Quantcast
Channel: Heroes of Serbia - Memory Eternal
Viewing all 774 articles
Browse latest View live

"My Recollections of Dr. Elsie Inglis" by Lt. Col. Drag. C. Popovitch, Professor at the Belgrade Military Academy

$
0
0


Elsie Inglis

Bronze bust of Elsie Inglis
by
renowned Yugoslav sculptor Ivan Mestrovic


My Recollections of Dr. Elsie Inglis

By Lt. Col. Drag. C. Popovitch

Professor at the Belgrade Military Academy


I made her acquaintance towards the close of October, 1915, when, as a heavily wounded patient in the Military Hospital of Krushevatz, I became a prisoner, first of the Germans and then of the Austrians.

The Scottish Women's Hospital Mission, with Dr. Inglis as Head and Mrs. Haverfield as Administrator, had voluntarily become prisoners of the Austrians and Germans, rather than abandon the Serbian sick and wounded they had hitherto cared for. The Mission undertook a most difficult task—that is, the healing of and ministration to the typhus patients, which had already cost the lives of many doctors. But the Scottish women, whose spirit was typified in their leader, Miss Inglis, did not restrict themselves to this department, hastening to assist whenever they could in other departments. In particular, Dr. Elsie Inglis gave help in the surgical ward, and undertook single-handed the charge of a great number of wounded, among whom I was included, and to her devoted sisterly care I am a grateful debtor for my life. She visited me hourly, and not only performed a doctor's duties, but those of a simple nurse, without the slightest reluctance.

The conditions of Serbian hospitals under the Austrians rendered provisioning one of the most difficult tasks. At the withdrawal of the Serbian Army only the barest necessaries were left behind, and the Austrians gave hardly anything beyond bread, and at times a little meat. The typhus patients were thus dependent almost entirely on the aliments which the Scottish Mission could furnish out of their own means. It was edifying to see how they solved the problem. Every day, their Chief, Dr. Inglis, and Mrs. Haverfield at the head, the nurses off duty, with empty sacks and baskets slung over their shoulders, tramped for miles to the villages around Krushevatz, and after several hours' march through the narrow, muddy paths, returned loaded with cabbages, potatoes, or other vegetables in baskets and sacks, their pockets filled with eggs and apples. Instead of fatigue, joy and satisfaction were evident in their faces, because they were able to do something for their Serbian brothers. I am ever in admiration of these rare women, and never can I forget their watchword: 'Not one of our patients is to be without at least one egg a day, however far we may have to tramp for it.' Such labour, such love towards an almost totally strange nation, is something more than mere humanity; it is the summit of understanding, and the application of real and solid Christian teaching.

Dr. Inglis cured not only the physical but the moral ills of her wounded patients. Every word she spoke was about the return of our army, and she assured us of final victory. She did not speak thus merely to soothe, for one felt the fire of her indignation against the oppressor, and her love for us and her confidence that our just cause would triumph. I could mention a host of great and small facts in connection with her, enough to fill a book; but, in one word, every move, every thought of the late Dr. Inglis and the members of her Mission breathed affection towards the Serbian soldier and the Serbian nation. The Serbian soldier himself is the best witness to this. One has only to inquire about the Scottish Women's Mission in order to get a short and eloquent comment, which resumes all, and expresses astonishment that he should be asked: 'Of course I know of our sisters from Scotland.' ...

But the enemy could not succeed in shaking these noble women in their determination and their love for us Serbians. They at last obtained their release, and reached their own country, but, without taking time to rest properly, they at once started to collect fresh stores, and hastened to the assistance of the Serbian Volunteer Corps in the Dobrudja. They returned with the same corps to the Macedonian front, and thence to Serbia once more at the close of last year, in order to come to the aid of the impoverished Serbian people. The fact that Dr. Inglis lost her life after the retreat from Russia is a fresh proof of her devotion to Serbia. The Serbian soldiers mourn her death as that of a mother or sister. The memory of her goodness, self-sacrifice, and unbounded charity, will never leave them as long as they live, and will be handed down as a sacred heritage to their children. The entire Serbian Army and the entire Serbian people weep over the dear departed Dr. Inglis, while erecting a memorial to her in their hearts greater than any of the world's monuments. Glory be to her and the land that gave her birth!


(Signed)

Lt. Col. Drag. C. Popovich,
Professor at the Belgrade Military Academy
December 24th, 1919


From:

Elsie Inglis: The Woman with the Torch

By

Eva Shaw McLaren


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

"Serbian mother from Scotland"- Dr. Elsie Inglis (1864-1917) by Z. Mikić

$
0
0

Elsie Inglis


"Serbian mother from Scotland"- Dr. Elsie Inglis (1864-1917)

By:

Z. Mikić

Source: Medicinski fakultet Novi Sad

2008

INTRODUCTION: 90 years ago, on November 26th, 1917, died Dr. Elsie Inglis, one of the greatest heroines of the First World War, founder and driving force of the famous "Scottish Women's Hospitals", and one of the most interesting persons in the history of medicine in general, and especially in Serbia where she and her hospitals were of the greatest help in the most difficult times.

CHILDHOOD AND EDUCATION: Elsie Maud Inglis was born in India in 1864, in a Scottish family which in 1878 moved back to Scotland where Elsie studied medicine and graduated from the Edinburgh University in 1899. Medical practice and Women's Movement (1894-1914) Dr. E. Inglis worked in Edinburgh, where in 1904. She opened a small hospital for women and children called "The Hospice", which was staffed only by women. She was also very active in the Women's Movement (the so-called suffragettes), fighting for the women's rights and for the Vote. From 1906 until 1914 she was Honorary Secretary of the Scottish Federation of Women's Suffrage Societies.

THE FIRST WORLD WAR-THE SCOTTISH WOMEN'S HOSPITALS: After the outbreak of the Great War in August, 1914. Dr. E. Inglis immediately organised, through her Federation, the so-called "Scottish Women's Hospitals" (SWH), on the whole 13 of them, which worked through the war in France, Belgium, Serbia, Greece (Macedonia), and Russia (Romania). SERBIA, 1915: In.January, 1915 the first Unit of the SWH arrived to Kragujevac, and.soon three more hospitals came to Serbian towns of Valjevo, Lazarevac and Mladenovac. In May 1915 Dr. E. Inglis herself came to Serbia. In October, 1915, when the great offensive of the Central Powers began, all these hospitals were evacuated to Krusevac, where they undertook the task of nursing 900 Serbian wounded at the "Csar Lazar" military hospital. Dr. Inglis and the majority of her staff refused to evacuate any further and stayed with their Serb patients. In November, 1915 they became prisoners of war, but continued to treat their patients until February, 1916 when they were repatriated. RUSSIA, 1916-1917: Back home, Dr. E. Inglis formed a new large SWH Unit, which, headed by herself sailed for Russia in August, 1916, and soon joined the so-called Yugoslav Volunteer Division, consisting mainly of Serbs, fighting on the Dobrudja front. After heavy losses and many retreats the remainder of this division, together with the SWH were evacuated back to England, to Newcastle, where Dr. E. Inglis, who was already seriously ill, died, on November 26th, 1917. She was later buried in Edinburgh, with full military honours.

EPILOGUE: High honours were bestowed posthumously on Dr. E. Inglis both by Great Britain and Serbia, and now, 90 years after her death, we should remember her with deep gratitude and respect for all she did for our people in the most difficult times of its history.


http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/19097383


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Централна Прослава 100 Годишњица ослобођења Старе Србије / Пријепоље Октобар 13-14, 2012

Милан Мићa Петровић - НОВО - За љубитеље српске родољубиве песме, (слободно скидање), поставио je нов албум: "100-ГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА СТАРЕ СРБИЈЕ И МАЋЕДОНИЈE"

$
0
0

Bulgaria enters WWI in October of 1915 and the Central Powers proceed with their planned annihilation of Serbia

$
0
0

Charles C. Vopicka
United States Ambassador to Romania
WWI

Bulgaria in 1915


"BULGARIA entered the war October 4, 1915, claiming that no agreement of any kind could be arrived at with the Entente Powers...

