Novosti
07. mart 2017.
Srpsko stratište u Dubokoj dolini
Surdulica je bila usputna stanica kolonama interniraca koje su kretale put Bugarske. Polovina je uglavnom osuđivana na smrt, a ostali slati na mučenje u bugarske logore.
![]()
Internacija i deportacija su, takođe, bili načini istrebljivanja srpskog naroda. U toku zime 1915/1916. godine svakodnevno je prema Bugarskoj kretala manja ili veća grupa interniraca, od kojih su mnogi na putu ubijeni. Od oko 100.000 interniranih Srba ni polovina se nije vratila iz Bugarske. Na putu prema logorima u kojima su harali tifus i glad, Bugari su Srbe pobili, a najviše u Surdulici.
DUBOKA dolina, tesna i vlažna jaruga kod Surdulice, ostaće zapamćena za sva vremena kao veliko stratište stanovnika juga Srbije. Ranije pominjani novinar V. Drajton ju je nazvao "sloter hauz of Serbija" u prevodu srpska kasapnica. Različite su procene koliko je ljudi stradalo u Dubokoj dolini kod Surdulice. Sreten Dinić navodi brojku od 5.000-6.000 ljudi, dr Jovan Hadži-Vasiljević - 2.000, ali izgleda da je najverovatnija procena dr Arčibalda Rajsa - od 2.000 do 3.000 muškaraca, žena i dece.
Surdulica, nevelika varoš u blizini Leskovca, bila je usputna stanica kolonama interniraca koje su kretale ka Bugarskoj. Tu se nalazio zatvor u kome je neprekidno zasedao okupatorski "ratni sud" i donosio odluke o životu i smrti. Polovina bi obično bila osuđena na smrt, a druga upućena na mučenje u bugarskim logorima.
ODLUKU ko će biti likvidiran, a ko interniran, donosilo je nekoliko nižih oficira i podoficira iz surduličkog garnizona. Oni su bili izvršioci genocidne politike nad srpskim narodom.
Kriterijumi za određivanje ko će na sud a ko u zarobljeništvo su bili nepoznati, ali se pouzdano može zaključiti da su osuđivani na pogubljenje oni koji su kod sebe imali novac ili neke druge dragocenosti, ili su pak po subjektivnoj oceni "sudija", bili opasni za bugarski režim i politiku koja se sprovodi u "novim, oslobođenim teritorijama".
OSUĐENI su noću vođeni u kolonama u Duboku dolinu i tu po kratkom postupku streljani. Taj način likvidacije kasnije je napušten zbog bučnosti, pa se masakr odvijao u tišini: klanjem, ubijenjem motkom ili razbijanjem glave kamenicama. Danju je ispred Duboke doline stajala bugarska straža tako da niko nije mogao da zaviri u tu tamnicu smrti.
Mesto gde su stradali nedužni Srbi u svojim istraživanjima posetio je dr A. Rajs, posle oslobođenja i ostavio sledeći zapis: "To je jedna jaruga dosta duboka, ali tesna, kroz koju protiče jedan potočić kada pada kiša... Trebalo je samo podići suvo lišće, kopati malo i videti šta zemlja skriva... Pošto smo izvadili kosti od najmanje pet leševa, od kojih jednog sveštenika koga smo poznali po odeći... saznali smo da ta raka sadrži još veliku količinu kostiju drugih leševa. Konstatovao sam, takođe, nekoliko velikih kamenova koji pokrivaju raku, od kojih su mnogi poprskani krvlju, kao da su dželati svoje žrtve ubijali kamenjem i bacali u raku. Cigani su me uveravali da ovi nesrećnici nisu svi još ni bili mrtvi kada su bacani u raku i ubijani kamenjem."
Svoja zlodela ni sami bugarski činovnici u izveštajima višim nadleštvima nisu krili, tako je okružni načelnik Dimitrov iz Vranja, u izveštaju ministru unutrašnjih dela, između ostalog, naglasio: "Mogu sa svedocima da dokažem da su dva vojnika koji su prisustvovali strašnim scenama u Surdulici poludela, a druga dvojica su umrla kasnije u nervnoj krizi".
