Politika
Миомир Филиповић
January 3, 2015
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА...
Матијас Рауш из Грабоваца у Срему са 12 година је 1914. године прешао Саву у Србију са српским официром Антонијем Антонићем и после четири године рата вратио се жив и здрав кући.
![]()
Антоније Антонић, резервни официр српске војске из Орида код Шапца, када је полазио у рат 1914. године, знао је да ће ратовати против немачке војске. Да ће његов ратни друг пуне четири године бити немачко дете, Антонију ни на сан није могло да дође. А управо му се то догодило.
– У офанзиви на Срем 1914. године, српска војска је прешла Саву код Грабоваца. После неуспешних операција настало је повлачење. Антоније Антонић, тада тридесетогодишњак, вредан домаћин са пуном кућом чељади, био је командир српске коморе. У ратном вихору једног тренутка се нашао на пространом имању Ивана Рауша, Немца, рођеног и настањеног у Грабовцима. Српској војсци је била потребна запрега и кочијаш да извуку ратну технику и комору преко Саве у Србију. На имању Раушевих остала је Иванова супруга Барбара и њихово најмлаће дете Матијас, од 12 година.
– Антоније је био наочит и стасит човек. Униформа српског официра стајала му је као саливена. Наспрам њега је била Барбара, жена продуховљене лепоте, а поред ње син Матијас који је знатижељно гледао у незнаног. Најзад Антоније прговори јасним војничким гласом:
„Госпођо Рауш, замолио бих вас да ми дате једна запрежна кола и ако дечак може да тера, само до Саве. Дајем вам часну официрску реч, вратићу вам дете и кола”.
Пре него што је мајка што рекла, Матијас је поскочио од радости и повикао:
– Идем, мама!
Барбара је погледала сина и вратила поглед на Антонија:
– Господине, дајем вам мог сина. Верујем да ћете ми дете вратити. Коњи и кола, знам, требају вам.
На то је Антоније са озарјем на лицу одговорио:
– Вратићу вам, госпођо дете! Кунем вам се у мојих петоро деце.
Прашњавим путем од Грабоваца до обале Саве има пет километара. Матијас је галопом терао своје вранце као одрастао човек. Дивио му се Антоније. И војници српски. На обали Саве зачули су се рафали митраљеза и експлозије топовских граната. Антоније се уплашио за Матијаса. За себе се није плашио. Стари ратник је то прегрмео у два балканска рата. Мађарске јединице су надирале према Сави. Било је и сувише ризично да Матијаса врати кући. Меци и гранате не познају чији је ко. Прешли су обојица Саву и стигли у Србију.
Српска војска после повлачења се престројавала, видала ране, бројала жртве и рањене, попуњавала редове. Само је у јединици Антонија Антонића био један прекобројан. И то дете. Дуго су војници мислили да је то једно од Антонијеве деце. Међутим, једном на прозивци, грлатом и снажном нареднику застао је дах. Прочитавши име Матијас Рауш, запитао је:
– Ко је то, да га видим?
– Ја господине! – рекао је Матијас, искочивши из строја.
– Одакле теби овакво име и презиме? Ти ниси Србин!
– Нисам, господине! Ја сам Немац...
После овога, причао је Антоније својим потомцима, наредник је испустио списак војника и стао се крстити, чудећи се одакле немачко дете у српској војсци. А то дете се са Антонијем Антонићем повукло преко кршевитих планина Црне Горе и Албаније и стигло на Крф, а касније и на Солунски фронт. Велике борбе за освајање Кајмакчалана и пробоја самог фронта донели су велике жртве и страдања у редовима свих војски. У истом дану рањени су Антоније и тада 14-годишњи Матијас. Антоније у десно раме, а Матијас у леву бутину.
Рањени Антоније је једном руком изнео из борбе свог младог пријатеља. Није хтео да се одвоји од њега ни у француској болници иако су правила налагала да деца имају посебан третман. Оскудним знањем француског, убедио је лекаре да се заједно лече. У болници у Бриндизију Антоније и Матијас су били кревет до кревета. Матијас је касније својим потомцима стално причао како су га српски војници заволели иако је био једини дечак Немац од свих дечака који су били у српској војсци. Антонијева рана је била тежа. Матијас је имао лакшу озледу метком. Волео је да једе млеко и пиринач. Антоније је увек своју порцију давао Матијасу, говорећи му:
– Једи, само једи, да те мајци вратим здравог и снажног. Треба онолико имање радити, а то може само делија од момка...