...With Bulgaria in the fray, it was decided that she, with Austro-Hungary and Germany, would combine in an attack which would annihilate Serbia. The doom of this country had been decreed before by the Germans, as a removal of the obstacle to their hopes for extension of power to the Turkish border. The German Minister in Bucharest told the Serbian Minister there, that if Serbia would permit the transportation of ammunition across her country to Turkey, no further attack would be made on her, but Serbia refused the offer.

Serbia expected that the Entente Powers would send at least 300,000 men to aid in her defense, but unfortunately assistance could not be furnished at that time and Serbia had to fight alone. The Greeks were bound by a treaty to aid the Serbians in case of Bulgarian attack, but they sent no assistance, claiming that the treaty held good only in case of attack by Bulgaria alone, and that it was invalid in the existing case of combined attack of Bulgaria, Austro-Hungary and Germany.

The Serbians, with an army of a little more than 200,000 men, worn and wearied by the wars of the preceding months, were attacked on all sides by a force of about 600,000 of the enemy. Owing to the scarcity of men, the railroad running between Salonika and Uskub [Skopje/Skoplje - Macedonia] was not protected, and this was seized by the Bulgarians, thereby cutting off any chance for help which might be sent.

The Germans and Austro-Hungarians outnumbered the Serbians more than two to one, and their artillery strength was five times as great, which odds were well nigh insuperable. The Germans had reviled the Austrians, because in every previous effort to cross the rivers Save (Sava) and Danube, they had been repulsed with losses of many thousands of men. But when the Germans attempted similar attacks at the same point, they met with the same fate, and were consequently jeered by the Austro-Hungarians.

After the armies of the Central Powers had effected these crossings by reason of vast superiority of numbers and equipment, their losses were greatly lessened and those of the Serbians greatly increased. Man against man, the Serbian officers and soldiers clearly demonstrated their superiority. In two months of bloody warfare there was no decisive battle, but the Serbians continually retreated toward what remained of New Serbia, and to Albania, with the enemy constantly closing in from all directions."


From Secrets of the Balkans
By Charles J. Vopicka
United States Ambassador to Romania
WWI


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

POZIV NA „ŠETNJU ZAHVALNOSTI – SEĆANJE NA PONOSNU SRBIJU 1912“ - 24. oktobra 2012, na samu stogodišnjicu Kumanovske pobede, zajedno pohodimo grob Vojvode Putnika / "Novi Standard" Oct. 16, 2012

$
0
0

NoviStandard

Vojvoda Putnik ima planinu u Kanadi - otkrivena je i osveštana spomen-ploča / "Radio-televizija Srbije - RTS" October 2, 2012

$
0
0
Radio-televizija Srbije - RTS
Utorak, 02. okt 2012
October 2, 2012

Kako bi odali počast načelniku Vrhovne komande srpske vojske i prvom srpskom vojvodi Radomiru Putniku, Kanađani su planinu koja se nalazi u blizini provincije Alberte nazvali Putnik. U prisustvu grupe poštovalaca i ratnih veterana, otkrivena je i osveštana spomen-ploča.


Mnogi znaju da na Mesecu postoji krater nazvan po jednom od najvećih klimatologa i astronoma 20. veka Milutinu Milankoviću, kao i da srpskih toponima ima u mnogim delovima planete, ali malo ko u Srbiji, a i među oko 200.000 kanadskih Srba svih generacija, zna da u Kanadi postoji planina Putnik.

Ta planina deo je lanca Stenovitih planina između kanadskih provincija Alberte i Britanske Kolumbije u planinskom masivu Kananaskis i visoka je 2.940 metara.

Kanađani su je tako nazvali još 1918. godine, odajući počast načelniku Vrhovne komande srpske vojske (1912–1916) i prvom srpskom vojvodi Radomiru Putniku (1847–1917).

Ravnogorski pokret iz Kalgarija, najvećeg grada Alberte, i grupa ljudi iz Edmontona, glavnog grada te provincije, ovekovečili su planinu Putnik otkrivanjem i osvećenjem spomen-ploče.

Na ploči su na engleskom jeziku uklesane ove reči:

„Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja
 na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847–1917)".

„Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske, tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914–1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilju zaštite ljudskih prava i slobode čovečanstva", piše na spomen-ploči.

"Mount Putnik is named in perpetual remembrance of the men and women of the Allied armed forces in Serbia and their leader, Field Marshal Radomir Putnik (1847-1917). Serbia lost a quarter of its population, both army and civilian, during World War I (1914-1918). This sacrifice was part of Canadian and Allied efforts in Europe against three empires to protect the rights and freedoms of human kind."

Erected by God's Grace
Ravna Gora Serbian Heritage Society
Calgary - Edmonton
June 2012

Svečanost u podnožju planine Putnik imala je srpsko-kanadski karakter i počela je pevanjem kanadske i srpske himne u izvođenju 10-godišnje Kristine Filipović, uz pratnju Velimira Živkovića.

Vijorile su se zastave Kanade, Alberte i Srbije, svirala vojna ceremonijalna muzika, a prisustvovali su i kanadski vojni veterani.


Spomen-ploču otkrio je jedan od najstarijih članova Ravnogorskog pokreta u Kalgariju Branko Tumbas, a osvećenje je obavio paroh srpske crkve Sveti Simeon Mirotočivi u Kalgariju Obrad Filipović.

Prisutne je u ime organizatora pozdravio predsednik te organizacije Boško Ivković, a u ime vlade Alberte direktor Regionalnog centra Mark Stori.


Prema rečima ovlašćenog notara Srbije u Kalgariju Milice Opačić, srpska zajednica u tom gradu broji do 5.000 pripadnika i akcija na planini Putnik deo je trajnih i raznovrsnih aktivnosti nekoliko srpskih organizacija u predstavljanju srpske istorije, tradicije i kulture i njihovom očuvanju među kanadskim Srbima.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Ledi Pedžet i njeni Srbi / "Politika" September 24, 2008

$
0
0
Politika
Slobodan Kljakić
Objavljeno: 24/09/2008
September 24, 2008


Prošlo je pola veka od smrti velike dobročiniteljke srpskog naroda, engleske plemkinje ledi Lejle Pedžet


Ledi Pedžet u Prvom svetskom ratu

„Neka me svi zaborave! To mi je svejedno!
Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”

Nekoliko dana pre nego što je preminula pre pola veka, 24. septembra 1958, ove reči je izgovorila ledi Lejla Pedžet (rođena 1881), engleska plemkinja, velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, koja je posle Drugog svetskog rata Srbima, sada političkim izbeglicama, širom otvorila vrata svog imanja i više od četrdeset odaja zamka „Varen hauz”.
Kako je napisao Kosta St. Pavlović godinu dana posle njene smrti, „ledi Pedžet je u svom životu imala tri ljubavi: ljubav za pticama, ljubav za cvećem i ljubav za Srbima”.

Kao supruga britanskog poslanika u Srbiji, ser Rafa Pedžeta, mlada ledi Pedžet je stigla u Beograd 1910. godine. U Prvom balkanskom ratu ledi Pedžet se odmah posvetila brizi o drugima, postala je jedna od prvih dobrovoljnih bolničarki u vojnim bolnicama u Beogradu. Uz brigu za ranjene, njena svakodnevica su postali i ribanje podova ili iznošenje okrvavljenog rublja. Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.

Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Lebdeći između života i smrti, ledi Pedžet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.

Vratila se u Skoplje već u julu, opet je upravljala bolnicom, a kada se srpska vojska povukla, ostala je u tom gradu, sada pod bugarskim okupatorom, uz ranjenike koji nisu mogli da se evakuišu. Odbila je zahteve svog muža i starog oca da sa srpskom vojskom odstupi preko Albanije.

