VIDEO: Церска битка (Цео филм) August 1914

August 17, 2013, 11:37 am

≫ Next: PTC VIDEO: Церски марш од Шапца до Текериша / "Radio-Televizija Srbije" August 18, 2013

≪ Previous: Због својих заслуга у Балканским и Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар I Ослободилац

Monument honoring the historic Serbian Victory in the Battle of Cer August 1914.

Cer was the first Allied victory in the First World War.

Photo courtesy of www.skyscrapercity.com

Posted on You Tube by "NoviBeograd45"

http://youtu.be/r_0KZmdG_pg

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

PTC VIDEO: Церски марш од Шапца до Текериша / "Radio-Televizija Srbije" August 18, 2013

August 19, 2013, 11:49 pm

≫ Next: PTC VIDEO: Сећање на јунаке са Цера / "PTC - Radio-Televizija Srbije" August 19, 2013

≪ Previous: VIDEO: Церска битка (Цео филм) August 1914

Spomenik palim junacima Cerske Bitke

(Wikipedia - I.Stevanovic)

РТС
Radio-Televizija Srbije
Hедеља, 18. авг 2013
Припремила Тања Димитрић Мијаиловић

Више стотина грађана из десетак градова из Србије и РС у колони ка Церу да би на тај начин обележили 99. годишњицу чувене битке, прве победе савезника у Првом светском рату. Марш се организује од 2010. године.

Више од 450 грађана из десетак градова из Србије и Републике Српске, данас је кренуло у марш ка планини Цер да би на тај начин обележили 99. годишњицу Церске битке, прве победе савезника у Првом светском рату, 19. августа 1914.

Марш се организује од 2010. године, а први пут је организатор невладина организација "Церски марш".

Један од оснивача манифестације, Божидар Катић наводи да је организација настала због промовисања значајних историјских датума везаних за регион Шапца.

"Марширати од Шапца до Текериша је начин да се цивилизовано и пристојно обележи прва победа савезника у Првом светском рату. На сличан начин покушаћемо да обележимо све значајне датуме везане за регион, јер сматрамо да је наш крај запостављен по том питању", рекао је Катић.

Покровитељи манифестације су Град Шабац, Министарство одбране, Министарство грађевине и урбанизма и велики број локалних предузетника.

Свим учесницима су обезбеђени храна и превоз у повратку са Цера, као и превоз до планине за оне који одустану од пешачења.

Пут од Шапца до Текериша дугачак је 32 километра.

VIDEO:

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1379754/%D0%A6%D0%B5%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8+%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%88+%D0%BE%D0%B4+%D0%A8%D0%B0%D0%BF%D1%86%D0%B0+%D0%B4%D0%BE+%D0%A2%D0%B5%D0%BA%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%88%D0%B0.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

PTC VIDEO: Сећање на јунаке са Цера / "PTC - Radio-Televizija Srbije" August 19, 2013

August 20, 2013, 6:57 am

≫ Next: Serbia marks anniversary of first Allied victory of WWI [BATTLE OF CER] / "B92-Tanjug" August 19, 2013

≪ Previous: PTC VIDEO: Церски марш од Шапца до Текериша / "Radio-Televizija Srbije" August 18, 2013

"PTC - Radio-Televizija Srbije"
Понедељак, 19. авг 2013
August 19, 2013
Припремила Тања Димитрић Мијаиловић

На Церу одата почаст учесницима једне од најзначајнијих битака српске војске у Првом светском рату, која је окончана на данашњи дан, пре 99 година. Сећањем на храбре претке славимо живот и мир, поручио у Текеришу премијер Ивица Дачић.

Крај Спомен-костурнице у Текеришу обележена је 99. годишњица Церске битке, једне од најзначајнијих и највећих победа српске војске у Првом светском рату. У име Владе Србије ловоров венац на споменик церским јунацима положио је премијер Ивица Дачић.

Венце су положили и представници амбасаде Словачке, друштва за неговање традиције ослободилачких ратова и удружења за поштовање традиције.

Обраћајући се грађанима, премијер Дачић је рекао да се Република Србија сећа и поклања велику пажњу на догађаје и жртве из прошлости, нарочито из Првог светског ртата.

Одајући почаст церским јунацима, премијер је нагласио да не смемо заборавити храбре претке и војводу Степу Степановића. Сећањем на њих, рекао је Дачић, славимо живот и мир.

"Окренувши се будућности, не заборављамо наше претке који су изгубили живот у Првом светском рату, а посебно у Церској бици. Сећајући се њих, као и њиховог заповедника - славног генерала и војводе Степе Степановића - ми славимо живот, а не смрт", поручио је Дачић.

Према његовим речима, дужност и одговорност Србије је да негује сећање на своје претке, али и да истраје у грађењу друштва заснованог на вредностима и идеалима хуманизма и ненасиља.

Посебно не смемо пред следећу годину и обележавање годишњице сарајевског атентата дозволити ревизију историје коју ће неке европске земље покушати да ураде, рекао је Дачић.

"Ми данас, 100 година после Првог светског рата морамо да се боримо против ревизије која покушава да каже да су Срби криви због Сарајевског атентата, не уважавајући чињеницу да је тај атентат само искоришћен као повод за империјалистичке и освајачке тежње Аустроугарске и Немачке, а њима се тада придружила и Бугарска", рекао је Дачић.

Церска битка, која се одиграла током августа 1914. године, представља једну од најзначајнијих и највећих победа српске војске у читавом току Првог светског рата и то је, истовремено, и блистав пример тактички добро осмишљене и остварене војне операције.

Остваривши победу у знаменитој Церској битки, припадници српске војске предвођени генералом Степом Степановићем пружили су пример безмерне храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свест нације све до наших дана.

Церска битка је и прва победа неке војске Сила Антанте у Првом светском рату.

VIDEO:

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1380210/%D0%A1%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D1%9A%D0%B5+%D0%BD%D0%B0+%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BA%D0%B5+%D1%81%D0%B0+%D0%A6%D0%B5%D1%80%D0%B0.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Serbia marks anniversary of first Allied victory of WWI [BATTLE OF CER] / "B92-Tanjug" August 19, 2013

August 21, 2013, 9:28 am

≫ Next: Краљевски пар на изложби „Карађорђевићи и Обреновићи у збиркама Историјског музеја Србије" / Serbian Royal Couple visit exhibition “Karadjordjevic and Obrenovic Dynasties at Historic Museum of Serbia Archives” / August 21, 2013

≪ Previous: PTC VIDEO: Сећање на јунаке са Цера / "PTC - Radio-Televizija Srbije" August 19, 2013

B92
Tanjug
August 19, 2013

BELGRADE -- Monday [August 19, 2013] marks the 99th anniversary of the Battle of Cer, in which the Serbian Kingdom soldiers defended the country against the invading Austro-Hungarian forces.

The Tekeriš memorial (BetaMUP)

The Serbian army won the battle - the first Allied victory over the Central Powers in the First World War.

The Austro-Hungarian army launched its attack on Serbia from Bosnia-Herzegovina on August 12, 1914 and went on to take the town of Šabac, but the Serbian forces made a strong stand at Mt. Cer, 35 kilometers from the city.

The first big confrontation occurred in the night between August 15 and 16 near the village of Tekeriš, and the two armies continued to fight through August 20 along a 50-kilometer-wide front.

The Austro-Hungarian forces, commanded by Oskar Potiorek, numbered 200,000 men and modern artillery.

They went up against the army of the Kingdom of Serbia, whose supreme commander was Prince Regent Aleksandar Karađorđević and which counted on a force of 180,000 soldiers - and "unparalleled morale," Tanjug is reporting.

On their way to victory, the Serbians were helped by a good strategy devised by the supreme command, along with their experience in the modern warfare of the time gained during the Balkan Wars.