Чим су оздравили, Антоније и Матијас су стигли на фронт. Прошли су сву ратну епопеју српске војске у ослобођењу, прво Македоније, затим Србије и стигли до Шапца. Матијас је свратио до Орида да види своје, а Матијаса је храбрио.
– Сутра стижемо у Грабовце да те предам мајци!
Тако је и било. Био је 4. новембар 1918. године, Антоније Антонић је рапортирао:
– Госпођо Рауш, вратио сам вашег сина!
Неописива радост у немачкој породици Рауш у Грабовцима иако су у истом том рату бројни Рауши страдали на фронтовима према Русији или Француској. Матијас је тај који наставља лозу фамилије.
Миомир Филиповић
Oбјављено: 03.01.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nemacki-decak-u-srpskom-stroju.sr.html
*****
Politika
Miomir Filipović
January 3, 2015
100 GODINA OD VELIKOG RATA...
Nemački dečak u srpskom stroju
Matijas Rauš iz Grabovaca u Sremu sa 12 godina je 1914. godine prešao Savu u Srbiju sa srpskim oficirom Antonijem Antonićem i posle četiri godine rata vratio se živ i zdrav kući.
![]()
Antonije Antonić, rezervni oficir srpske vojske iz Orida kod Šapca, kada je polazio u rat 1914. godine, znao je da će ratovati protiv nemačke vojske. Da će njegov ratni drug pune četiri godine biti nemačko dete, Antoniju ni na san nije moglo da dođe. A upravo mu se to dogodilo.
– U ofanzivi na Srem 1914. godine, srpska vojska je prešla Savu kod Grabovaca. Posle neuspešnih operacija nastalo je povlačenje. Antonije Antonić, tada tridesetogodišnjak, vredan domaćin sa punom kućom čeljadi, bio je komandir srpske komore. U ratnom vihoru jednog trenutka se našao na prostranom imanju Ivana Rauša, Nemca, rođenog i nastanjenog u Grabovcima. Srpskoj vojsci je bila potrebna zaprega i kočijaš da izvuku ratnu tehniku i komoru preko Save u Srbiju. Na imanju Rauševih ostala je Ivanova supruga Barbara i njihovo najmlaće dete Matijas, od 12 godina.
– Antonije je bio naočit i stasit čovek. Uniforma srpskog oficira stajala mu je kao salivena. Naspram njega je bila Barbara, žena produhovljene lepote, a pored nje sin Matijas koji je znatiželjno gledao u neznanog. Najzad Antonije prgovori jasnim vojničkim glasom:
„Gospođo Rauš, zamolio bih vas da mi date jedna zaprežna kola i ako dečak može da tera, samo do Save. Dajem vam časnu oficirsku reč, vratiću vam dete i kola”.
Pre nego što je majka što rekla, Matijas je poskočio od radosti i povikao:
– Idem, mama!
Barbara je pogledala sina i vratila pogled na Antonija:
– Gospodine, dajem vam mog sina. Verujem da ćete mi dete vratiti. Konji i kola, znam, trebaju vam.
Na to je Antonije sa ozarjem na licu odgovorio:
– Vratiću vam, gospođo dete! Kunem vam se u mojih petoro dece.
Prašnjavim putem od Grabovaca do obale Save ima pet kilometara. Matijas je galopom terao svoje vrance kao odrastao čovek. Divio mu se Antonije. I vojnici srpski. Na obali Save začuli su se rafali mitraljeza i eksplozije topovskih granata. Antonije se uplašio za Matijasa. Za sebe se nije plašio. Stari ratnik je to pregrmeo u dva balkanska rata. Mađarske jedinice su nadirale prema Savi. Bilo je i suviše rizično da Matijasa vrati kući. Meci i granate ne poznaju čiji je ko. Prešli su obojica Savu i stigli u Srbiju.
Srpska vojska posle povlačenja se prestrojavala, vidala rane, brojala žrtve i ranjene, popunjavala redove. Samo je u jedinici Antonija Antonića bio jedan prekobrojan. I to dete. Dugo su vojnici mislili da je to jedno od Antonijeve dece. Međutim, jednom na prozivci, grlatom i snažnom naredniku zastao je dah. Pročitavši ime Matijas Rauš, zapitao je:
– Ko je to, da ga vidim?
– Ja gospodine! – rekao je Matijas, iskočivši iz stroja.
– Odakle tebi ovakvo ime i prezime? Ti nisi Srbin!