Kada su poslednji ranjenici napustili skopsku bolnicu, u februaru 1916. godine, ledi Pedžet se vratila u Englesku. Skrasila se na svom imanju nedaleko od Londona, gde je u ogromnom parku negovala cveće i hranila ptice.

Svakako je pratila pobedonosni pohod srpske vojske i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se u svojoj skromnosti i povučenosti, čak stidljivosti, nije nametala odanim prijateljima. Slučaj je hteo da na njen 53. rođendan, 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marselju pogine kralj Aleksandar Karađorđević. Došla je u Beograd na sahranu monarha, posle čega se opet povukla u tišinu svog imanja, da bi tokom Drugog svetskog rata u svojoj kući otvorila veliku bolnicu, uzdržavajući se od bilo kakvih komentara ratne situacije u Jugoslaviji.

A onda je, u miru, pošto je rat okončan, njeno imanje postalo središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. „Ja sam uz one koji pretpostavljaju izgnanstvo sužanjstvu. Njima je moja kuća otvorena”, rekla je u nekoj prilici ledi Pedžet, dajući sve od sebe da pomogne znanim i neznanim iz „njene Srbije”. Pomogla je Milošu Crnjanskom da dobije englesko državljanstvo, osim što je izvesno vreme i stanovao u njenom zamku. U svom dobročiniteljstvu ledi Pedžet je dala presudnu novčanu pomoć za uređenju Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu, a u crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.

Kosta St. Pavlović piše da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala je kuću u kojoj je odrasla, vek vekovala, za koju su bile vezane tolike uspomene, otuđila je park koji je toliko volela, cveće koje je negovala, ptice koje je zorom svakodnevno hranila, ali je svojim Srbima prethodno priredila oproštajno veče, primila ih je poslednji put i ugostila kako je samo ona umela”.

Nedugo zatim, ledi Pedžet je preminula, pritisnuta pred kraj života jedino mišlju da li će je njeni Srbi zaboraviti.

Valjda se to nije dogodilo.

Slobodan Kljakić

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ledi-Pedzet-i-njeni-Srbi.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Ратна прокламација Краља Николе - Црне Горе 8 Октобра 1912 / Први балкански рат

USUSRET STOGODIŠNJICI OSLOBOĐENJA JUGA SRBIJE OD TURSKOG ROPSTVA - ANTONIJE ĐURIĆ / "Novi Standard" October 18, 2012

$
0
0
 
********
 
ANTONIJE ĐURIĆ


Kosovo bi oslobođeno, a srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ni jedan spomenik, ne preoraše ni jedno groblje...

U minulih sto godina Srbija je imala pet ratova na otadžbinskom tlu – četiri su joj bila nametnuta, a onaj prvi, Balkanski, za oslobođenje Kosova i Metohije, ušla je s neviđenim žarom i oduševljenjem jer nije mogla mirno da sluša vapaje srpske nejači pod turskim jarmom.

Sve klikće: U boj! U boj!

Beograd se pretvorio u vulkan koji hoda i nestrpljivo čeka zapovest da izbaci užarenu lavu na tursku okupatorsku silu, koja na jugu otadžbine vekovima drži srpski narod u tamničkom ropstvu.

Cetinje vadi sablje iz korica i proverava oštrinu sečiva. Ostroška zvona pozivaju na molitvu.

Šumadija, ona molitvena i uvek budna, kleči pred ikonom Gospoda Boga i blagodari što će ona, prva, razarati topovima turska utvrđenja i tako ispuniti jedan od Karađorđevih snova...

Istovremeno bruje zvona sa ostroških visina i iz Saborne crkve u srpskoj prestonici – mitropoliti i vladike, među njima i Vladika Nikolaj Velimirović, blagosiljaju one koji su spremni da se bore i ginu za bližnje i otačastvo...

Svi znaju da su davno umukla zvona Samodreže, Bogorodice Ljeviške i Visokih Dečana, ali će, ako Bog da, uskoro i ona zagrmeti...

Srbija je na nogama. I Crna Gora je na nogama. Talas oduševljenja iz časa u čas raste. A kako i ne bi kad Beograd, na dan mobilizacije, šalje Cetinju telegram: „Kralj danas pozvao pod oružje celokupnu ubojnu silu Srbije. Očekujemo glas da je bratska Crna Gora solidarna u ovim sudbonosnim trenucima. Bićemo duboko zahvalni ako nas Cetinje jedino tim glasom obraduje.“

A Cetinje već spremno da se lati oružja i pohita svojoj porobljenoj braći u pomoć, žuri da odgovori bratskom Beogradu: „Od juče sva je Crna Gora na nogama! Svoju ruku stavila je u ruke bratske Srbije da udružene polete braći u pomoć. Onamo, namo, za brda ona...“

Brdima Crne Gore i njenim svetinjama, ravnicama, šumama i proplancima Srbije odjekivala je pesma kralja Nikole Petrovića:

„Onam, onamo da viđu Prizren,
ta to je moje, doma ću poć,
starina mila tamo me zove,
tu jednom moram oružan poć.“

I pođoše oružana braća svojoj porobljenoj braći u pomoć. Kosovski gnev, koji pritajen tinjaše pet vekova, u duši srpskog ratnika planu i razbukta se u ogroman požar u kome sagore najveći deo turske balkanske armije. Pred naletom Dušanovih, Lazarevih i Miloševih potomaka padoše Kumanovo, Skoplje, Veles, Prilep, Bitolj, Novi Pazar, Prizren... I srpska vojska izbi na Kosovo posle petstotinadvadesettri godine.

I pade vojska ničice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih.

Glasovi o oslobođenju Kosova i Metohije stizali su u Beograd i na Cetinje u talasima, stizali su i u svet. Zapisano je da je tada nemački car Vilhelm Drugi rekao; „Šteta što taj mali srpski narod nije moj saveznik!“

Srbija i Crna Gora klicale su komandantu Prve armije princu Aleksandru Karađorđeviću, koji je vojne veštine izučavao u Petrogradu i Moskvi, klicalo se i pukovniku, malo kasnije vojvodi, Petru Bojoviću i crnogorskim bataljonima koji svojim grudima otvoriše utamničene kapije nekdašnjeg carskog Prizrena i složno, kao u jedan glas, zapevaše novu pesmu: „U carski Prizren uđosmo, u naš stari dom, blagodarni smo Gospodu, na časnom pohodu ovom...“

A u srpsku prestonicu stigla je i ova podrugljiva pesmica: „Što bi dike ode u vojnike, što bi škarta osta da se karta!“

Nisu samo muške glave jurišale na turska utvrđenja – bilo je i žena koje su se laćale puške ili torbice sa sanitetskim materijalom.

Od kojih ruža i kojih reči isplesti venac slave i zahvalnosti plemenitoj i odvažnoj ženi srpskoj, koja svog oca, svog muža, brata, jedinca sina isprati na bojno polje cvećem i oduševljenjem?

Govorila je da je otadžbina preča od života! Ljubav svoju materinsku potčinila je ljubavi prema otadžbini. Znala je da samo srećna Srpkinja u slobodnoj zemlji može da bude srećna majka.

Ona je prinosila na oltar otadžbine i sebe i porod svoj.

Odazivala se bez poziva da brani rodnu grudu. Učila kako se bomba baca i puškom obara neprijatelj roda svog. Išla na bajonet. Prsa u prsa! Njena molitva i njena hrabrost, njena tužbalica i njena pesma, njena tuga i njena radost dopuna su našim guslama...

