika.rs/scc/clanak/374514/Ruski-car-odao-pocast-sccpskim-dobrovoljcima
*****
Ruski car odao počast srpskim dobrovoljcima
Politika
Autor: Olga Janković
February 18, 2017
Светислав Света Радуловић (Фото Из књиге „Мемоари једног војника”)
"Aprila 1916. stigli smo u Odesu. Naša povorka iskićena zastavama i vojnički postrojena, uputila se kroz grad do štaba Srpskog dobrovoljačkog odreda u ulicu Baljšaja Arnautskaja. Posle užasne sibirske zime, u Odesi nas je dočekalo divno i toplo proleće. Narod ruski nas je svuda u prolazu pozdravljao i uzvikivao: „Da zdravstvujut Serbi, geroji“, jer je ovde već bilo oko 8.000 srpskih dobrovoljaca”, piše u memoarima Pančevac Svetislav Sveta Radulović, tada mladi bankarski činovnik opisujući delić svog dugog ratnog puta ruskim frontom od Iljeva, Voronježa i Ufe do logora u Sibiru i pridruživanju dobrovoljačkim jedinicama, koje su se obučavale na obali Crnog mora.
Svetislav Sveta Radulović je, treba reći, bio jedno od osmoro dece pančevačkog sveštenika Dušana Radulovića i majke Jelene, iz ugledne familije Bikar.
Rastao je i vaspitavan u porodici čija je glava protojerej ovdašnji takođe bio stradalnik već od prvih dana Velikog rata.
Uhapšen i interniran najpre u rumunski Arad, potom u Peštu, a po oslobođenju iako ozbiljno narušenog zdravlja, aktivan u dobrotvornim, prosvetnim i humanim društvima.
Kao član Narodnog veća, protojerej Radulović je bio i u deputaciji kod kralja da izjavi prisajedinjenje Vojvodine majci Srbiji.
Dvadesetogodišnji Sveta je tog aprila za sobom imao gotovo dve godine ratovanja i zarobljeničkog staža na ruskom frontu. Nedugo po dolasku u Odesu, tačnije prvih dana maja, piše on, biva saopšteno da će Njegovo visočanstvo car Nikolaj Drugi Aleksandrovič Romanov sa svojom pratnjom izvršiti smotru vojske. Neki viši ruski oficiri su pokazali zabrinutost povodom dolaska cara pred dobrovoljce, pozvali su načelnika štaba 1. srpske dobrovoljačke divizije, majora Maksimovića i upitali ga da li može da garantuje da niko od dobrovoljaca „neće nešto nauditi caru i njegovoj porodici”. I zaista, dobrovoljci su osvetlali svoj obraz u defileu pred carem, a kasnije u Dobrudži dokazali da su „vitezovi bez straha”, dodaje Radulović.
Smotra je tako održana na polju Hodinka kraj Odese, pred carem, njegovom porodicom i velikom carskom pratnjom. Jašući na konju car je obišao 1, 2. i 3. puk pozdravljajući vojsku: „Pomozi Bog junaci!”
„Gledajući svojim blagim očima lica naša, kao da je hteo da se unese u dušu našu, da nam ulije utehu za pretrpljeno i nadu u ostvarenje onoga za čim je naša duša tada čeznula, za oslobođenjem naše Otadžbine. Odgovorismo uz gromoglasne povike: „Bog ti pomogao!”, pribeležio je mladi dobrovoljac.
Car je potom odjahao na mesto sa kog je posmatrao defile trupa. Nailazili su pukovi u smaknutom poretku, u dve linije bataljona.
Pisac ističe da je držanje, ravnanje i korak dobrovoljaca bilo ravno onome koji se mogu videti u mirno vreme i po garnizonima. Na carevu izjavu zadovoljstva – „Očenj harašo!”, prolomio se srpski vojnički zavet „Staraćemo se!”
Po svršenom paradnom maršu, vojska se postrojila u krug sa jednom otvorenom stranom prema carskoj sviti, a car na svome alatu, sam bez ikakve pratnje, stade u sredinu polukruga okružen dobrovoljcima, odakle je izgovorio, koliko još pamtim, sledeće reči: „Srećan sam što sam u vama imao prilike da sretnem onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet.
Biću još srećniji kada po završetku ovog rata vidim Srbiju veliku i snažnu!” Tog sunčanog majskog dana dugo se prolamalo „živeo”, dok se car, očigledno dobro raspoložen, vratio u krug svoje porodice i svite.
„Tih dana bio sam prosto opijen i van sebe od ushićenja i radosti što je moja malenkost učestvovala u tako velikom događaju. Ponosio sam se što sam Srbin i bio sam spreman podneti sve muke i patnje za ostvarenje naših ciljeva”, kazuje u svojim memoarima Svetislav.
A, tih dana završeno je formiranje 4. pešadijskog puka i pomoćnih trupa te je tako kompletirana divizija 15. maja od oko 13.000 srpskih dobrovoljaca položila zakletvu na vernost kralju Srbije Petru Prvom, a čekao ih je front u Dobrudži…
http://www.politika.rs/sr/clanak/374514/Ruski-car-odao-pocast-srpskim-dobrovoljcima
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****