– Nisam, gospodine! Ja sam Nemac...
Posle ovoga, pričao je Antonije svojim potomcima, narednik je ispustio spisak vojnika i stao se krstiti, čudeći se odakle nemačko dete u srpskoj vojsci. A to dete se sa Antonijem Antonićem povuklo preko krševitih planina Crne Gore i Albanije i stiglo na Krf, a kasnije i na Solunski front. Velike borbe za osvajanje Kajmakčalana i proboja samog fronta doneli su velike žrtve i stradanja u redovima svih vojski. U istom danu ranjeni su Antonije i tada 14-godišnji Matijas. Antonije u desno rame, a Matijas u levu butinu.
Ranjeni Antonije je jednom rukom izneo iz borbe svog mladog prijatelja. Nije hteo da se odvoji od njega ni u francuskoj bolnici iako su pravila nalagala da deca imaju poseban tretman. Oskudnim znanjem francuskog, ubedio je lekare da se zajedno leče. U bolnici u Brindiziju Antonije i Matijas su bili krevet do kreveta. Matijas je kasnije svojim potomcima stalno pričao kako su ga srpski vojnici zavoleli iako je bio jedini dečak Nemac od svih dečaka koji su bili u srpskoj vojsci. Antonijeva rana je bila teža. Matijas je imao lakšu ozledu metkom. Voleo je da jede mleko i pirinač. Antonije je uvek svoju porciju davao Matijasu, govoreći mu:
– Jedi, samo jedi, da te majci vratim zdravog i snažnog. Treba onoliko imanje raditi, a to može samo delija od momka...
Čim su ozdravili, Antonije i Matijas su stigli na front. Prošli su svu ratnu epopeju srpske vojske u oslobođenju, prvo Makedonije, zatim Srbije i stigli do Šapca. Matijas je svratio do Orida da vidi svoje, a Matijasa je hrabrio.
– Sutra stižemo u Grabovce da te predam majci!
Tako je i bilo. Bio je 4. novembar 1918. godine, Antonije Antonić je raportirao:
– Gospođo Rauš, vratio sam vašeg sina!
Neopisiva radost u nemačkoj porodici Rauš u Grabovcima iako su u istom tom ratu brojni Rauši stradali na frontovima prema Rusiji ili Francuskoj. Matijas je taj koji nastavlja lozu familije.
Miomir Filipović
Objavljeno: 03.01.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nemacki-decak-u-srpskom-stroju.lt.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
Миомир Филиповић
January 3, 2015
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА...
Матијас Рауш из Грабоваца у Срему са 12 година је 1914. године прешао Саву у Србију са српским официром Антонијем Антонићем и после четири године рата вратио се жив и здрав кући.
Дечаци од 12 до 16 година у српској војсци на Солунском фронту
– У офанзиви на Срем 1914. године, српска војска је прешла Саву код Грабоваца. После неуспешних операција настало је повлачење. Антоније Антонић, тада тридесетогодишњак, вредан домаћин са пуном кућом чељади, био је командир српске коморе. У ратном вихору једног тренутка се нашао на пространом имању Ивана Рауша, Немца, рођеног и настањеног у Грабовцима. Српској војсци је била потребна запрега и кочијаш да извуку ратну технику и комору преко Саве у Србију. На имању Раушевих остала је Иванова супруга Барбара и њихово најмлаће дете Матијас, од 12 година.
– Антоније је био наочит и стасит човек. Униформа српског официра стајала му је као саливена. Наспрам њега је била Барбара, жена продуховљене лепоте, а поред ње син Матијас који је знатижељно гледао у незнаног. Најзад Антоније прговори јасним војничким гласом:
„Госпођо Рауш, замолио бих вас да ми дате једна запрежна кола и ако дечак може да тера, само до Саве. Дајем вам часну официрску реч, вратићу вам дете и кола”.
Пре него што је мајка што рекла, Матијас је поскочио од радости и повикао:
– Идем, мама!
Барбара је погледала сина и вратила поглед на Антонија:
– Господине, дајем вам мог сина. Верујем да ћете ми дете вратити. Коњи и кола, знам, требају вам.
На то је Антоније са озарјем на лицу одговорио:
– Вратићу вам, госпођо дете! Кунем вам се у мојих петоро деце.