Došao čas da na krvavo razbojište majka Zlata Gredeljević iz sela Bioska, pod planinom Tarom, isprati četiri sina. Bodri ih i savetuje: „Moji sinovi, moji sokolovi, vi idete u boj! Slušajte svoje starešine, ali poslušajte i moj savet: tuđe ne dirajte! S mrtvoga ništa ne uzimajte. Ranjeniku, ma čije vojske, pomozite da preboli rane – svi su oni nečiji sinovi. Kući se ne vraćajte pokunjena čela...“

Zastanimo pred ovim savetima. Oslušnimo ih ponovo.

Mnogobrojne su njihove poruke i mnogostruka njihova značenja. Šta nam to otkriva ova nepismena seljanka? Otkriva nam svoju jevanđeljsku dušu, a time i praiskonsku etiku srpskog naroda – da se ne posegne za tuđim i da se pomogne svakom u nevolji. Epska je veličina njene duše, vrhunac svih ljudskih vrednosti, skup svih moralnih vrlina...

Proslavljeni kučki junak, medunski Obilić, vojvoda Marko Miljanov nije imao muškog poroda, ali njegova krv nije usahnula u žilama njegove ženske dece. U Milici, kćeri njegovoj, na dan objave rata Turcima uzvrela je očeva krv i ona u poodmaklim godinama pohita da se pridruži oslobodiocima Kosova...

Proterujući Turke sa pradedovske zemlje stigli vojnici i u Kosovsku Mitrovicu. Imaju i tople šinjele i jake cokule, imaju i manjerke i hranu, ali nemaju duvana. U jednom dvorištu primetili liske duvana – sušio ih i povijao povetarac. Zamoliše domaćina da im proda koju lisku. Domaćin britvom odseče podužu nisku i ne htede da čuje za ponuđenu naknadu. Naiđe u tom času druga jedinica, pa vojnik, misleći da im je dozvoljeno, sam odseče tri-četiri liske... Njihov komandant pukovnik Milivoje Nikolajević grmnu: „Nazad! Zar vam je malo što dobiste na poklon, sad hoćete i sami da uzimate!“ Na to domaćica zavapi: „Nemoj, gospodine, slava ti, da grdiš ove tvoje junake! Zar oni daju život za nas, za našu slobodu, a mi da im ne damo ono što je nama Bog dao!“

Zatim se okrenu vojnicima: „Uzimajte, deco moja, sve, za vas je i čuvano, za naše branioce i oslobodiooce!“

U štab pukovnika Stepe Stepanovića u Kragujevcu gotovo silom upade Milunka Savić i, raportirajući kao dobrovoljac Milun, kratko reče: „Molim za moj ratni raspored!“

Primili su je i našli raspored. Kući se vratila posle šest godina sa dve Karađorđeve zvezde s mačevima i ordenima francuske Legije časti...

Ponavljam: i srpska vojska izbi na Kosovo. Posle petstotinadvadesettri godine. I pade vojska ničice i stade ljubiti zemlju svojih praotaca.

Kosovo je oslobođeno! Kosovo! Jedan san, petovekovni san uvek budnog naroda ostvaren je. I suze radosnice ispuniše oči starace i dece, majki i sestara, pastira i vojskovođa, sveštenika i monaha... Kosovo je oslobođeno! Samo Srbin može da oceni značaj ovog uzvika, jer samo Srbi imaju svoje Kosovo. Samo su Srbi petstotinadvadesettri godine iz dana u dan u školi, u crkvi, u domu i polju, u radosti i žalosti, o slavi i svadbi govorili jedni drugima o Kosovu i Metohiji. Kosovo bi oslobođeno, ali srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju, ne porušiše ni jedan spomenik, ne preoraše ni jedno groblje, ne zapališe ni jednu kuću, ne razoriše nijedno ognjište, ne ucveliše nijednu majku, ne silovaše ničiju sestru... Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše...

Pamti ovo, Srbine, i uspravi se!

Ko se danas veliča slobodama i slobodarima, a uzmiče pred neslobodama i tiranima ne čuje onaj razgovetni šapat budućnosti da će se današnji grehovi sutra spirati pokajničkim suzama. Ponositi se svojim precima, a ne biti ih dostojan čin je vredan samo prezrenja!

Ne kaže se uzalud: SVETA SLOBODA! I Kosovo na sablji izgubljeno. I Kosovo na sablji vraćeno. Pre sto godina!

I danas, evo, na stotu godišnjicu izvlačenja Srba iz turskog jarma, oni bi da nam ponovo otmu Kosovo i Metohiju, da nas pretvore u roblje, da uz pomoć pojedinih svetskih moćnika, koji su umislili da su veći od Gospoda Boga, da na naše duhovne svetinje dozidaju minarete, da unište tapije i sva druga svedočenja da je ta zemlja srpska. I neki drugi bi koji izmišljaju svoje poreklo i svoj jezik da štrpnu komad Srbinove otadžbine i da stvore neku svoju pokrajinu, neku svoju državicu, neki svoj ćepenak... Pomažu im u tome i neki sa srpskim imenom i prezimenom koji sa srpstvom nemaju ništa zajedničko – oni se zalažu da se otimačima pokloni „parče“ Kosova i Metohije. Mora im se uvek iznova govoriti: „Kosovo nije 'parče', nije ni ravnica, ni dolina, ni brežuljak na Gazimestanu, nisu ni žitna polja kraj Laba i Stnice, nije ni kosturnica, ni jama nepregledna, nisu ni bogati rudnici... Kosovo je duša Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena, njegova kletva i molitva, njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primalo i svetu pričest i zavet: mržnja za ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu. Kosovo je nebeski vrh odakle motre bistre oči čestitog kneza Lazara koji nas pita: 'Čime to trgujete, o moji Srbi!'“

Izvesno je: neće biti spokoja na Kosovu i Metohiji. Neće ga biti za Srbe, ali neće ga biti ni za Šiptare. Srbi znaju da im je zemlja oteta, Šiptari znaju da su na otetoj srpskoj zemlji. Znaju da dolazi vreme u kom će svako uzeti ono što je njegovo.

Iz krila majke Srbije već su poleteli mladi zavetnici Kosova i Metohije i zaklinju se gotovo na isti način na koji su se vekovima zaklinjali Jevreji: „Ako te zaboravim, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja“. Zakletva „kosovskih zavetnika“ se malo razlikuje „Ako te zaboravim , Kosovo, neka me Gospod Bog zaboravi!“

Tom zakletvom i tom porukom hrane se i brane „Zavetnici Kosova i Metohije“, kojih ima gotovo u svim gradovima. Za vođu imaju studentkinju Milicu Đurđević, koju nazivaju novom Kosovkom Devojkom.
 
IMAJU SAMO JEDNU MAJKU

Francuski novinari koji su pre sto godina pratili srpsku vojsku u bojevima za oslobođenje iz turskog ropstva bili su veoma iznenađeni kada su saznali da u tim borbama ginu u bivaju ranjeni i sinovi generala i viših oficira. Vojnik iz Šumadije, koji je pomalo natucao francuski jezik, uze da im to ovako objasni: „Vidite, gospodo, mi Srbi imamo različite očeve, ali imamo samo jednu majku otadžbinu. E, za tu majku ginemo svi bez razlike!“

U SLAVU PESNIKA RAKIĆA

U onim talasima oduševljanja koji su zahvatili Srbiju pred boj sa Turcima samo je jedan pesnik bio tužan – Milan Rakić. Vojska ga nije htela jer je imao neku fizičku falinku. Zar on da propusti bojeve na Kosovu? Nikada! Našao je Vojina Popovića – Vojvodu Vuka i doslovno rekao: „Ako me ne primiš u tvoj komitski odred, meni život više ne treba!“

Kada je vojska bila na Gazimestanu, jedan mladi oficir govorio je stihove Milana Rakića: „Silni oklopnici, bez mane i straha...“ Oficir iz komitskog odreda trči prema komandantu i raportira: „Gospodine pukovniče, pesnik Milan Rakić, čije stihove govori ovaj mladi oficir nalazi se u odredu.“ Pukovnik zapoveda: „Milan Rakić tri koraka napred!“ Milan Rakić od silnog uzbuđenja ne može ni da korakne. Zato se čuje nova komanda: „Odred tri koraka nazad, osim vojnika Milana Rakića.“ Zatim još jedna komanda: „Tri put ura za pesnika Milana Rakića!“ Dok se orio Gazimestan, Rakiću su tekle suze...