During the night between August 19 and 20, the Austro-Hungarians were forced to retreat back into Austria-Hungary, and the so-called Cer Operations ended on August 28, when the Serbian army re-entered Šabac and forced the enemy to flee across the Drina River back to Bosnia-Herzegovina, at that time the annexed territory of Austria-Hungary.

About 25,000 Austro-Hungarian soldiers were killed or wounded, and over 4,500 were taken as prisoners of war. Serbian casualties comprised a total of 16,045 non-commissioned officers and soldiers and 259 officers, with 2,107 of them killed and 250 taken as prisoners of war.

In his report on the Austro-Hungarians defeat, journalist Egon Erwin Kisch wrote: "Our army has been crushed and it is running away in utter disarray, in a wild and panic-stricken flight: a beaten army - no! an uncontrolled mob running towards the border in senseless panic."

"These Serbs are remarkable... they know how to defend their land," Kisch said.

The way the Battle of Cer was fought and won is viewed as a masterpiece of the art of war, a remarkable example of transition from a strategic defense to a counter-offensive. Today, it is studied at major military academies across the world, including the United States Military Academy (USMA) at West Point.

As the most important operative group, the Serbian Second Army and its commander General Stepa Stepanović played the key role in the battle. Stepanović prepared a plan of action and sent a regiment to take control of the Cer ridge at the crucial moment, for which the prince regent awarded him the title of a duke.

Defending the homeland and the people from the Austro-Hungarian aggression, the Serbian army showed exceptional courage and patriotism which will remain engraved in the collective memory of the nation forever, Tanjug said in its report.

The news that the Serbian army defeated the Austro-Hungarian troops came as a surprise for the world public which did not expect a small country, exhausted by the Balkan Wars in the previous two years, to hold up against the major military force.

The Serb victory also helped the morale of the Allied forces which were losing battles on all battlefields at the beginning of the war.

Because of the Serbian victory in the Battle of Cer, Austria-Hungary was late in refocusing its troops toward the Eastern Front which later facilitated the operations of the Allies.

http://www.b92.net/eng/news/society.php?yyyy=2013&mm=08&dd=19&nav_id=87374

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Краљевски пар на изложби „Карађорђевићи и Обреновићи у збиркама Историјског музеја Србије" / Serbian Royal Couple visit exhibition “Karadjordjevic and Obrenovic Dynasties at Historic Museum of Serbia Archives” / August 21, 2013

August 25, 2013, 6:56 pm

≫ Next: "TO MY DEAR PEOPLE - To all Serbs, Croats and Slovenians" by King Alexander I of Yugoslavia / "МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ - Свима србима, Хрватима и Словенцима" - Александар I / January 6, 1929

≪ Previous: Serbia marks anniversary of first Allied victory of WWI [BATTLE OF CER] / "B92-Tanjug" August 19, 2013

www.royalfamily.org
August 21, 2013

Their Royal Highnesses Crown Prince Alexander II and Crown Princess Katherine, accompanied by H.E. Francis M. O'Donnell, Ambassador (ret.), Director of the Clans of Ireland and Delegate of the Clan O'Donnell of Tyrconnell, visited today an exhibition at the Historic Museum of Serbia about the Karadjordjevic and Obrenovic Dynasties.

TRH Crown Prince Alexander and Crown Princess Katherine enjoyed an exhibition devoted to the two Dynasties that take most of the credit for the liberation of the Serbian people from the Ottoman Empire and building of the modern Serbian State.

At the “Karadjordjevic and Obrenovic Dynasties in Historic Museum of Serbia Archives” Exhibition very valuable items are displayed, among them more than 400 personal belongings of Karadjordje ["Black George"] and Milos Obrenovich, founders of the modern era of Serbian Royal Dynasties and their descendants.

The ones which distinguish themselves among other exhibits, by their artistic quality and historical significance, are the Royal insignia of HM King Peter I: orb, scepter, coronation gown of Venetian velvet and silk, and his crown made out of cannon handle from the First Serbian uprising that he wore only once during his coronation in 1904; the Supreme leader Karadjordje's lavishly ornamented yataghan; the saber of Aleksandar Obrenovic, and jewelry of the Obrenovic family, paintings by famous Serbian painters Uros Knezevic, Paja Jovanovic and Uros Predic, and furniture from the Serbian Royal Palaces.

HRH Crown Prince Alexander II believes that it is the obligation of us all to preserve the historic memory of our nation, our tradition and to keep our national and cultural heritage. The Historic Museum of Serbia has a very important role in this regard.

http://royalfamily.org/index.php?252,en_royal-couple-visit-exhibition-“karadjordjevic-and-obrenovic-dynasties-at-historic-museum-of-serbia-archives

Краљевски пар на изложби „Карађорђевићи и Обреновићи у збиркама Историјског музеја Србије"

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар II и Принцеза Катарина, у пратњи Њ.Е. г-дина Френциса О’Донела, амбасадора у пензији, посетили су данас изложбу у Историјском музеју Србије посвећену династијама Карађорђевић и Обреновић.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина, уживали су у изложби посвећаној двема династијама које су заслужне за ослобађање српског народа од вишевековне османлијске власти и стварање модерне српске државе.

У оквиру изложбе „Карађорђевићи и Обреновићи у збиркама Историјског музеја Србије", изложени су врло вредни експонати - више од 400 предмета који су припадали родоначелницима нововековних српских династија Карађорђу и Милошу, и њиховим наследницима.

Међу експонатима се својим уметничким квалитетима и историјским значајем издвајају краљевске инсигније: шар, жезло, копча за плашт, крунидбени плашт од венецијанског плиша и свиле опасан хермелином први пут изложен након рестаурације и једина сачувана српска круна - круна Краља Петра I Карађорђевића, изливена по нацрту Михаила Валтровића од гвоздене ручке топа вожда Карађорђа у чувеној радионици браће Фализ у Паризу, коју је краљ Петар I носио само једном - на свом крунисању 1904. године на стогодишњицу Првог српског устанка. У поставци је и вождов јатаган белосапац са раскошним орнаментима, сабља Александра, накит породице Обреновић поручен за време прве владавине кнеза Милоша, оригинална платна познатих сликара Уроша Кнежевића, Паје Јовановића и Уроша Предића, намештај који је некада красио ентеријере српских дворова.

Њ.К.В. Престолонаследник Александар II сматра да је обавеза и одговорност на сваком од нас да чувамо сећање свог народа на своју прошлост и традицију како би спречили брисање наше народне баштине и обичаја, и у том задатку Историјски музеј Србије има велику улогу.

http://royalfamily.org/index.php?258,sr_Краљевски-пар-на-изложби-„Карађорђевићи-и-Обреновићи-у-збиркама-Историјског-музеја-Србије-

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

"TO MY DEAR PEOPLE - To all Serbs, Croats and Slovenians" by King Alexander I of Yugoslavia / "МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ - Свима србима, Хрватима и Словенцима" - Александар I / January 6, 1929

August 25, 2013, 9:04 pm

≫ Next: Monument to the Serbian Heroes of the Ibar fallen in the Wars of Liberation 1912-1918 / Spomenik Palim Srpskim (Ibarskim) Junacima u Oslobodilackim Ratovima 1912-1918

≪ Previous: Краљевски пар на изложби „Карађорђевићи и Обреновићи у збиркама Историјског музеја Србије" / Serbian Royal Couple visit exhibition “Karadjordjevic and Obrenovic Dynasties at Historic Museum of Serbia Archives” / August 21, 2013

"TO MY DEAR PEOPLE -

To all Serbs, Croats and Slovenians"

King Alexander I of Yugoslavia

The ultimate national and state interests and their future command me, as a ruler and son of this country, to directly address our people and to tell them sincerely and openly things that my principles and my love of Homeland dictate.