Прашњавим путем од Грабоваца до обале Саве има пет километара. Матијас је галопом терао своје вранце као одрастао човек. Дивио му се Антоније. И војници српски. На обали Саве зачули су се рафали митраљеза и експлозије топовских граната. Антоније се уплашио за Матијаса. За себе се није плашио. Стари ратник је то прегрмео у два балканска рата. Мађарске јединице су надирале према Сави. Било је и сувише ризично да Матијаса врати кући. Меци и гранате не познају чији је ко. Прешли су обојица Саву и стигли у Србију.
Српска војска после повлачења се престројавала, видала ране, бројала жртве и рањене, попуњавала редове. Само је у јединици Антонија Антонића био један прекобројан. И то дете. Дуго су војници мислили да је то једно од Антонијеве деце. Међутим, једном на прозивци, грлатом и снажном нареднику застао је дах. Прочитавши име Матијас Рауш, запитао је:
– Ко је то, да га видим?
– Ја господине! – рекао је Матијас, искочивши из строја.
– Одакле теби овакво име и презиме? Ти ниси Србин!
– Нисам, господине! Ја сам Немац...
После овога, причао је Антоније својим потомцима, наредник је испустио списак војника и стао се крстити, чудећи се одакле немачко дете у српској војсци. А то дете се са Антонијем Антонићем повукло преко кршевитих планина Црне Горе и Албаније и стигло на Крф, а касније и на Солунски фронт. Велике борбе за освајање Кајмакчалана и пробоја самог фронта донели су велике жртве и страдања у редовима свих војски. У истом дану рањени су Антоније и тада 14-годишњи Матијас. Антоније у десно раме, а Матијас у леву бутину.
Рањени Антоније је једном руком изнео из борбе свог младог пријатеља. Није хтео да се одвоји од њега ни у француској болници иако су правила налагала да деца имају посебан третман. Оскудним знањем француског, убедио је лекаре да се заједно лече. У болници у Бриндизију Антоније и Матијас су били кревет до кревета. Матијас је касније својим потомцима стално причао како су га српски војници заволели иако је био једини дечак Немац од свих дечака који су били у српској војсци. Антонијева рана је била тежа. Матијас је имао лакшу озледу метком. Волео је да једе млеко и пиринач. Антоније је увек своју порцију давао Матијасу, говорећи му:
– Једи, само једи, да те мајци вратим здравог и снажног. Треба онолико имање радити, а то може само делија од момка...
Чим су оздравили, Антоније и Матијас су стигли на фронт. Прошли су сву ратну епопеју српске војске у ослобођењу, прво Македоније, затим Србије и стигли до Шапца. Матијас је свратио до Орида да види своје, а Матијаса је храбрио.
– Сутра стижемо у Грабовце да те предам мајци!
Тако је и било. Био је 4. новембар 1918. године, Антоније Антонић је рапортирао:
– Госпођо Рауш, вратио сам вашег сина!
Неописива радост у немачкој породици Рауш у Грабовцима иако су у истом том рату бројни Рауши страдали на фронтовима према Русији или Француској. Матијас је тај који наставља лозу фамилије.
Миомир Филиповић
Oбјављено: 03.01.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nemacki-decak-u-srpskom-stroju.sr.html
*****
Politika
Miomir Filipović
January 3, 2015
100 GODINA OD VELIKOG RATA...
Nemački dečak u srpskom stroju
Matijas Rauš iz Grabovaca u Sremu sa 12 godina je 1914. godine prešao Savu u Srbiju sa srpskim oficirom Antonijem Antonićem i posle četiri godine rata vratio se živ i zdrav kući.
Dečaci od 12 do 16 godina u srpskoj vojsci na Solunskom frontu
– U ofanzivi na Srem 1914. godine, srpska vojska je prešla Savu kod Grabovaca. Posle neuspešnih operacija nastalo je povlačenje. Antonije Antonić, tada tridesetogodišnjak, vredan domaćin sa punom kućom čeljadi, bio je komandir srpske komore. U ratnom vihoru jednog trenutka se našao na prostranom imanju Ivana Rauša, Nemca, rođenog i nastanjenog u Grabovcima. Srpskoj vojsci je bila potrebna zaprega i kočijaš da izvuku ratnu tehniku i komoru preko Save u Srbiju. Na imanju Rauševih ostala je Ivanova supruga Barbara i njihovo najmlaće dete Matijas, od 12 godina.
– Antonije je bio naočit i stasit čovek. Uniforma srpskog oficira stajala mu je kao salivena. Naspram njega je bila Barbara, žena produhovljene lepote, a pored nje sin Matijas koji je znatiželjno gledao u neznanog. Najzad Antonije prgovori jasnim vojničkim glasom:
„Gospođo Rauš, zamolio bih vas da mi date jedna zaprežna kola i ako dečak može da tera, samo do Save. Dajem vam časnu oficirsku reč, vratiću vam dete i kola”.