(Ovo su, Srbine, bili tvoji preci. A gde si ti?)



http://www.standard.rs/antonije-djuric-ususret-stogodisnjici-oslobodjenja-juga-srbije-od-turskog-ropstva.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

ПРОСЛАВА 100-те годишњице Кумановске битке / 28 Октобар 2012 - Yдружење Краљевина Србија / CELEBRATION of the 100th Anniversary of the Battle of Kumanovo / October 28, 2012 - Association of the Kingdom of Serbia

ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА “ЈУНАШТВОМ У СЛАВУ – СРПСКИ ВОЈНИК У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ 1912-1913“ у Белом Двору / EXHIBITION “WITH HEROISM TO GLORY – THE SERBIAN SOLDIER IN THE FIRST BALKAN WAR 1912-1913” in the White Palace in Serbia

$
0
0


Beli Dvor, Srbija


ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА “ЈУНАШТВОМ У СЛАВУ – СРПСКИ ВОЈНИК У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ 1912-1913“


Београд, 18.октобар 2012 – Изложба фотографија „Јунаштвом у славу – Српски војник у Првом балканском рату 1912-1913“, данас је свечано је отворена у 18.00 часова у Белом Двору.

Присутнима се испред Краљевског Двора обратио архитекта Драгомир Ацовић, председник Крунског савета, а изложбу су свечано отворили господин Немања Девић, један од аутора изложбе, проф. др Мира Радојевић и проф.др Момчило Павловић.

Аутори изложбе Смиљана Чакаревић, Немања Девић и Војин Малетковић желели су да прикажу живот српског војника од мобилизације и поласка у рат до завршетка ратних дејстава. Иако војнички дан одређују планови Врховне команде и тренутна ситуација на терену, ратник је у часовима предаха ипак имао прилику да се бави и нечим што је део цивилног живота. У тим тренуцима настојао је да скрене мисли од несреће коју рат са собом носи. Опуштао се тако што је читао новине, писао по­родици, обележавао верске празнике и војне успехе. И све то не запостављајући редовне војне обавезе, којима је био у потпуности посвећен.

Посетиоци су могли да виде и родове војске који се нису налазили на првој линији фронта. Комора, телеграфисти, инжењери и авијатичари обављали су логистичке операције које су омогућавале лакше на­предовање и бољу комуникацију на бојишту.

Фотографије снимљене при ослобађању градова документовале су успехе српске војске и јачале борбени морал народа. Српског војника, који је на њима представљен као ослободилац, онај који је испунио вољу народа, подсећаће на то да је био учесник истинског подвига.

Изложба „Јунаштвом у славу“ приказује драматичне тренутке српске историје, пратећи српског ратника под шајкачом и у опанцима, обичног војника који је изнео највећи терет борби.

Приказани материјал – избор из обимне грађе – резултат је истраживања музеја, архива и приватних збирки широм Србије. Током вишемесечног рада прикупљено је преко 500 фотографија из колекција с подручја Београда, Ниша, Крагујевца, Ужица, Смедерева, Ваљева, Чачка, Врања, Зајечара, Прокупља.

Изложба „Јунаштвом у славу – Српски војник у Првом балканском рату 1912-1913“ биће отворена за јавност у Белом Двору од петка, 19. октобра до среде 25. октобра (24 oktobra ?) 2012. радним данима у терминима у 11 и 13 часова. Сви заинтересовани могу се јавити канцеларији Њ.К.В. Престолонаследника Александра и најавити посету један дан раније на телефон 011 306 4075. Улаз је слободан.







*****

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA “JUNAŠTVOM U SLAVU – SRPSKI VOJNIK U PRVOM BALKANSKOM RATU
 1912-1913“

Beograd, 18.oktobar 2012 – Izložba fotografija „Junaštvom u slavu – Srpski vojnik u Prvom balkanskom ratu 1912-1913“, danas je svečano je otvorena u 18.00 časova u Belom Dvoru.

Prisutnima se ispred Kraljevskog Dvora obratio arhitekta Dragomir Acović, predsednik Krunskog saveta, a izložbu su svečano otvorili gospodin Nemanja Dević, jedan od autora izložbe, prof. dr Mira Radojević i prof.dr Momčilo Pavlović.

Autori izložbe Smiljana Čakarević, Nemanja Dević i Vojin Maletković želeli su da prikažu život srpskog vojnika od mobilizacije i polaska u rat do završetka ratnih dejstava. Iako vojnički dan određuju planovi Vrhovne komande i trenutna situacija na terenu, ratnik je u časovima predaha ipak imao priliku da se bavi i nečim što je deo civilnog života. U tim trenucima nastojao je da skrene misli od nesreće koju rat sa sobom nosi. Opuštao se tako što je čitao novine, pisao po­rodici, obeležavao verske praznike i vojne uspehe. I sve to ne zapostavljajući redovne vojne obaveze, kojima je bio u potpunosti posvećen.

Posetioci su mogli da vide i rodove vojske koji se nisu nalazili na prvoj liniji fronta. Komora, telegrafisti, inženjeri i avijatičari obavljali su logističke operacije koje su omogućavale lakše na­predovanje i bolju komunikaciju na bojištu.

Fotografije snimljene pri oslobađanju gradova dokumentovale su uspehe srpske vojske i jačale borbeni moral naroda. Srpskog vojnika, koji je na njima predstavljen kao oslobodilac, onaj koji je ispunio volju naroda, podsećaće na to da je bio učesnik istinskog podviga.

Izložba „Junaštvom u slavu“ prikazuje dramatične trenutke srpske istorije, prateći srpskog ratnika pod šajkačom i u opancima, običnog vojnika koji je izneo najveći teret borbi

Prikazani materijal – izbor iz obimne građe – rezultat je istraživanja muzeja, arhiva i privatnih zbirki širom Srbije. Tokom višemesečnog rada prikupljeno je preko 500 fotografija iz kolekcija s područja Beograda, Niša, Kragujevca, Užica, Smedereva, Valjeva, Čačka, Vranja, Zaječara, Prokuplja.

Izložba„Junaštvom u slavu – Srpski vojnik u Prvom balkanskom ratu 1912-1913“ biće otvorena za javnost u Belom Dvoru od petka, 19. oktobra do srede 25. oktobra (24 oktobra ?) 2012.  radnim danima u terminima u 11 i 13 časova. Svi zainteresovani mogu se javiti kancelariji Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra I najaviti posetu jedan dan ranije na telefon 011 306 4075. Ulaz je slobodan.

*****

EXHIBITION “WITH HEROISM TO GLORY – THE SERBIAN SOLDIER IN THE FIRST BALKAN WAR
 1912-1913”

Belgrade. 18 October 2012 – Exhibition “With Heroism to Glory – Serbian Soldier in the First Balkan War 1912-1913” officially opened today at 6 p.m. at the White Palace.

On behalf of the Royal Couple, architect Dragomir Acovic, chairman of the Privy Council addressed the audience, and Mr Nemanja Devic, one of the authors of the exhibition, Prof. Dr. Mira Radojevic and Prof. Dr. Momcilo Pavlovic officialy opened the exhibition organized in collaboration with the publishing house Služebeni glasnik.

The authors of the exhibition Mrs. Smiljana Čakarević, Mr. Nemanja Devic and Mr. Vojin Maletković wanted to show the life of Serbian soldier from the moment of mobilization, through going to the war, until the end of it. Although, the military day is set by the plans of the Command and the current situation on the field, soldier still had the moments of still when he could do something from regular civil life. In those moments he tried to divert his thoughts from the evil that war brings. He relaxed himself through reading newspapers and writing to his family, celebrated religious holidays and military achievements, and all this without neglecting the regularly military service, which he was entirely devoted to.