The time has come when there should be no intermediary between the ruler and the nation.

During all the efforts and with all the patience that I have practiced in doing my high duties the cry of our people, ever diligent and patriotic, but also tormented, has torn apart my soul. Our people have realized for a long time by their common sense that we could not continue to take the same path any more.

My and people’s expectations that evolution of our internal political affairs will bring stabilization and consolidation of state affairs did not materialize.

The parliamentary order and our political life in general are getting worse and worse, and that is very bad for our people and our state. All important institutions in our state, their development and progress of the society in general, are put in great peril because of that.

That ailing political situation in our country harms not just our internal progress, but also our international credibility and reputation.

Parliamentary system, that has been my ideal as it was to my father before me, became so abused by infatuated political parties that it endangered any worthwhile activity in the state.

The sad dissensions and events that took place at the National Parliament undermined people’s trust in that institution.

Any kind of agreement, and even proper civilized behavior, became completely impossible.

Instead of building up and strengthening the spirit of national unity, Parliamentary system started to provoke chaos and national break down.

It is my holy duty to protect the state and national unity by all means. And I am willing to fulfill this duty without hesitation.

To protect national and state unity is the ultimate goal of my reign, and it should be superior duty for me and anyone else.

It is my obligation before our people and before history. Love of the Homeland and respect of countless compatriots who sacrificed their lives for those ideals make me feel that way.

To try to cure that evil through standard parliamentary elections and change of government, would mean only additional waste of time like it happened over previous several years.

We have to find new ways and new methods.

I am positive that in these difficult times all Serbs, Croats and Slovenians will understand these sincere words of their King and that they will be my most genuine supporters in future efforts to build a polity and system of government that will meet the best interests of our people and our country.

Therefore I have decided to abolish the Constitution of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians adopted on 28 June 1921.

All other laws stay in effect, until they are abolished by my decree.

Any future laws would be adopted in the same manner.

National Assembly elected on 11 September 1927 is to be dismissed.

By announcing this decision to my people I order all state authorities to implement it, and I order all and each one to obey it.

In Belgrade

6 January 1929

Alexander I [Karageorgevich]

"МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ -
Свима србима, Хрватима и Словенцима"

Александар

Највиши народни и државни интереси и њихова будућност заповедају Ми, да се, и као Владалац и као Син ове земље, обратим непосредно Народу и да му отворено и искрено кажем оно, што Ми у
садашњем тренутку налажу Моја савест и Моја љубав према Отаџбини.

Наступио је час, када између Народа и Краља не може и не сме више бити посредника.

У току толиких прошлих напора и толиког стрпљења, које сам показао у вршењу Својих високих дужности, Моју је душу раздирао вапај наших народних маса, радних и родољубивих, али и намучених, које су руковођене својим природним и здравим расуђивањем већ одавно назирале, да се више не може ићи путем, којим се до сада ишло.

Моја очекивања, као и очекивања Народа, да ће еволуција нашег унутарњег политичког живота донети сређење и консолидовање прилика у земљи, нису се остварила.

Парламентарни ред и сав наш политички живот добијају све више негативно обележје, од чега Народ и Држава имају за сада само штете. Све корисне установе у нашој Држави, њихов напредак и развитак целокупног нашег народног живота, доведени су тиме у опасност.

Од таквог нездравог политичког стања у земљи страда не само унутарњи живот и напредак, него и сређивање и развијање спољних односа наше Државе, као и јачање нашег угледа и кредита у иностранству.

Парламентаризам , који је као политичко средство по традицијама од Мога незаборављенога Оца и Мој идеал, почеле су заслепљене политичке страсти злоупотребљавати у тој мери, да је постао сметња за сваки плодни рад у Држави.

Жалосни раздори и догађаји у Народној Скупштини поколебали су код Народа веру у корисност те установе.

Споразуми, па и најобичнији односи између странака и људи, постали су апсолутно немогући.

У место да парламентаризам развија и јача дух народног и државног јединства , он, -овакав, какав је, - почиње да доводи до духовног расула и народног разједињавања.

Моја је света дужност, да свим средствима чувам Државно и Народно јединство. И ја сам решен, да ову дужност без колебања испуним до краја.

Чувати јединство народно и целину државну, то је највиши циљ Моје Владавине, а то мора бити и највећи закон за Мене и свакога.

То Ми налаже Моја одговорност пред Народом и пред историјом. То Ми налаже љубав према Отаџбини и пијетет према безбројним жртвама, које падоше за тај идеал.

Тражити лека томе злу у досадањим парламентарним променама владе или у новим законодавним изборима, значило би губити драгоцено време у узалудним покушајима, који су нам већ однели неколико последњих година.

Ми морамо тражити нове методе рада и крћити нове путеве.

Ја сам уверен, да ће у овом озбиљном тренутку сви Срби, Хрвати и Словенци разумети ову искрену реч свога Краља и да ће они бити моји највернији помагачи у току Мојих будућих напора, којима је једини циљ:
да се у што краћем времену постигне остварење оних установа, оне државне управе и оног државног уређења, које ће најбоље одговарати општим народним потребама и државним интересима.

Ради тога решио сам и решавам, да Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 28. јуна 1921. године престане важити.

Сви земаљски закони остају у важности, док се према потреби Мојим Указом не укину.
На исти начин доносиће се у будуће нови закони.
Народна Скупштина изабрана 11. септембра 1927. године распушта се.

Саопштавајући ову Моју одлуку Моме Народу, наређујем свима властима у Држави, да по њој поступају, а свима и свакоме заповедам, да је поштују и да јој се покоравају.

6. јануара 1929.
У Београду
Александар

www.royalfamily.org

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Monument to the Serbian Heroes of the Ibar fallen in the Wars of Liberation 1912-1918 / Spomenik Palim Srpskim (Ibarskim) Junacima u Oslobodilackim Ratovima 1912-1918

August 28, 2013, 2:09 am

≫ Next: Недопустива ревизија историје - Обележена [99] годишњица Церске битке / "Политика" August 19, 2013

≪ Previous: "TO MY DEAR PEOPLE - To all Serbs, Croats and Slovenians" by King Alexander I of Yugoslavia / "МОМЕ ДРАГОМ НАРОДУ - Свима србима, Хрватима и Словенцима" - Александар I / January 6, 1929

Monument to the Serbian Heroes of the Ibar

fallen in the Wars of Liberation 1912-1918.

Author of Photo unknown at this time.

Aleksandra's Note:There are many beautiful areas in Serbia. The landscapes found there can be breathtaking. One such area is home to the monument dedicated to the fallen Serbian heroes of the Ibar, a river 171 miles long (276 km) that flows through Serbia, Kosovo, and eastern Montenegro. The Ibar river begins in Rožaje, eastern Montenegro, passes through Kosovo and flows into Central Serbia, near Kraljevo, into the West Morava river.

This monument, that was carved out of stone, can be seen on the road between Kraljevo (a city in Serbia built beside the Ibar River) and Raska (in south-central Serbia). The soldier faces Kosovo and Metohija.

This beautiful place is a fitting home to such a monument, dedicated to the Serbian heroes that fought for all the right things.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

Spomenik Ibarskim junacima palim za Kralja i otadzbinu 1912-1918

Photo by "Stancha" on Panoramio

Spomenik Srpskim (Ibarskim) Junacima 1912-1918 (1)

Monument to the Serbian heroes of the Ibar 1912-1918

Photo:

http://www.tt-group.net/forum/viewtopic.php?f=8&t=1879&start=0

Spomenik Srpskim (Ibarskim) Junacima 1912-1918 (2)

Monument to the Serbian heroes of the Ibar 1912-1918

Photo:

http://www.tt-group.net/forum/viewtopic.php?f=8&t=1879&start=0

"Ovaj spomenik govori o tome da su Srbi svuda i na svakom koraku hteli da odbrane i sacuvaju svoju domovinu."