U OKUPIRANOJ Srbiji i Austrijanci su vršili denacionalizaciju. Pravoslavna vera je progonjena na najžešći način u korist katoličke religije. Srpski jezik, ćirilička azbuka i druga obeležja srpskog naroda strogo su zabranjivani. U varošima su imena ulica, radnji i javnih kuća napisana latinicom. Gušena je i srpska nacionalna književnost, spaljivane su zbirke narodnih pesama o borbi Srba protiv Turaka.
U austrougarskoj okupacionoj zoni vršeno je interniranje muškaraca od 15 do 50 godina, kao i svih pripadnika vojno-političkih organizacija ("Narodna odbrana", "Crna ruka", "Jugoslovenski klub"), zatim zaposleni iz novinskih redakcija i sportskih organizacija "Dušan Silni" i "Obilić". Tokom okupacije 1915. i 1916. godine interniranje je vršeno u logore: Boldogason, Arad, Ašah, Drocendorf, Kečkeret, Nađmeđer, Nežider, Čegled, Hajnrihsgrinu, Vac, Češki Brauna, kao i u Doboj i Petrovac na moru.
U JEDNOM od najvećih logora smrti - Boldogasonu, koji se nalazio u baruštinama ispod Karpata, bilo je smešteno 13.680 interniraca, koji su umirali od epidemije pegavca. Dnevno je umiralo 80 logoraša bez ikakve lekarske pomoći. U početku internacije pomenuti logori bili su pod vedrim nebom, a ni kasnije uslovi smeštaja, ishrane i saniteta nisu bili rešeni. Treći način ubijanja Srba bili su prinudni rad i kuluk.
Srbi koji nisu izbegli internaciju i nisu se na vreme sklonili, terani su na kuluk za potrebe okupatora u rudnike Bor, Senje i Aleksinac, radili su na izgradnji i popravci puteva i železničkih pruga, kopanju rovova, tovar i istovar vagona, vojnih kamiona, i u okupatorskim vojnim radionicama i magacinima.
NA IZGRADNjI puta kod Kičeva, na primer, dnevno je umiralo 20-30 Srba, a za vreme zime broj umrlih dostizao je oko 50 kulučara. Kuluk je bio obavezan i za žene koje nisu dolazile u crkvu da slušaju propovedi novopostavljenih popova i decu koja nisu išla u nove škole. U slučaju neposlušnosti izricana je smrtna kazna. Kulučenje je bilo u stvari iscrpljivanje i mučenje Srba.
INTERNIRANI ČAK U MESOPOTAMIJU
TOKOM 1916. godine zatočeno je 150.000 civila iz Srbije i srpskih podanika iz Austro-Ugarske monarhije. Među interniranima bilo je žena i dece mlađe od 17 godina. Internirani Srbi su obavljali teške radove na poljoprivrednim imanjima, u radionicama i magacinima, na gradnji planinskih komunikacija, u rudnicima, na utovaru i istovaru vagona, šlepera, vojnih kamiona, u solanama, na izgradnji fortifikacionih objekata na austrijsko-italijanskom frontu. Srbi su radili i na dovršenju bagdadske železnice i u pustinjama Mesopotamije.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:653750-Srpsko-stratiste-u-Dubokoj-dolini
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
07. mart 2017.
Srpsko stratište u Dubokoj dolini
Surdulica je bila usputna stanica kolonama interniraca koje su kretale put Bugarske. Polovina je uglavnom osuđivana na smrt, a ostali slati na mučenje u bugarske logore.