Pre nego što je majka što rekla, Matijas je poskočio od radosti i povikao:
– Idem, mama!
Barbara je pogledala sina i vratila pogled na Antonija:
– Gospodine, dajem vam mog sina. Verujem da ćete mi dete vratiti. Konji i kola, znam, trebaju vam.
Na to je Antonije sa ozarjem na licu odgovorio:
– Vratiću vam, gospođo dete! Kunem vam se u mojih petoro dece.
Prašnjavim putem od Grabovaca do obale Save ima pet kilometara. Matijas je galopom terao svoje vrance kao odrastao čovek. Divio mu se Antonije. I vojnici srpski. Na obali Save začuli su se rafali mitraljeza i eksplozije topovskih granata. Antonije se uplašio za Matijasa. Za sebe se nije plašio. Stari ratnik je to pregrmeo u dva balkanska rata. Mađarske jedinice su nadirale prema Savi. Bilo je i suviše rizično da Matijasa vrati kući. Meci i granate ne poznaju čiji je ko. Prešli su obojica Savu i stigli u Srbiju.
Srpska vojska posle povlačenja se prestrojavala, vidala rane, brojala žrtve i ranjene, popunjavala redove. Samo je u jedinici Antonija Antonića bio jedan prekobrojan. I to dete. Dugo su vojnici mislili da je to jedno od Antonijeve dece. Međutim, jednom na prozivci, grlatom i snažnom naredniku zastao je dah. Pročitavši ime Matijas Rauš, zapitao je:
– Ko je to, da ga vidim?
– Ja gospodine! – rekao je Matijas, iskočivši iz stroja.
– Odakle tebi ovakvo ime i prezime? Ti nisi Srbin!
– Nisam, gospodine! Ja sam Nemac...
Posle ovoga, pričao je Antonije svojim potomcima, narednik je ispustio spisak vojnika i stao se krstiti, čudeći se odakle nemačko dete u srpskoj vojsci. A to dete se sa Antonijem Antonićem povuklo preko krševitih planina Crne Gore i Albanije i stiglo na Krf, a kasnije i na Solunski front. Velike borbe za osvajanje Kajmakčalana i proboja samog fronta doneli su velike žrtve i stradanja u redovima svih vojski. U istom danu ranjeni su Antonije i tada 14-godišnji Matijas. Antonije u desno rame, a Matijas u levu butinu.
Ranjeni Antonije je jednom rukom izneo iz borbe svog mladog prijatelja. Nije hteo da se odvoji od njega ni u francuskoj bolnici iako su pravila nalagala da deca imaju poseban tretman. Oskudnim znanjem francuskog, ubedio je lekare da se zajedno leče. U bolnici u Brindiziju Antonije i Matijas su bili krevet do kreveta. Matijas je kasnije svojim potomcima stalno pričao kako su ga srpski vojnici zavoleli iako je bio jedini dečak Nemac od svih dečaka koji su bili u srpskoj vojsci. Antonijeva rana je bila teža. Matijas je imao lakšu ozledu metkom. Voleo je da jede mleko i pirinač. Antonije je uvek svoju porciju davao Matijasu, govoreći mu:
– Jedi, samo jedi, da te majci vratim zdravog i snažnog. Treba onoliko imanje raditi, a to može samo delija od momka...
Čim su ozdravili, Antonije i Matijas su stigli na front. Prošli su svu ratnu epopeju srpske vojske u oslobođenju, prvo Makedonije, zatim Srbije i stigli do Šapca. Matijas je svratio do Orida da vidi svoje, a Matijasa je hrabrio.
– Sutra stižemo u Grabovce da te predam majci!
Tako je i bilo. Bio je 4. novembar 1918. godine, Antonije Antonić je raportirao:
– Gospođo Rauš, vratio sam vašeg sina!
Neopisiva radost u nemačkoj porodici Rauš u Grabovcima iako su u istom tom ratu brojni Rauši stradali na frontovima prema Rusiji ili Francuskoj. Matijas je taj koji nastavlja lozu familije.
Miomir Filipović
Objavljeno: 03.01.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nemacki-decak-u-srpskom-stroju.lt.html
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
*****
%2Bu%2BSrbiji%2B1915.%2Bgodine.jpg)
.png)