By Anastasija

http://www.tt-group.net/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Недопустива ревизија историје - Обележена [99] годишњица Церске битке / "Политика" August 19, 2013

August 30, 2013, 6:56 am

≫ Next: Why are no Allies paying attention to the Serbian WWI Battle of Tser victory?

≪ Previous: Monument to the Serbian Heroes of the Ibar fallen in the Wars of Liberation 1912-1918 / Spomenik Palim Srpskim (Ibarskim) Junacima u Oslobodilackim Ratovima 1912-1918

Политика
Танјуг
Oбјављено: 19.08.2013.

Недопустива ревизија историје

Обележена годишњица Церске биткe

(Фото Танјуг)

Свечаним полагањем венаца, уз државне и војне почасти у Текеришу код Лознице обележена је 99. годишњица Церске битке, у присуству премијера Србије Ивице Дачића који је поручио да Србија 100 година од избијања Првог светског рата мора да се бори за истину о том сукобу и против ревизије историје. Дачићевом обраћању претходило је, уз државне и војне почасти.

Он је изразио бојазан да ће наредне године у Сарајеву, на обележавању стогодишњице Првог светског рата, српски народ поново бити оптужен за изазивање до тада највећег оружаног сукоба у историји човечанства:

„Не уважава се чињеница да је тај атентат само искоришћен као повод за империјалистичке и освајачке тежње Аустроугарске и Немачке, а њима се тада придружила и Бугарска. Уосталом да је Први светски рат изазван због лудости српског народа, не бисмо имали савезнике, него би сви били на страни наших нападача.”

Поводом најаве подизања споменика аустроугарском престолонаследнику Францу Фердинанду у Сарајеву, оценио ја да би то представљало ревизију историје која не сме да се дозволи.

„Идући у сусрет обележавању великог јубилеја стогодишњице од почетка Првог светског рата, апелујем за мир, разумевање и толеранцију међу народима, религијама и државама. На тај начин најправичније ћемо се одужити нашим заједничким прецима који су дали свој живот за слободу. Њихова жртва је безмерна, као што је и наша одговорност да наставимо у правилном смеру велика. Будимо довољно мудри и истрајни у остваривању идеала које смо заједнички поставили,” нагласио је Дачић.

Танјуг

http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Nedopustiva-revizija-istorije-Obelezena-godisnjica-Cerske-bitke.sr.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Why are no Allies paying attention to the Serbian WWI Battle of Tser victory?

August 30, 2013, 7:16 am

≫ Next: World War I and the Europe we left behind / "The Telegraph UK" August 30, 2013

≪ Previous: Недопустива ревизија историје - Обележена [99] годишњица Церске битке / "Политика" August 19, 2013

Monument to the Battle of Tser victory of 1914 in Serbia.

Author of photo unknown at this time.

Aleksandra's Note:The following comments were posted on Free Republic by “Blogger DTA on the Free Republic forum”. The points DTA makes are well worth noting as we near the Centennial of the Great War.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

"Austro-Hungarian POWs brought typhus fever to Serbia. By the end of 1914, 200,000 Serbs were dead. The typhus fever tragedy continued into 1915. It was Austro-Hungarian WMD [Weapons of Mass Destruction] of the time.

"The Battle of Tser was the first Allied victory in WW1. It is interesting to note that no Allies are paying any attention to it.

"Perhaps it's because all the allies EXCEPT Serbia declared armistice with Germany and KUK.

"The WW1 victory was a pyrrhic victory for Serbia - 56% of the male population perished, and the industry and land were ravaged by Germany and Austria. Serbia never recovered.

"I could only imagine what kind of garbage and historical revisionism we will have to endure next year. The history of WW1 and its aftermath are reshuffled beyond recognition. It all started around 1976. By then, French books stopped mentioning the role of Serbia among the allies and gradually, the German/Austrian/Nazi view got a foothold. IMHO [In my humble opinion], it is not only an insult to the memory of the Serbs who perished, it is an insult to the memory of all Allied soldiers and seamen who fought in the Great War. The Germans and Austrians, precursors of the Nazis, won WW1 in the historical revisionism rematch."

“Blogger DTA on the Free Republic forum”

http://www.freerepublic.com/focus/f-news/3057274/posts

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

World War I and the Europe we left behind / "The Telegraph UK" August 30, 2013

September 5, 2013, 6:29 am

≫ Next: Gavrilo Princip: The man who started the First World War...looking behind the myths at the teenage assassin who started World War One / "The Telegraph - UK" August 30, 2013

≪ Previous: Why are no Allies paying attention to the Serbian WWI Battle of Tser victory?

The Telegraph UK
By Patrick Bishop
August 30, 2013

World War 1 and the Europe we left behind

With Europe torn by nationalism and class struggles, was it really the end of a "Golden Age"? In the first of a compelling 12-part series about the First World War, Patrick Bishop questions our rose-tinted hindsight.

Clockwise from left: Henley regatta just before the First World War; Budapest learns of the mobilisation; prewar slum children Photo: © IWM

The First World Warwas a great catastrophe that begat greater and worse catastrophes. The ruin to come was famously glimpsed by the Foreign Secretary Sir Edward Grey as he stood at the window of his office on the eve of Britain’s declaration of war.

He looked out at the sun setting over St James’s Park and the lights coming on in The Mall and remarked to a friend: “The lamps are going out all over Europe. We shall not see them lit again in our lifetime.” It was a rare flash of eloquence from a man not noted for his clarity of speech.

The metaphor was chillingly precise — the world was indeed moving from light to darkness — and the prophecy remarkably accurate. Grey died in 1933, seven months after Hitler came to power and ensured that the First and Second World Wars became a more or less continuous event.

There were others across Europe who sensed the immensity of the storm that was breaking and understood somehow that a long and largely progressive era of the continent’s history was at an end. “The curses of the nations will be upon you!”proclaimed Sergei Sazonov, the Russian Foreign Minister, when the German Ambassador presented Germany’s declaration of war.

For many, though, the war did not feel like a disaster. Rupert Brooke’s famous poem thanking God who had “matched us with His hour” may have been a piece of post-adolescent posturing inspired by a bust-up with his girlfriend rather than a burning desire to get to grips with the Hun, but it struck a chord in Britain.

In Germany, France and Austria-Hungary, mobilisation produced mass outbursts of patriotic hysteria and rejoicing. For the French, it was an opportunity to wipe out the shame of their defeat by the Prussians 43 years before and to restore Alsace and Lorraine to their rightful owners.

For the Germans, it was the chance to fulfil the destiny that had been denied them by their spiteful, greedy neighbours. For the Austro-Hungarians, it was a pretext to slap down the Serbs once and for all.

The spring in the step of the soldiers marching away and the ecstatic cheers of the crowds were a reflection of the widespread belief that the conflict would be short and sharp. “You will be home before the leaves have fallen from the trees,” the Kaiser told departing troops in the first week of August. An officer of the Russian Imperial Guard fretted over whether he should pack his full dress uniform to wear for the triumphant entry into Berlin, or leave it to be delivered by the next courier. There were only a few — Britain’s war minister Lord Kitchener was one of them — who foresaw the terrible slog ahead.

It is Grey’s pessimism rather than the crowds’ optimism that has stuck. We tend to view 1914 as a hinge in a doorway leading from a benign, sunlit past to a cold, dark future. It seems to mark the end of a long sequence of progress and prosperity and the beginning of a new Dark Age.

How real, though, was the “Golden Age” that the conflict apparently brought to an end? The great American historian Barbara Tuchman once offered a rule that “all statements of how lovely it was in that era made by persons contemporary with it will have been found to have been made after 1914”.

