Politika
Аутор: Милан Момчиловићпетак
16.06.2017
![]()
Jедна уличица у центру Лесковца носи име Ђорђа Цекића Лешњака и повезује улице које су назване по именима познатијих историјских личности – Светозара Марковића и Радета Кончара.
На Лешњаковој родној кући у Улици Радета Кончара, у којој данас живе његови потомци, налази се спомен-табла са његовим именом, а кости му почивају у мермерном саркофагу у крипти Саборног храма Свете Тројице, где се такође налази спомен-табла коју су подигли захвални Лесковчани.
Ко је он и чиме је заслужио да му се посмртни остаци, после три сахране, похране на овом светом месту? Осим имена скрајнуте уличице у самом центру града, многи Лесковчани нису знали каква значајна личност се крије иза тог имена, све док није почело обележавање стогодишњице Топличко-јабланичког устанка, јединог народног устанка који је букнуо у поробљеној Европи за време Првог светског рата. Захваљујући ангажовању у тој краткотрајној буни, у којој су бугарски злотвори убили око 20.000 недужних грађана, лесковачки трговац и кмет Ђорђе Цекић Лешњак постао је симбол непокора и отпора туђину, због чега су га Бугари убили на свиреп начин.
Живојин Тасић из Народног музеја у Лесковцу подсећа за „Политику” да је Топлички устанак избио на југу Србије фебруара 1917. године због покушаја Бугара да мобилишу српске младиће и пошаљу их на Солунски фронт, где би се борили против својих очева, рођака и пријатеља у српској војсци. Многи Лесковчани су почели да прикупљају све што је потребно борцима, а највише се ангажовао Ђорђе Цекић Лешњак, трговац, који је на устаничку територију слао људе спремне да узму оружје у руке, али и неопходну опрему и храну. То је чинио преко Синадина Јанковића, устаника, изасланика Косте Пећанца задуженог за контакт са Лесковчанима и допремање помоћи.
Бугари су у Лесковац довели појачане снаге, а пристигла је и помоћ Немаца и Аустроугара. Почела је хапшење и прогањање, па је тако, као првак народни, ухапшен и Ђорђе Цекић Лешњак. Бугарски злотвори су га одмах ставили на страховите муке и на сваки начин настојали да га приволе да ода оне који ту помоћ шаљу, али пошто он то није учинио, решили су да га погубе.
– Уз злослутно бубњање добоша који су позивали народ на улицу, спорим клецавим ходом, пред бугарским стрељачким спроводницима, прошао је Ђорђе својим градом последњи пут. Није пустио глас ни када му је бугарски официр сабљом нанео грозну посекотину на глави, тражећи да проговори, призна и ода. Окупљени дуж улице, самртну поворку мукло и са страхом пратили су Лесковчани, одгледавши је до Рударских ливада на којима су Цигани преконоћ, по наређењу Бугара, већ ископали раку.
Бугари поново, претећи, приђоше Ђорђу са бајонетима у рукама, тражећи да проговори, но овај оћута. Посечен крвничким ножем, јер Бугари нису хтели да троше муницију ни да се пуцњи чују до града – пао је у раку коју убрзо затрпаше – описује Тасић Лешњакову погибију која се десила 1. марта 1917. године.
Чланови породице су за његову судбину сазнали тек након месец дана, када су обукли црнину и од новодошлог бугарског заповедника измолили да му се тело пренесе у нови гроб поред цркве Свете Преподобномученице Параскеве у порти Рударског конака. Септембра 1919. године Ђорђеве кости су пресељене у породичну гробницу на лесковачком Светолијском гробљу.
http://www.politika.rs/sr/clanak/383042/Dorde-Lesnjak-nije-pokleknuo-pred-bugarskim-bajonetima
*****
Politika
Autor: Milan Momčilovićpetak
16.06.2017.