Prinudni rad Srba na pruzi Niš - Leskovac
AUSTROUGARSKI pukovnik Fon Lustig, u izveštaju od 20. februara 1916. godine, između ostalog, piše: "Bugari ne propuštaju da iskoriste vreme svoje okupacije istočne Srbije i Makedonije. Oni su svoju novu upravu uveli bezobzirno i brutalno... Rad na bugarizaciji karakterišu dva osnovna pravca: uništenje gornjeg i srednjeg sloja domaćeg stanovništva i nasilno uvođenje bugarskog jezika... Kao što je poznato, veći deo srpske inteligencije... povlačili su se sa ostacima srpske vojske, ali izvestan broj se počeo postepeno vraćati... Čak, kao i one koji nisu ni bežali, skoro da nije više moguće naći na okupiranoj teritoriji... Ovi ljudi su predavani bugarskim patrolama s naređenjem da ih vodi u Sofiju, a stvarno da se bez njih vrate već sledećeg dana. Koliko će se pri tome udaljiti, da li 20 ili 200 km potpuno je svejedno. Patrole odmah uzimaju sobom ašove, nestaju u planinama i ubrzo se vraćaju, ali bez sužanja. Bugarski oficiri uopšte ne kriju ova pogubljenja, pre se njima hvale."
Internacija i deportacija su, takođe, bili načini istrebljivanja srpskog naroda. U toku zime 1915/1916. godine svakodnevno je prema Bugarskoj kretala manja ili veća grupa interniraca, od kojih su mnogi na putu ubijeni. Od oko 100.000 interniranih Srba ni polovina se nije vratila iz Bugarske. Na putu prema logorima u kojima su harali tifus i glad, Bugari su Srbe pobili, a najviše u Surdulici.
DUBOKA dolina, tesna i vlažna jaruga kod Surdulice, ostaće zapamćena za sva vremena kao veliko stratište stanovnika juga Srbije. Ranije pominjani novinar V. Drajton ju je nazvao "sloter hauz of Serbija" u prevodu srpska kasapnica. Različite su procene koliko je ljudi stradalo u Dubokoj dolini kod Surdulice. Sreten Dinić navodi brojku od 5.000-6.000 ljudi, dr Jovan Hadži-Vasiljević - 2.000, ali izgleda da je najverovatnija procena dr Arčibalda Rajsa - od 2.000 do 3.000 muškaraca, žena i dece.
Surdulica, nevelika varoš u blizini Leskovca, bila je usputna stanica kolonama interniraca koje su kretale ka Bugarskoj. Tu se nalazio zatvor u kome je neprekidno zasedao okupatorski "ratni sud" i donosio odluke o životu i smrti. Polovina bi obično bila osuđena na smrt, a druga upućena na mučenje u bugarskim logorima.
ODLUKU ko će biti likvidiran, a ko interniran, donosilo je nekoliko nižih oficira i podoficira iz surduličkog garnizona. Oni su bili izvršioci genocidne politike nad srpskim narodom.
Kriterijumi za određivanje ko će na sud a ko u zarobljeništvo su bili nepoznati, ali se pouzdano može zaključiti da su osuđivani na pogubljenje oni koji su kod sebe imali novac ili neke druge dragocenosti, ili su pak po subjektivnoj oceni "sudija", bili opasni za bugarski režim i politiku koja se sprovodi u "novim, oslobođenim teritorijama".
OSUĐENI su noću vođeni u kolonama u Duboku dolinu i tu po kratkom postupku streljani. Taj način likvidacije kasnije je napušten zbog bučnosti, pa se masakr odvijao u tišini: klanjem, ubijenjem motkom ili razbijanjem glave kamenicama. Danju je ispred Duboke doline stajala bugarska straža tako da niko nije mogao da zaviri u tu tamnicu smrti.
Mesto gde su stradali nedužni Srbi u svojim istraživanjima posetio je dr A. Rajs, posle oslobođenja i ostavio sledeći zapis: "To je jedna jaruga dosta duboka, ali tesna, kroz koju protiče jedan potočić kada pada kiša... Trebalo je samo podići suvo lišće, kopati malo i videti šta zemlja skriva... Pošto smo izvadili kosti od najmanje pet leševa, od kojih jednog sveštenika koga smo poznali po odeći... saznali smo da ta raka sadrži još veliku količinu kostiju drugih leševa. Konstatovao sam, takođe, nekoliko velikih kamenova koji pokrivaju raku, od kojih su mnogi poprskani krvlju, kao da su dželati svoje žrtve ubijali kamenjem i bacali u raku. Cigani su me uveravali da ovi nesrećnici nisu svi još ni bili mrtvi kada su bacani u raku i ubijani kamenjem."