Before the Great War, all the belligerents had their share of social and political problems. Worst of all was Russia, seething with chronic discontent and presided over by an apathetic and fatalistic Tsar. The Habsburg empire of Austria-Hungary was coming apart, its patchwork of ethnicities and languages torn by nationalist passions. Germany, for all its economic vigour and sense of purpose, was taut with social and cultural tensions as was its arch enemy France.

^{Taking flight: a Sopwith Scout biplane © IWM}

In Britain, the strongly-demarcated layers of society sat uneasily one on top of the other. Four-fifths of the population occupied the bottom stratum supplying the two million domestic servants who ministered to the needs of those at the top.

In Wales, miners were paid less than half a crown a ton to hew the coal that kept Britain’s industries turning. When they rioted in Tonypandy in 1910, troops were sent in. At the outbreak of war, no woman had the vote. As property qualifications were still in force, nor did many of the departing soldiers.

Ireland, “John Bull’s Other Island”, was riven by the Home Rule Question. The prospect that the army might be used against the Protestants of Ulster who were violently opposed to the idea of being ruled by an autonomous Dublin parliament, caused an extraordinary outbreak of defiance by officers. In March 1914, at the Curragh camp, the army’s main base in Ireland, all but a handful said they would resign their commissions rather than fight the Ulster Volunteer paramilitaries.

But for all the inequalities and latent strife, British working-class men marched off to fight for their country with much the same enthusiasm as their French and German counterparts, cheered on by the same loyal women. The prevailing mood of Europe was nationalistic.

Nationalism was a reflection of patriotism and in 1914 patriotism could not be easily imposed or faked. Burgeoning communications, educational advances and the march of democracy meant that the nation had a better idea of what they were fighting to protect than preceding generations.

The mass of Britons were proud of who they were and their dominant place in the world. As Professor Sir Michael Howard pointed out: “It was assumed by all save a small dissident minority that the British Empire was the greatest force for good… ever seen since the disintegration of the Roman Empire.”

They were taking up arms to preserve a system that, for all its shortcomings, was broadly felt to be travelling in the right direction. In 1934 (thus conforming with Tuchman’s rule), when half of Europe was ruled by dictators, the British journalist and historian GP Gooch lamented the passing of the spirit of the time.

“I grew to manhood in an age of sensational progress and limitless self confidence,” he wrote. “Civilisation was spreading across the world with great strides; science was tossing us miracle after miracle; wealth was accumulating at a pace undreamt of in earlier generations; the amenities of life were being brought within the range of an ever-greater number of our fellow creatures.”

Above all there was optimism, “a robust conviction that we were on the right track; that man was a teachable animal who would work out his salvation if given his chance”.

In this atmosphere of prosperity, stability and optimism, the arts flourished. In France and Belgium, this was the belle époque encompassing the sensuous forms of art nouveau and the hard edges of cubism. In Germany, Richard Strauss led the world in musical innovation. Britain had a new crop of literary talent in Conrad, Wells and Kipling. In Vienna there seemed to be a genius in every kaffeehaus. From decrepit, reactionary Russia had emerged the gorgeous talents of Diaghilev’s Ballets Russes.

^{Ready: The Kaiser promised German soldiers}
^{they would return home “before the leaves have fallen from the trees”}
^{© IWM}

Yes, great power rivalries created crises in contested colonies such as the 1911 Agadir incident between France and Germany, hinting at trouble to come. But the process of globalisation created commercial interdependencies that seemed to make the idea of a large-scale war impossible.

A big best-seller of 1910 was The Great Illusion. Its author Norman Angell argued that the disruption of international credit which would inevitably come with war would either prevent it from breaking out or, if it did, bring it to a speedy end. This view was widely accepted as nothing more than the truth.

Co-operation rather than confrontation seemed to be the way forward. International agreements covering telegraphs, railways, meteorological data, maritime arrangements, the spread of disease and a host of other areas of mutual interest and benefit had been in place for decades.

There had even been an attempt to regulate war itself. In 1898, Tsar Nicolas II, of all people, called for an international conference which convened at The Hague to discuss not only arms limitation but the establishment of an international court to settle disputes between nations by arbitration.

At the opening session, the Tsar warned that the arms race being run by all the major powers to produce larger armies, heavier guns and bigger warships was “transforming the armed peace into a crushing burden that weighs on all nations and, if prolonged, will lead to the very cataclysm that it seeks to avert”.

Fear of war, though, was outweighed by fear of unpreparedness if war broke out, and the race went heedlessly on. The Europe of 1914 swirled with threat and promise. Increased prosperity and a growing mass consciousness, brought about by the spread of literacy and the advent of mass media, increased the danger of class strife – maybe class warfare. Yet the mechanisms of democracy and what John Keegan called “the benevolent and optimistic culture of the European continent” offered the strong hope that harmony would prevail.

These elements of promise and threat were encapsulated in a single, wonderful invention — the aeroplane. Before the war, all over the continent the public flocked to air shows to marvel at the new flying machines and the daredevils piloting them. Inherent in the spectacle was the sense of possibility, that the frontiers of existence were joyfully expanding. Yet almost immediately, these blissful creations were being fitted with weaponry. Before long, the bomber would come to symbolise the horrors of a new form of warfare that spared no one.

The war, it was often said, came out of a “cloudless sky”. No one, not even the Germans, wanted one. The sequence of events that produced it could have been broken at any time during the five weeks of diplomatic crisis that preceded the outbreak. When it started, each belligerent hoped that it would be brief and conclusive, redrawing boundaries and readjusting the scales of power — in its own favour, of course — and Europe could pick up where it left off.

Later, when it became clear this would not happen, Allied soldiers would be asked to believe they were fighting the “war to end all wars”. This was the real “great illusion”. The recognition of its hollowness would inform both post-war nihilism and a nostalgia for the world that the catastrophe had shattered.

That world may not have been as marvellous as memory painted it. As Barbara Tuchman observed, “a phenomenon of such extended malignance as the Great War does not come out of a Golden Age”.

It is not hard, though, to see why hindsight should have bathed it in such a rosy light. The First World War marked one of the great wrong turnings of history. Had kings and statesmen, generals and diplomats taken a different path, not only would 10 million lives have been saved; in all likelihood, there would have been no Hitler, no Stalin, no Holocaust.

*****

http://www.telegraph.co.uk/history/world-war-one/inside-first-world-war/10271620/world-war-one-build-up.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Gavrilo Princip: The man who started the First World War...looking behind the myths at the teenage assassin who started World War One / "The Telegraph - UK" August 30, 2013

September 7, 2013, 5:01 am

≫ Next: FIRST WORLD WAR: WHO WAS TO BLAME? / "The Telegraph - UK" August 30, 2013

≪ Previous: World War I and the Europe we left behind / "The Telegraph UK" August 30, 2013

The Telegraph - UK
Tim Butcher
August 30, 2013

The man who started the First World War

Who was Gavrilo Princip? Tim Butcher looks behind the myths at the teenage assassin who started World War One.

Archduke Franz Ferdinand of Austria and his wife descend the steps of the City Hall, Sarajevo, and innocent bystander Ferdinand Behr, inset Photo: © IWM

History has not been kind to the teenager who triggered the First World War by assassinating Archduke Franz Ferdinand on a sunny Sunday morning in Sarajevo.

So colossal was the impact of his actions and so modest his backwoodsman background that the story of Gavrilo Princip has often been overlooked, misrepresented and misunderstood.

Muddled theories, often as batty as they are unverifiable, have circulated ever since Princip fired his Browning 9mm pistol on June 28, 1914: he was working for the Freemasons, an agent of the Russian secret service, a diehard Serbian nationalist, an unwitting puppet of German warmongers.