![]()
Аутор: Милан Момчиловићпетак
16.06.2017
Ђорђе Цекић Лешњак (Архивска фотографија)
Jедна уличица у центру Лесковца носи име Ђорђа Цекића Лешњака и повезује улице које су назване по именима познатијих историјских личности – Светозара Марковића и Радета Кончара.
На Лешњаковој родној кући у Улици Радета Кончара, у којој данас живе његови потомци, налази се спомен-табла са његовим именом, а кости му почивају у мермерном саркофагу у крипти Саборног храма Свете Тројице, где се такође налази спомен-табла коју су подигли захвални Лесковчани.
Ко је он и чиме је заслужио да му се посмртни остаци, после три сахране, похране на овом светом месту? Осим имена скрајнуте уличице у самом центру града, многи Лесковчани нису знали каква значајна личност се крије иза тог имена, све док није почело обележавање стогодишњице Топличко-јабланичког устанка, јединог народног устанка који је букнуо у поробљеној Европи за време Првог светског рата. Захваљујући ангажовању у тој краткотрајној буни, у којој су бугарски злотвори убили око 20.000 недужних грађана, лесковачки трговац и кмет Ђорђе Цекић Лешњак постао је симбол непокора и отпора туђину, због чега су га Бугари убили на свиреп начин.
Живојин Тасић из Народног музеја у Лесковцу подсећа за „Политику” да је Топлички устанак избио на југу Србије фебруара 1917. године због покушаја Бугара да мобилишу српске младиће и пошаљу их на Солунски фронт, где би се борили против својих очева, рођака и пријатеља у српској војсци. Многи Лесковчани су почели да прикупљају све што је потребно борцима, а највише се ангажовао Ђорђе Цекић Лешњак, трговац, који је на устаничку територију слао људе спремне да узму оружје у руке, али и неопходну опрему и храну. То је чинио преко Синадина Јанковића, устаника, изасланика Косте Пећанца задуженог за контакт са Лесковчанима и допремање помоћи.
Бугари су у Лесковац довели појачане снаге, а пристигла је и помоћ Немаца и Аустроугара. Почела је хапшење и прогањање, па је тако, као првак народни, ухапшен и Ђорђе Цекић Лешњак. Бугарски злотвори су га одмах ставили на страховите муке и на сваки начин настојали да га приволе да ода оне који ту помоћ шаљу, али пошто он то није учинио, решили су да га погубе.
– Уз злослутно бубњање добоша који су позивали народ на улицу, спорим клецавим ходом, пред бугарским стрељачким спроводницима, прошао је Ђорђе својим градом последњи пут. Није пустио глас ни када му је бугарски официр сабљом нанео грозну посекотину на глави, тражећи да проговори, призна и ода. Окупљени дуж улице, самртну поворку мукло и са страхом пратили су Лесковчани, одгледавши је до Рударских ливада на којима су Цигани преконоћ, по наређењу Бугара, већ ископали раку.
Бугари поново, претећи, приђоше Ђорђу са бајонетима у рукама, тражећи да проговори, но овај оћута. Посечен крвничким ножем, јер Бугари нису хтели да троше муницију ни да се пуцњи чују до града – пао је у раку коју убрзо затрпаше – описује Тасић Лешњакову погибију која се десила 1. марта 1917. године.
Чланови породице су за његову судбину сазнали тек након месец дана, када су обукли црнину и од новодошлог бугарског заповедника измолили да му се тело пренесе у нови гроб поред цркве Свете Преподобномученице Параскеве у порти Рударског конака. Септембра 1919. године Ђорђеве кости су пресељене у породичну гробницу на лесковачком Светолијском гробљу.
http://www.politika.rs/sr/clanak/383042/Dorde-Lesnjak-nije-pokleknuo-pred-bugarskim-bajonetima
*****
Politika
Autor: Milan Momčilovićpetak
16.06.2017.
Ђорђе Цекић Лешњак (Архивска фотографија)
Jedna uličica u centru Leskovca nosi ime Đorđa Cekića Lešnjaka i povezuje ulice koje su nazvane po imenima poznatijih istorijskih ličnosti – Svetozara Markovića i Radeta Končara.