Also, exhibition presents the genera of the military which were not located at the frontline. Chambers, telegraph, engineers and aviators did logistical operations that allowed easier progress and better communication on the battlefield.

Photos taken during liberation of the cities have documented successes of the Serbian army and strengthened the moral of the people. Serbian soldier, who was presented as a liberator and one that fulfilled the will of people, will be reminded through them that it was part of true feats.

Exhibition "With Heroism to Glory" shows the dramatic moments of Serbian history, following the Serbian soldier who took the brunt of battle.

The presented material - a selection from the extensive collection – is the result of the research through the museums, archives and private collections all over the Serbia. During several months of work over 500 photographs are collected from the collection from Belgrade, Nis, Kragujevac, Uzice, Smederevo Valjevo, Cacak, Vranje, Zajecar Prokuplje.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Срби и Србија сто година после Куманова / "Нова српска политичка мисао" October 24, 2012

$
0
0
www.nspm.rs
Ђорђе М. Србуловић
October 24, 2012




(Излагање на трибини СНП „Светозар Милетић“ и НСПМ, у Новом Саду, 23. октобра 2012)

Негде баш у овај сат, на данашњи дан, а пре тачно сто година, у Цариграду, који је већ вековима био Истамбул, а никад није престао да буде Цариград, започело је велико славље са ватрометом и уз учешће више десетина хиљада људи. Славила се победа турског оружја, величала се исламска вера као једина права, јер је и овај пут, као и небројено пута до тада, однела победу над крстом и то православним. Наиме, на Порту је стигао телеграм Зеки-паше од Халепа, команданта Вардарске, западне армије којим извештава да је Турска успела да у борби порази Србе и да ће колико сутра ујутру само дотући остатке војске у расулу.

Зеки паша је, међутим, видео оно што је мислио да је истина. О људима који живе у властитим сликама-заблудама, Хамваш пише да живе у мајама, а ми кажемо: Шта се замајаваш, или немој да ме замајаваш.

Ситуација је, међутим, била потпуно другачија: Турска западна армија, (али и источна, тракијска – коју је предводио Али-Риза паша), не само да нису победиле, већ су први дан битке завршиле неуспехом. Сви њихови напори, а успело им је да изненаде Србе који су их очекивали тек на Овчем-пољу, затим Срби уопште нису имали комуникацију са властитим врховним штабом, али ни комуникацију између армија, дакле, сви турски налети и напади били су одбијени. Сутрадан, 24 октобра, турској војсци се десило оно што је Зеки паша рекао да ће се десити Србима: војска им се још исто вече и током ноћи почела расипати и повлачити, а са првим зрацима Сунца повлачење се претворило у бежанију и расуло. Још кад су Срби припуцали...

Али, тада ни много јаче силе не би могле да победе Србе. Никада се у историји нашег народа није десили такво јединство: круне, цркве, војске, народа, политичких странака, неписмених и академика, свих и никада као тада није постојало толико одушевљење за рат. Није био проблем како мобилисати људе, већ како прекобројнима објаснити да не треба да иду у рат, јер нема толико опреме и наоружања, а они су у цивилним оделима и пешке ишли за војском, јер је била највећа срамота да се врате кућама у своја села и вароши, где би им се смејали, јер су само жене, деца и баш стари остали.

Срби живе од митова и на митовима, наша историја није рационална, кад год смо покушали да будемо рационални и прагматични, губили смо прво себе, а потом и битке. Кад год би излазили из архетипа, кад би кренули у модернизацију у осавремењавање, прерастали би у своју супротност. И овде се десило то исто: није реч само о пукој освети: Куманово за Косово, јесте и о томе, али не само о томе. Овде је реч о Светој Земљи која је обесвећена и која се освећује, враћа у култ, постајући поново земаљски одраз Небеске Србије. У Првом балканском рату, забележили су страни новинари, пре свих француски, „цео народ: краљ, војска, црква, сви, стално су, као омађијани, понављали Косово, Косово, Косово...“ и тако ишли напред, иза палих наступали су редови нових, бројнија, боље опремљена, тактички савременија турска војска није могла да сруши тај зид који је бивао све ближи и на крају почео да се руши на њу.


Формацијски, српска војска је била подељена у три армије: Друга, под командом тада ђенерала Степе, била је на источном бугарском фронту и требало је да са бугарским снагама припомогне Првој армији, којој је на челу био престолонаследник Александар. Трећа српска армија, под командом ђенерала Боже Јанковића, ишла је преко Раса и Санџака и избила на Косово. Главнина турске војске се очекивала на Овчем пољу, не код Куманова, тако да су Турци у потпуности изненадили Србе. Видљивост је била јако ниска, спустила се магла, српска извидница није добро обавила посао, веза са командом у Нишу је била прекинута. Комплетну западну турску армију, победила је Прва српска армија, па и то не цела, већ само њен најугроженији део: централни и једно крило, односно: највећи терет битке поднела је Дунавкса дивизија Прве армије.

Против Србије били су сви који су против ње и данас: Аустро-Угарска и Турска (дакле и дојучерашња браћа са простора бивше Југославије), Енглеска, као и увек што је, Немачка, Француска. Уз Србију је била Русија, али ни она није могла против свих, па је покуашавала да умири Србију, плашећи се да ће је остатак Европе згромити. Руска дипломатија је успела да европске земље држи неутралним, па, када је рат почео, оне су само бесно сиктале, а кад је завршен, најмоћније државе старог континента су се понашале тако, као да су оне, а не Турци изгубили рат.


Како је, уопште и зашто до рата дошло? Деценијама су Турци спроводили страхотна насиља над хришћанским живљем у Старој и Јужној Србији, потпомогани од Арбанаса и арбаншког башибозлука. У европском делу Турске било је око 6 милиона становника, од тога 3,5 милиона хришћана: највише Срба, потом Грка и Бугара. На њихово страдање је та Европа остала равнодушна, а приговори, жалбе, молбе и преклињања балканских држава да европске државе искористе свој утицај за побољшање елементарних услова живота хришћанског, православног живља, нису уродили плодом. Напротив, под видом „мирног решавања“ проблема, Турцима је слата нескривена порука да наставе са насиљем.

Што молили – Бога домолили!

Ништа се од тада, осим нас, није променило. Негде смо се погубили и последњи је час да дођемо себи, док још имамо коме.

Желим на крају да вас подсетим на неке личности из бајки и митова и неке измишљене догађаје, које сте сви добро знали, али сте заборавили.


У преломним тренуцима битке, остаци 7 пука Дунавске дивизије бранили су положаје на Сртевици. Петнаест официра, било је све што је остало од пука. Тада је пао и командант, потпуковник Глишић. Мајор Војислав Николајевић виде кад је потпуковник пао. Извуче сабљу, полете напред и викну „Јуриш!“.Чудо се догодило: ред по ред корпус турске војске био је збрисан. Мајор Николајевић са руком коју није могао да помери, са раном на леђима која је зјапила, погођен је са још два зрна шрапнела, а једна граната му је разнела плећку. Јуришао је напред, погодила су га још два метка, па још један у слабину. Пао је пошто му је нога сломљена, али турски отпор је сломљен. Мајор Војислав Николајевић са осам рана, држећи сабљу и српски барјак преломио је исход борбе на Сртевици. Рођен је у Београду, на Теразијама, где је и одрастао. Опоравио се, оженио и у 50 години добио ћерку. Отишао је у рат 1941, пао у заробљеништво и у логору провео 4 године. Умро је у Оснабрику, где је и сахрањен заједно са другим српским војницима у гробници која носи његово име. О њему је писала сва тадашња европска штампа, био је хваљен и величан као антички бог. Данас заборављен, био је узор целокупном тадашњем свету, о њему су писали сви водећи светски, као и српски медији.