Even the most famous photograph of Princip, showing him ‘‘under arrest’’ after the assassination, is problematic. It has been used by historians, newspapers and broadcasters, from AJP Taylor to Wikipedia, and they are all wrong. The man was an innocent bystander called Ferdinand Behr.

So, stripped of the prejudices and mistakes of those who came later, who is the real Gavrilo Princip? He was born a citizen of the Austro-Hungarian Empire in summer 1894 in a small village called Obljaj. The date is disputed, recorded as June 13 and July 13 in local records, most likely using the old Julian calendar which was then 12 days behind the modern Gregorian calendar. No matter which date is accepted (June 13, June 25, July 13 or July 25), Princip was 19 when he shot the Archduke.

His home village is in what is now Bosnia though when he was born, no such nation existed. Instead, the west Balkans was a mosaic of land parcels mostly divided between foreign empires.

For four centuries his home was occupied by the Ottomans, which led to many local Slavs converting to Islam, progenitors of today’s Bosnian Muslim population. But in 1878, Bosnia was ‘‘flipped’’, occu- pied by Austria-Hungary, and any sense of Bosnian national identity was then a flight of fancy.

The Slav community that Princip’s family belonged to followed eastern Orthodox Christianity, making him an ethnic Serb – although this did not make him Serbian. To be Serbian you had to live in Serbia, land east of Bosnia which had bloodily and recently won independence from Ottoman control.

The Princip family were at the bottom of the pecking order. They survived like medieval serfs, obliged to give almost all their meagre farming earnings to overlords. They lived in a hovel with a beaten earth floor and rock walls roofed by shingles cut from local timber. Six of Princip’s eight siblings died as infants.

To seek a better life, he left Obljaj in 1907, enrolling in a secondary school in Sarajevo, capital of the Austro-Hungarian colonial province. There he shone, outdoing classmates from richer backgrounds. But it was in Bosnia’s schools that the green shoots of nationalism were showing and he soon fell in with youngsters demanding freedom from colonial rule.

A key mistake is made by historians who say that Princip supported Serbian nationalism, the theory that the Balkans should be ruled by an enlarged Serbian state. This is not true. All the evidence shows that Princip supported Slav nationalism: the idea that foreigners should be driven out so local people could rule, no matter if they were Serbian, Croatian or from other ethnicities.

After leaving school in Sarajevo, Princip travelled to Serbia where he hatched the assassination plot. There he received help from Serbian nationalists, but Princip’s motives were never exclusively Serbian.

Arrested moments after the shooting in Sarajevo, he was under the 20-year age limit required by Habsburg law for the death sentence. Instead, he was sentenced to 20 years in jail, to be denied food once a day each month. He died in 1918, shortly before the end of the war. Aged 23, his body had become racked by skeletal tuberculosis that ate away his bones so badly that his right arm had had to be amputated.

^{*Tim Butcher’s book on Princip, The Trigger, will be published in May 2014}

http://www.telegraph.co.uk/history/world-war-one/inside-first-world-war/10273752/gavrilo-princip.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

FIRST WORLD WAR: WHO WAS TO BLAME? / "The Telegraph - UK" August 30, 2013

September 7, 2013, 5:32 am

≫ Next: 100 година од потписивања историјске прокламације - Прокламацију о присједињавању ослобођених области Краљевини Србији (Проглас о присједињавању јужних крајева) / Septembar 2013

≪ Previous: Gavrilo Princip: The man who started the First World War...looking behind the myths at the teenage assassin who started World War One / "The Telegraph - UK" August 30, 2013

The Telegraph - UK
Saul David
August 30, 2013

First World War: who was to blame?

To continue Inside the First World War, a new 12-part series, Saul David questions what motivated Europe's leaders to take their countries to the edge of the abyss.

Europe goes to war: on August, 1, 1914, a German officer announces the Kaiser's order for mobilisation Photo: © IWM

In the space of exactly a month – from the assassination of Archduke Franz Ferdinand and his wife in Sarajevo on June 28, 1914, to the Austro-Hungarian declaration of war on Serbia on July 28 – Europe went from peaceful prosperity to a conflict that would bring down four empires and cost more than 15 million lives.

It would also, thanks to the harshness of its peace settlement (signed at Versailles in 1919), sow the seeds for a second and even more destructive global conflict which, in turn, gave rise to the Cold War.

The causes of the war in 1914 are therefore immensely significant. Was it inevitable after Sarajevo? Or did Europe’s monarchs and politicians have an element of choice in their decisions?

Emperor Franz Joseph I of Austria-Hungary

When Franz Ferdinand, his nephew and heir, was murdered, Emperor Franz Joseph I decided that military action was required to cut Serbia down to size. But with time lost to investigations and diplomacy, it was not until July 23 that Serbia was presented with a harsh ultimatum. Its demands included the denunciation of separatist activities, the banning of publications and organisations hostile to Austria- Hungary and co-operation with Habsburg officials in suppressing subversion and a judicial inquiry.

Serbia’s measured reply was to agree to almost all demands. The only caveat was that the joint Austro- Serbian judicial inquiry would have to be subject to Serbia’s law. The Austrians rejected the ultimatum and, on July 28, mobilised their troops in the Balkans.

Why did the 83-year-old Emperor Franz Joseph and his Vienna government take such a hard line? First, because their suspicions of Serbian complicity were at least in part justified.

More than two-fifths of Bosnia’s population was ethnic Serb, many of whom yearned for independence and union with a Greater Serbia. Some of the secret organisations dedicated to achieving that end were based in Serbia proper, including the Black Hand, a group led by Colonel Dragutin Dimitrijevic, the Serbian military intelligence chief who had trained Gavrilo Princip and his fellow assassins.

An even more powerful reason was because many in the Austrian government and military felt the time was opportune. Unless Serbia’s intrigues were stopped, they felt their polyglot Empire – made up of 11 ethnic groups – was in danger of disintegration.

They feared a pan-Slav movement spearheaded by Serbia (and backed by Russia), and were determined, in the words of Foreign Minister Leopold von Berchtold, to “tear away with a strong hand the net in which its enemy seeks to entangle it”. Yet Franz Joseph was only prepared to risk a war with Serbia and Russia because he knew he had the full support of his fellow monarch, Kaiser Wilhelm II of Germany.

Kaiser Wilhelm II of Germany

Just a week after the assassinations, the German Kaiser Wilhelm II responded to Emperor Franz Joseph’s assertion that Serbia needed to be eliminated “as a political factor”.

Wilhelm II assured the Austrian envoy, Count von Hoyos, that his country had Germany’s backing to “march into Serbia”, even if war with Russia resulted. A day later, the German Chancellor, Theobald von Bethmann-Hollweg, repeated this secret guarantee.

In many ways, Germany had the most to lose from a general war. “In the previous round of wars,” noted a leading historian of the period, “it had humbled Austria and France and expanded its territory: its economy was one of the fastest growing in Europe.”

But after the forced retirement in 1890 of the Iron Chancellor, Otto von Bismarck, the young Kaiser Wilhelm II became the dominant force in German politics, exerting great influence over diplomacy and in military and naval matters.

It was he who authorised the disastrous Weltpolitik (world policy) in the 1890s, ushering in a naval arms race against Britain that Germany could not win. The effect was to drive a resentful Britain into the arms of its former enemies France and Russia, completing the encirclement of the Central Powers.

But Austria was its only “dependable” great-power ally. And Germany feared that a huge increase in Russian military expenditure would jeopardise its secret strategy of avoiding a war on two fronts by first defeating the French army before dealing with the less sophisticated Russians. As a result, Germany’s political and military leaders became convinced that the sooner a European war began the better.

The ideal outcome for the Kaiser in July 1914 was a localised Balkan war that neutered Serbia, bolstered Austria and split the Triple Entente. He also knew that if Russia intervened, a continental war was inevitable.