Na Lešnjakovoj rodnoj kući u Ulici Radeta Končara, u kojoj danas žive njegovi potomci, nalazi se spomen-tabla sa njegovim imenom, a kosti mu počivaju u mermernom sarkofagu u kripti Sabornog hrama Svete Trojice, gde se takođe nalazi spomen-tabla koju su podigli zahvalni Leskovčani.
Ko je on i čime je zaslužio da mu se posmrtni ostaci, posle tri sahrane, pohrane na ovom svetom mestu? Osim imena skrajnute uličice u samom centru grada, mnogi Leskovčani nisu znali kakva značajna ličnost se krije iza tog imena, sve dok nije počelo obeležavanje stogodišnjice Topličko-jablaničkog ustanka, jedinog narodnog ustanka koji je buknuo u porobljenoj Evropi za vreme Prvog svetskog rata. Zahvaljujući angažovanju u toj kratkotrajnoj buni, u kojoj su bugarski zlotvori ubili oko 20.000 nedužnih građana, leskovački trgovac i kmet Đorđe Cekić Lešnjak postao je simbol nepokora i otpora tuđinu, zbog čega su ga Bugari ubili na svirep način.
Živojin Tasić iz Narodnog muzeja u Leskovcu podseća za „Politiku” da je Toplički ustanak izbio na jugu Srbije februara 1917. godine zbog pokušaja Bugara da mobilišu srpske mladiće i pošalju ih na Solunski front, gde bi se borili protiv svojih očeva, rođaka i prijatelja u srpskoj vojsci. Mnogi Leskovčani su počeli da prikupljaju sve što je potrebno borcima, a najviše se angažovao Đorđe Cekić Lešnjak, trgovac, koji je na ustaničku teritoriju slao ljude spremne da uzmu oružje u ruke, ali i neophodnu opremu i hranu. To je činio preko Sinadina Jankovića, ustanika, izaslanika Koste Pećanca zaduženog za kontakt sa Leskovčanima i dopremanje pomoći.
Bugari su u Leskovac doveli pojačane snage, a pristigla je i pomoć Nemaca i Austrougara. Počela je hapšenje i proganjanje, pa je tako, kao prvak narodni, uhapšen i Đorđe Cekić Lešnjak. Bugarski zlotvori su ga odmah stavili na strahovite muke i na svaki način nastojali da ga privole da oda one koji tu pomoć šalju, ali pošto on to nije učinio, rešili su da ga pogube.
– Uz zloslutno bubnjanje doboša koji su pozivali narod na ulicu, sporim klecavim hodom, pred bugarskim streljačkim sprovodnicima, prošao je Đorđe svojim gradom poslednji put. Nije pustio glas ni kada mu je bugarski oficir sabljom naneo groznu posekotinu na glavi, tražeći da progovori, prizna i oda. Okupljeni duž ulice, samrtnu povorku muklo i sa strahom pratili su Leskovčani, odgledavši je do Rudarskih livada na kojima su Cigani prekonoć, po naređenju Bugara, već iskopali raku.
Bugari ponovo, preteći, priđoše Đorđu sa bajonetima u rukama, tražeći da progovori, no ovaj oćuta. Posečen krvničkim nožem, jer Bugari nisu hteli da troše municiju ni da se pucnji čuju do grada – pao je u raku koju ubrzo zatrpaše – opisuje Tasić Lešnjakovu pogibiju koja se desila 1. marta 1917. godine.
Članovi porodice su za njegovu sudbinu saznali tek nakon mesec dana, kada su obukli crninu i od novodošlog bugarskog zapovednika izmolili da mu se telo prenese u novi grob pored crkve Svete Prepodobnomučenice Paraskeve u porti Rudarskog konaka. Septembra 1919. godine Đorđeve kosti su preseljene u porodičnu grobnicu na leskovačkom Svetolijskom groblju.
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****