Svoja zlodela ni sami bugarski činovnici u izveštajima višim nadleštvima nisu krili, tako je okružni načelnik Dimitrov iz Vranja, u izveštaju ministru unutrašnjih dela, između ostalog, naglasio: "Mogu sa svedocima da dokažem da su dva vojnika koji su prisustvovali strašnim scenama u Surdulici poludela, a druga dvojica su umrla kasnije u nervnoj krizi".
U OKUPIRANOJ Srbiji i Austrijanci su vršili denacionalizaciju. Pravoslavna vera je progonjena na najžešći način u korist katoličke religije. Srpski jezik, ćirilička azbuka i druga obeležja srpskog naroda strogo su zabranjivani. U varošima su imena ulica, radnji i javnih kuća napisana latinicom. Gušena je i srpska nacionalna književnost, spaljivane su zbirke narodnih pesama o borbi Srba protiv Turaka.
U austrougarskoj okupacionoj zoni vršeno je interniranje muškaraca od 15 do 50 godina, kao i svih pripadnika vojno-političkih organizacija ("Narodna odbrana", "Crna ruka", "Jugoslovenski klub"), zatim zaposleni iz novinskih redakcija i sportskih organizacija "Dušan Silni" i "Obilić". Tokom okupacije 1915. i 1916. godine interniranje je vršeno u logore: Boldogason, Arad, Ašah, Drocendorf, Kečkeret, Nađmeđer, Nežider, Čegled, Hajnrihsgrinu, Vac, Češki Brauna, kao i u Doboj i Petrovac na moru.
U JEDNOM od najvećih logora smrti - Boldogasonu, koji se nalazio u baruštinama ispod Karpata, bilo je smešteno 13.680 interniraca, koji su umirali od epidemije pegavca. Dnevno je umiralo 80 logoraša bez ikakve lekarske pomoći. U početku internacije pomenuti logori bili su pod vedrim nebom, a ni kasnije uslovi smeštaja, ishrane i saniteta nisu bili rešeni. Treći način ubijanja Srba bili su prinudni rad i kuluk.
Srbi koji nisu izbegli internaciju i nisu se na vreme sklonili, terani su na kuluk za potrebe okupatora u rudnike Bor, Senje i Aleksinac, radili su na izgradnji i popravci puteva i železničkih pruga, kopanju rovova, tovar i istovar vagona, vojnih kamiona, i u okupatorskim vojnim radionicama i magacinima.
NA IZGRADNjI puta kod Kičeva, na primer, dnevno je umiralo 20-30 Srba, a za vreme zime broj umrlih dostizao je oko 50 kulučara. Kuluk je bio obavezan i za žene koje nisu dolazile u crkvu da slušaju propovedi novopostavljenih popova i decu koja nisu išla u nove škole. U slučaju neposlušnosti izricana je smrtna kazna. Kulučenje je bilo u stvari iscrpljivanje i mučenje Srba.
INTERNIRANI ČAK U MESOPOTAMIJU
TOKOM 1916. godine zatočeno je 150.000 civila iz Srbije i srpskih podanika iz Austro-Ugarske monarhije. Među interniranima bilo je žena i dece mlađe od 17 godina. Internirani Srbi su obavljali teške radove na poljoprivrednim imanjima, u radionicama i magacinima, na gradnji planinskih komunikacija, u rudnicima, na utovaru i istovaru vagona, šlepera, vojnih kamiona, u solanama, na izgradnji fortifikacionih objekata na austrijsko-italijanskom frontu. Srbi su radili i na dovršenju bagdadske železnice i u pustinjama Mesopotamije.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:653750-Srpsko-stratiste-u-Dubokoj-dolini
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****