Tsar Nicholas II of Russia

Following Austria’s declaration of war on Serbia, the question on everyone’s lips was, how would Tsar Nicholas II react?

No treaty impelled Russia to come to Serbia’s aid; nor did it have much of an economic stake in the Balkan country. But Russia did have a vital strategic interest in the region — notably the passage of its trade through the Straits of Constantinople — and it needed a strong, independent Serbia to counterbalance Austro-Hungarian forces in the event of war.

Yet perhaps the most telling issue for Tsar Nicholas II in the immediate aftermath of Austria’s declaration was the strength of Russian public opinion. Responding to Kaiser Wilhelm II’s belated attempt to mediate, the Tsar replied on July 29: “An ignoble war has been declared on a weak country. The indignation in Russia, fully shared by me, is enormous. I foresee that very soon I shall be overwhelmed by the pressure brought upon me and be forced to take extreme measures which will lead to war.”

The Tsar was referring to troop mobilisation: the calling up of reservists to increase the size of the European standing army by three to four times.

Yet even partial mobilisation against Austria late on July 29 produced a momentum of its own. It gave Serbia an assurance that it would not fight alone; and it put pressure on Germany to mobilise. Germany’s plan to defeat France before turning on Russia depended upon the latter not getting too much of a head start. If they allowed that, they risked defeat in the east before they had victory in the west.

The Kaiser’s warnings simply convinced the Tsar, his third cousin, that German and Austrian policy was one and the same. He believed that Austria had secretly mobilised against Russia (it had not) and that full mobilisation against Austria and Germany was now necessary. The relevant telegrams were dispatched from St Petersburg at 6pm on July 30.

The German’s reaction on July 31 was predictable. Having ordered an intensification of its own military preparations, it sent the Russian government an ultimatum to cancel its mobilisation within 12 hours or face the consequences. Russia refused and on August 1, the same day it and Austria-Hungary began their own mobilisations, Germany declared war.

Raymond Ponicaré, President of France

At the height of the so-called “July Crisis”, the French President, Raymond Poincaré, set off by warship for a planned state visit to his chief ally, Russia. With him went his inexperienced Prime Minister, René Viviani, just four weeks into the job. For eight of the next 11 days, the two heads of the French government would be effectively incommunicado as crucial decisions were being taken in Vienna, Berlin and St Petersburg that would propel Europe towards war.

Could their presence in Paris have made a difference? Probably not, because Poincaré – who took the lead in foreign affairs – had made it clear to the Tsar that France would back Russia’s support of Serbia, even at the risk of war with Germany. The post-summit joint communiqué was explicit, saying the two governments were “in entire agreement in their views on the various problems which concern for peace and the balance of power in Europe has laid before the powers, especially in the Balkans”.

This crucial backing by Poincaré was what gave the Russians the confidence to stand firm behind Serbia. When this, in turn, resulted in a Russo-German war, there was no possibility that France would stand aloof (as Germany had requested on July 31). Why?

Because Poincaré was convinced that if France wanted to remain a great power, the preservation of the Triple Entente (with Russia and Britain) “was a more important objective in French foreign policy than the avoidance of war”. Not least because he feared that the loss of Russia as an ally would make France extremely vulnerable to German aggression.

France duly rejected Germany’s ultimatum and began its own mobilisation – though the army was ordered to keep 10km back from the Franco-Belgian border. Germany declared war on France on August 3.

Sir Edward Grey, British Foreign Secretary

Sir Edward Grey, the British Foreign Secretary, has traditionally been portrayed as a peacemaker. On July 29, he told the German Ambassador Prince Lichnowsky that “mediation was an urgent necessity if those concerned did not wish to have things become a European catastrophe”.

Yet the message was mixed. On the one hand, he warned Lichnowsky that Britain might be forced to take precipitate action if Germany and France were drawn into the war; on the other, he said Britain had no legal obligations to its Entente partners.

Encouraged by a noncommittal Grey, the Kaiser’s government made a clumsy attempt to ensure Britain’s neutrality by offering to guarantee both France’s and Belgium’s territorial integrity in Europe – but not the former’s colonies nor the latter’s neutrality.

This Grey would not countenance. His counter offer, made without any authorisation from the Cabinet, was not just for Britain to stay neutral if Germany refrained from attacking France, but to vouch for French neutrality as well. In truth, the French would never have agreed to stand aside while Germany and Austria attacked its ally Russia, a position made very clear to Grey on August 1 by the British Ambassador in Paris, Sir Francis Bertie.

Brought to his senses, Grey withdrew the offer and, from this point on, Germany’s leaders must have known that Britain would not stand aloof from a European war. Any final doubts were dispelled on August 3 when Grey told the House of Commons that the Belgian government had just been given an ultimatum by Germany to “facilitate the passage of German troops” through its territory or face the consequences.

For Grey and the government, the only course available was to resist German aggression. In the event, Britain declared war on Germany at 11pm on August 4, ostensibly because of Germany’s violation of Belgian neutrality. The pretext was a useful one for a Cabinet that, until August 2, had been divided over the need to get involved.

A far more pressing reason to fight was to prevent Germany from dominating the continent and winning control of the Channel ports. The Cabinet also feared for the security of Britain’s Empire and trade if, having failed to support France and Russia, its only option would have been an alliance with Germany.

So, who was to blame?

Historians tend to blame the Kaiser and his chief military advisers. More recently, the spotlight has shifted towards the Austro-Hungarians, the Russians and, to a lesser extent, the Serbians. A modern theory is that the governments of all the main powers preferred war to diplomatic defeat that month, and it is hard to point the finger at any single participant.

This is going too far. None of the major powers worked as hard as it could have done to prevent war, but the decision taken by Austria-Hungary, backed by Germany, to emasculate Serbia was the moment a general conflict became probable if not inevitable.

It was taken in the firm belief that if the Entente powers chose to fight, they would be defeated; and if they did not, the Entente would collapse. The Central Powers could not lose. Or so they thought.

* Saul David is Professor of War Studies, University of Buckingham, and author of 100 Days to Victory: How the Great War was Fought and Won

http://www.telegraph.co.uk/history/world-war-one/inside-first-world-war/10271886/who-started-world-war-one.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

100 година од потписивања историјске прокламације - Прокламацију о присједињавању ослобођених области Краљевини Србији (Проглас о присједињавању јужних крајева) / Septembar 2013

September 7, 2013, 6:55 am

≫ Next: Vek od donošenja Deklaracije o povratku srpske teritorije matici Kraljevini (VIDEO) / Radio Televizija Kruševac September 7, 2013

≪ Previous: FIRST WORLD WAR: WHO WAS TO BLAME? / "The Telegraph - UK" August 30, 2013

ЈУБИЛАРНИХ 100 ГОДИНА

(7. СЕПТЕМБАР 1913. / 7. СЕПТЕМБАР 2013.)

Прокламацију о присједињавању ослобођених области Краљевини Србији (Проглас о присједињавању јужних крајева)

Od stranice

NjKV Aleksandar II Karađorđević | HRH Alexander II Karageorgevitch

na Facebook:

"На данашњи дан, 6. септембра 1913. године, у Рибарској Бањи код Крушевца, мој прадеда, Њ.В. Краљ Петар I потписао је и свечано објавио Прокламацију о присједињавању ослобођених области Краљевини Србији (Проглас о присједињавању јужних крајева).

"Прокламација је директна последица одредби Букурешког мира (10. август 1913. године) којим је окончан Други балкански рат.

"Данас се навршава тачно 100 година од потписивања те историјске прокламације.

"На жалост, услед раније прихваћених обавеза нисам у могућности са присуствујем обележавању овог, за нашу земљу, великог и значајног јубилеја, који ће бити обележен данас у Рибарској Бањи.