Српске новине из октобра 1912 пишу да је у Београд стигло 80 козака. Арнаути имају такав страх од Москвича да кад чују да су у близини, није их могуће зауставити све до Јадранског мора. Руси су се јављали у добровољце, послата је и огромна помоћ у санитетској опреми и материјалу, царска Русија је тада била свим снагама уз Србију.


Ахмед Адемовић Циганин из Лесковца, био је српски војни трубач. У јеку борби другог дана битке, неопажено се увукао у турске редове и одсвирао турски знак трубом за повлачење. Потом се пребацио на српску страну и одсвирао српски знак за јуриш. Турци су кренули у бежанију, Срби за њима. За овај подухват Ахмед је добио Карађорђеву звезду. Орден никад није скинуо, а током Другог рата Немци су му стрељали два сина. Умро је 1965, у кућерку свог синовца, у Циган-мали у Лесковцу, као убога сиротиња.

Прошавши кроз Приштину јединца четника добровољаца војводе Вука упутила се ка Грачаници. Ушавши у порту, скинули су капе и постројили се. Из реда је изашао четник – добровољац, дипломата и песник, Милан Ракић и изговорио своју песму На Газиместану. Сви ти војници, четници, добровољци, ратници, плакали су. Те вечери, Ракић је послао писмо својој жени са само једном реченицом: Косово је освећено!

Београдско гробље, 1 новембар 1912. Љубомир Ковачевић, великан српске науке, професор универзитета, секретар Српске краљевске академије, тело свог погинулог сина јединца донео је са фронта у Београд и предаје га земљи. На сахрани је сав виђени Београд: министри, професори, официрски кор, елита! Опроштајни говор јединцу држи отац:

„Сине, иди мирно, јер си свој дуг отаџбини испунио. Сине, ја не плачем, ја се поносим Тобом. Ти си био са витезовима који су после векова страдања дошли да својом смрћу спасу животе милиона других. Иди спокојно пред престо Вечнога и кажи радосно Лазару и Душану, кажи свим косовским мученицима, да је Косово освећено!“

Сви су плакали сем Љубомира Ковачевића. Он је преживео рат, али није стварање Југославије. Умро је 2 децембра 1918.

Било је то давно, кад је Београд био српска престоница, српски академици истинска народна елита, земаљска и Небеска Србија једно, а српски народ живео своју једину стварност и историју - митску.


У монографији посвећеној свом родном селу Надаљ, неумрли Лаза Ракић, Шајкаш и ратник, професор универзитета, бележи да су се на вест о освећењу Косова сви мештани овог српског села у тадашњој Угарској, спонтано окупили у и око цркве. Кад је пристигао и свештеник организована је литија која је прошавши кроз цело село изашла на његов јужни крај, одакле се „види“ Косово. На коленима, одали су благодарење Господу.

Било је то давно, кад је северно од Дунава и Саве и била Пречанска Србија, а не аутономна покрајина.

И, кад вас подсетим на све ове приче које знате, али сте их заборавили, јер вас змајавају другим, небитним стварима и причају о реалности, као да друга реалност, сем митске и небеске постоји за нас Србе, и ви и ја смо свесни, знамо и осећамо да Косово никад нећемо предати, нити моћи да изгубимо. Само треба да дођемо себи.

Слава осветницима Косова!

(Излагање на трибини СНП „Светозар Милетић“ и НСПМ, у Новом Саду, 23. октобра 2012)





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atheroesofserbia@yahoo.com


*****

Зебрњак, Македонија ПРОСЛАВА 100-те годишњице Кумановске битке / 28 Октобар 2012

$
0
0
 
 
 
Kumanovo Battle monument at Zebrnjak, Macedonia October 2011
Photo courtesy of www.monarhija.org
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
 
*****
 

Век од Кумановске битке / "RTS - Radio-Televizija Srbije" October 23, 2012

$
0
0
RTS - Radio-Televizija Srbija
уторак, 23. окт 2012

Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и најавила скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Србије из 14. века. У народу је после битке настала изрека "За Косово - Куманово".

Кумановска битка вођена је у току Првог балканског рата, 23. и 24. октобра 1912. године између српске и турске војске. Битка код Куманова била је битка у сусрету, јер су обе војске јуриле једна према другој.



Због јаче концентрације српских трупа, иницијативе и храбрости војника и официра Прве српске армије, почетни турски напад је одбијен, а битка добијена изненада. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу.

Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији, под командом престолонаследника Александра Карађорђевића, да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу.

У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.

Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку.

Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армија неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске Вардарске армије на положаје код Куманова 23. октобра.


Иако у изузетно тешкој ситуацији, српска Прва армија, захваљујући пре свега храбрости и пожртвованости војника и официра, успела је да одоли нападу и нанесе противнику велике губитке.

Првог дана битке најжешћа борба вођена је на Сртевици где су четнички одред мајора Војина Поповића, војводе Вука и Седми пешадијски пук одолели нападу далеко бројнијег и јачег непријатеља.

Забележено је и да се посебним јунаштвом истакао мајор Војислав Николајевић који је у најкритичнијем моменту битке сâм кренуо у јуриш са заставом и повукао за собом остале војнике, док није пао тешко рањен.

Заузимањем Зебрњака, половином другог дана, српске јединице су потпуно разбиле османски распоред и натерале их на повлачење.

Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Србије из 14. века. У народу је после битке настала изрека "За Косово – Куманово".





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

"Шетња захвалности - Сећање на поносну Србију 1912" / "RTS - Radio-Televizija Srbije" October 24, 2012

$
0
0
RTS - Radio-Televizija Srbije
среда, 24. окт 2012

Неколико стотина грађан учествовало у протестној "Шетњи захвалности - Сећање на поносну Србију 1912". Шетњу организовала група грађана у знак сећања на победу српске војске у Кумановској бици пре тачно 100 година.

Група грађана организовала је протест "Шетња захвалности - Сећање на поносну Србију 1912" у знак сећања на победу српске војске у Кумановској бици пре тачно 100 година.



Више стотина људи окупило се у подне испред Владе Србије, а подршку скупу дали су министар правде Никола Селаковић, функционери Демократске странке Србије, чланови покрета Двери, Образа и други.

Након окупљања у Немањиној улици поворка се упутила ка Новом гробљу, где су одате почасти и запаљене свеће палим борцима у Балканским ратовима.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Србија се клања свим јунацима / "RTS - Radio-Televizija Srbije" Oct. 24, 2012

$
0
0

RTS-Radio-Televizija Srbije
среда, 24. окт 2012

Кумановска битка није била само почетак Првог балканског рата, већ и завршна етапа српске револуције, рекао премијер Ивица Дачић. Он је на отварању изложбе посвећене стогодишњици Кумановске битке поручио да се Србија данас и увек клања свим јунацима у борби за слободу и да их никада није, нити ће их заборавити.


Премијер Ивица Дачић (levo)

Дачић је истакао да Кумановска битка није била само почетак Првог балканског рата, већ и завршна етапа српске револуције.

"Тада су сви знали да је Кумановска битка у најнепосреднијој вези са Косовским бојем 1389. године. Та српска битка над биткама, симболички је завршена 70 километара југоисточно од Косовог поља и 523 године касније", рекао је Дачић.

Премијер је додао да је и Београд тада био окићен паролама "За Косово - Куманово".

Дачић је истакао да изложба у Војном музеју посвећена јунацима са Куманова, али и свим другим јунацима који су се борили за слободу.

Према његовим речима, Кумановска битка и Балкански ратови су пример заједничког циља балканских држава и ратова који су имали највећу подршку народа у целој историји.

"Владао је консензус да је дошло време да се заврши турска окупација", рекао је Дачић.

Начелник музеолошког одељења Војног музеја потпуковник Иван Мијатовић рекао је да је мали број артефакта сачуван из периода Кумановске битке и да је већина уништена у ратовима који су уследили после тога, а да је изложба управо уприличена да на једном месту сакупи оно што је сачувано.

Према његовим речима, изложба се састоји од 102 фотографије и 52 предмета представљених кроз модерну композицију.

Премијер Ивица Дачић (levo) игенерал потпуковник Љубиша Диковић

Аутори изложбе "100. година од Кумановске битке - Србија у Балканским ратовима 1912-1913. године" су кустоси музеја поручник Дејан Миливојевић, Вук Обрадовић и Наташа Томић.

Отварању изложбе присуствовао је и начелник Генералштаба Војске Србије генерал потпуковник Љубиша Диковић, представници ВС, војни аташеи страних амбасада у Београду и представници Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова Србије 1912-1913.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Вечери Слободе - предавање: 100 година од Балканских ратова за ослобођење / У петак 02. новембра 2012. у просторијама Српске Народне Одбране у Чикагу / протојереј ставрофор мр Урош Оцокољић

$
0
0

 
У петак 02. новембра 2012. у просторијама Српске Народне Одбране у Чикагу биће одржано је вече посвећено часопису Слобода. У оквиру вечери протојереј ставрофор мр Урош Оцокољић ће одржати предавање поводом 100 година од Балканских ратова за ослобођење Србије.
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
 
*****

Сећање на Кумановску битку на брду Зебрњак у Македонији - 100 година од Кумановске битке. Државну делегацију предводио је председник Србије Томислав Николић / "RTS - Radio-Televizija Srbije" October 28, 2012

$
0
0
RTS - Radio-Televizija Srbije
Hедеља, 28. окт 2012
Sunday October 28, 2012

Oбележавање Кумановске битке je порука мира и сећање на цивилизацијски преокрет Балкана, Европе и света, поручио председник Србије Томислав Николић са централне манифестације на Зебрњаку поводом 100 година од Кумановске битке.


На брду Зебрњак у Македонији одржана je централна манифестација поводом обележавања 100 година од Кумановске битке. Државну делегацију предводио је председник Србије Томислав Николић.

Video



Председник Томислав Николић поручио је, обраћајући се окупљенима, да је обележавање Кумановске битке порука мира и сећање на цивилизацијски преокрет Балкана, Европе и света.

Николић је рекао да данас са Зебрњака, места које нас спаја, Србија и Македонија шаљу поруку мира, сарадње и разумевања региону и целом свету.

"Испуњени поносом, потомци весника слободе, стојимо на Зебрњаку, месту где је пресуђена судбина Отоманском царству", рекао је председник Николић.

Николић је рекао да о значају Првог балканског рата у националној стести сведочи то што се на мобилизацију одазвало више људи него што је позвано, нарочито из Босне, Далмације и Војводине. "Од три милиона, 402 хиљаде људи је стављено под шајкачу и пушку", подсетио је Николић.

Председник Србије је нагласио да је данас циљ Србије улазак у Европску унију и да је на том путу много учињено.

"Добићемо битку коју водимо против криминала и корупције, бескомпромисно ћемо спровести до краја бројне реформе које су у току", нагласио је Николић и оценио да Србија нема чега да се стиди из своје прошлости.

Србија данас бије другачије битке

Председник Србије је указао да 100 година након велике војне победе, Србија бије другачије битке са једнаком историјском тежином.

Delegacija Srbije

"Идемо у сусрет својој европској будућности уз очување територијалног интегритета и безбедности за све своје грађане", рекао је Николић.

Председник Николић је нагласио да се данас "проблеми не решавају оружјем, већ промишљањем, вољом и мудрошћу" и додао да ћемо "проблеме решити зато што су правда и право на нашој страни, зато што за своју децу и себе не тражимо ништа више и не прихватамо ништа мање од онога што добијају други".

Николић је нагласио да је "за неке Србија прихватљива само када пригушује своју историју и традицију и када се жртвује за тобож више политичке интересе које називају очувањем српске политичке стабилности".

"Са нама неће моћи тако. Ми враћамо нашем народу оспорене тековине наше славне прошлости. Не вређамо друге, само себи враћамо самопоштовање инсистирајући на историјским чињеницама, бранећи њихову аутентичну ослободилачку идеју", поручио је Николић.

Николић је додао да је данас Србија пред великим искушењима и да покушава да досегне дубину и значај косовског завета "који је у основи нашег идентитета".

"Свесни смо да ће о нашим делима судити будуће генерације, желећи као и ми, да схвате разлоге трагичне историјске судбине нашег народа. Србија је једна од ретких земаља које могу да се поносе својом историјом и традицијом као вредним учења и памћења", рекао је председник Србије.

Историјски и цивилизацијски значај победе

Заменик министра културе Македоније Драган Недељковић поручио је са скупа да данас, "када се сећамо хероја, не смемио изгубити из вида историјски и цивилизацијски значај победе на Куманову и осталих победа, тим пре што смо суочени са покушајима ревизије не само српске него и балканске историје".

Zebrnjak 2012

Свечаности на брду Зебрњак присуствовали су премијер Ивица Дачић, министар правде Никола Селаковић, министарка у влади Републике Македоније Елизабета Ташевска, начелник Генералштаба Војске Србије генерал потпуковник Љубиша Диковић, представници Скупштине Србије Александар Чотрић и Милорад Стошић, председник Републике Српске Милорад Додик и председник Нове српске демократије из Црне Горе Андрија Мандић.

Код Споменика победе српске војске венце су положили председник Србије Томислав Николић, начелник Генералштаба ВС генерал потпуковиник Љубиша Диковић, председник РС Милорад Додик и представник Владе Македоније.

Владика хвостански Атанасије служио је помен погинулим војницима.

Организатор државне церемоније је Одбор Владе Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Најзначајнија битка Првог балканског рата одиграла се у Кумановској долини 23. и 24. октобра 1912. године, а српска војска победила је тада надмоћније трупе Отоманске империје и после више од пет векова донела слободу старим средњовековним српским областима.

Споменик кумановским јунацима, првобитно висок више од 48 метара, дело је српског архитекте Момира Коруновића. Подигнут је 1937. године, а пет година касније су га већим делом уништиле бугарске окупационе трупе.

У крипти споменика положени су посмртни остаци 723 српска јунака, страдала у Кумановској бици.





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Serb children in Macedonia join Serbian President Nikolic to honor the heroes of Kumanovo on Zebrnjak in Macedonia, October 28, 2012 / Мали Срби из Македоније помажу Председнику Николићу да запали свећу кумановским јунацима на Зебрњаку

$
0
0

Aleksandra's Note: The pivotal Battle of Kumanovo was fought between the Serbs and the Turks at the end of October 1912 during the First Balkan War. Kumanovo was one of the battles that succeeded in removing the Ottoman Turks from the Balkans after centuries of Islamic occupation. The Battle of Kumanovo also resulted in the Serbs getting back their sacred Kosovo after 500 years of Turkish rule and is therefore one of those battles that will remain forever a highlight of Christian Serb history. Marking the 100th anniversary of the victory at Kumanovo was conducted at Zebrnjak in Macedonia on October 28, 2012. The delegation from Serbia was led by Serbian president Tomislav Nikolic and the honor of remembering the heroes of Kumanovo was shared with Serbian children from Macedonia who participated in the special commemoration. All photos below courtesy of "Srpska Zajednica U Makedoniji" (The Serbian Fellowship in Macedonia).

It is important, especially in this day and age, that the children of a nation and a people know their history and honor those aspects of it that reflect the best in mankind. On Zebrnjak in Macedonia, on October 28, 2012, this obligation was fulfilled in a way that warms the heart and gives hope for the future.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

















 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
 
*****

Viewing all 774 articles
Browse latest View live


<script src="https://jsc.adskeeper.com/r/s/rssing.com.1596347.js" async> </script>