"Повратак јужних крајева под окриљем матице Србије био је испуњење вишевековног сна и круна огромних напора које је наш народ у рату и миру поднео испуњавајући завет часног Кнеза Лазара.

"Веома је важно сећати се и обележавати овакве, за нашу земљу, веома значајне датуме, јер је то једини начин дa сачувамо нашу националну историју и традицију."

NjKV Aleksandar II Karađorđević | HRH Alexander II Karageorgevitch

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me atheroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Vek od donošenja Deklaracije o povratku srpske teritorije matici Kraljevini (VIDEO) / Radio Televizija Kruševac September 7, 2013

September 9, 2013, 8:02 pm

≫ Next: Прокламација краља Петра из Рибарске бање / "Политика" Septembar 8, 2013

≪ Previous: 100 година од потписивања историјске прокламације - Прокламацију о присједињавању ослобођених области Краљевини Србији (Проглас о присједињавању јужних крајева) / Septembar 2013

Radio Televizija Kruševac (RTK)
September 7, 2013

Obeležavajući donošenje Deklaracije o povratku srpske teritorije matici Kraljevini, direktor Specijalne bolnice Ribarska Banja Dušan Šokorac naglasio je da donošenje i obznanjivanje ovog dokumenta ima veliki istorijski značaj za naš narod.

Predsednik GO udruženja Kraljevina Srbija Jovica Vuičić ocenio je da ono što su Crni Đorđe i kralj Petar učinili za svoj narod ostaje zauvek primer državničkog i patriotskog ponašanja svim budućim naraštajima.

Ovaj dokument se satoji iz dva dela; prvom u kome se kralj Petar obraća srpskom narodu i drugi deo u kome se kralj obraća narodu oslobođenih i prisajedinjenih oblasti. U proklamaciji srpskom narodu pored ostalog stoji i da je Srpska vojska pomognuta bratskom Crnogorskom i Grčkom vojskom junački uzvratila na napad Bugara proteravši neprijatelja i iza njegovih starih granica.

Povodom obeležavanja stogodišnjice od donošenja Proklamacije, direktoru Specijalne bolnice Ribarska Banja Dušanu Šokorcu predstavnici udruženja Kraljevina Srbija uručili su kopiju originalnog dokumenta.

Proklamacija o prisajedinjenju oslobođenih oblasti Kraljevini Srbiji (ili Proglas o prisajedinjenju južnih krajeva)

- dokument je koji je kralj Petar I Karađorđević potpisao i svečano objavio u nedelju, 7. septembra 1913. godine u Ribarskoj Banji kod Kruševca. Proklamacija je direktna posledica odredbi Bukureškog mira (10. avgust 1913. godine) kojim je okončan Drugi balkanski rat.

Ovaj dokument se sastoji iz dva dela: prvi deo u kome se kralj obraća srpskom narodu, i drugi deo u kome se kralj obraća narodu oslobođenih i prisajedinjenih oblasti.

Kralj Petar je inače vrlo često posećivao Ribarsku Banju zbog lečenja reume. Prilikom tih poseta bio je smešten na prvom spratu vile „Srbija“.

Ubrzo nakon donošenja ove Proklamacije, rešenjima Vlade u oslobođenim oblastima su uvedeni carinski propisi i trgovinski ugovori (27. avgust/9. septembar 1913), poštanski, telefonski i telegrafski propisi (29. avgust/11. septembar 1913) i propisi o taksama (4/17. septembar 1913).

Uspostavljen je i normalizovan železnički saobraćaj u ranijim granicama i oslobođenim oblastima (13/26. oktobar 1913) i uvedeni pojedini propisi Ustava Kraljevine Srbije od 1903. godine (20. novembar/3. decembar 1913). Ministarstvo unutrašnjih dela je donelo raspis o ličnim ispravama i pasošima za kretanje u oslobođenim oblastima Srbije (23. novembar/6. decembar 1913). To je nastavljeno i u 1914. godini. [1]

Original Proklamacije se nalazi u Arhivu Srbije i nosi datum 25. avgust 1913. godine, jer je tada u Srbiji još uvek bio u upotrebi stari – Julijanski kalendar.

U Ribarskoj Banji je 2006. godine postavljena spomen-ploča na mestu na kome je kralj Petar potpisao Proklamaciju. Na spomen-ploči je ispisan tekst: „Na ovom mestu 25. avgusta 1913. godine Njegovo Veličanstvo Kralj Petar Prvi Karađorđević potpisao je Deklaraciju o povratku Kosova i Metohije matici, Kraljevini Srbiji. Ribarska Banja, 2006. godine“. Mermerna spomen-ploča (dimenzija 80h60 cm) nalazi se na bedemu ispod vile „Slavonija“ (neposredno iza vile „Dalmacija“), u podnožju stepenica koje se ka istoku penju prema vili „Crna Gora“.

Proklamacija je objavljena u „Srpskim novinama“, tadašnjem službenom glasilu Kraljevine Srbije i to: prvi deo u broju 186. od 1913. godine u utorak, 27. avgusta 1913. godine (po starom kalendaru), a drugi deo u broju 187. od 1913. godine u sredu, 28. avgusta 1913. godine (po starom kalendaru).

Prvi deo Proklamacije objavila je i „Politika“ u sredu, 28. avgusta 1913. godine (po starom kalendaru), br. 8457.

Inače, tih dana su takođe u Ribarskoj Banji potpisani ukazi o raznim razrešenjima i imenovanjima u policiji (20. avgust/2. septembar 1913) i vojsci (24. avgust/6.septembar 1913). Istom prilikom osnovan je „Vardarski divizijski vojni sud“ kao prvostepeni vojni sud sa sedištem u Skoplju u kome je već ranije bio smešten Štab Vardarske divizijske oblasne komande (24. avgust/6.septembar 1913).

Tekst Proklamacije

SRPSKOM NARODU.

Posle dva rata koji skoro godinu dana prekidoše vaše poslove i vaše napredovanje nastao je blagodetni mir.

U oba rata naša je vojska sjajno vršila poveravane joj zadatke. U prvom, s Turskom, samo za mesec dana, ona je donela slobodu celoj Staroj Srbiji i znatnom delu Maćedonije. Docnije, na jednoj strani pregazila je Arbaniju, izašla pobedonosno na Jadransko More i zagrlila se s junačkom crnogorskom vojskom, a na drugoj strani pomogla Bugarima da osvoje prvu tursku prestonicu u Jevropi – Jedrene.

Ali to još ne donese Srbiji ni stečene ratne plodove ni pravedno očekivani mir. Ona je bila prinuđena odlukama jevropskih velikih sila na londonskoj konferenciji da se odreče svoje najznačajnije tekovine: da se povuče s Jadranskog Mora, iz Arbanije, da vidi čak okrnjene i same zapadne granice Stare Srbije. Bugari, naši saveznici, ne samo što nam tom prilikom ne pomogoše nego nam osporiše većinu zemalja koje je srpska vojska sama oslobodila u južnoj Staroj Srbiji i Maćedoniji. Oni tim pokušaše da nam preseku vezu sa našim saveznicima Grcima i da nas tako odbiju od Jegejskoga Mora, usled čega bi položaj Srbije postao još teži i zavisniji nego ranije.

Da sve to postignu, Bugari se ne zadovoljiše mirnim putevima. Oni pripremiše oružani napad, koji srpska vojska u velikoj bici na Bregalnici sjajno odbi. Naši junaci zatim u nizu srećnih bojeva, zajedno s bratskom crnogorskom vojskom i sa saveznom grčkom vojskom, suzbiše neprijatelja do njegovih starih državnih granica, pa počeše i preko njih prelaziti.

U tom trenutku učinila je odlučan korak u korist održanja poremećene ravnoteže i mira na Balkanu vlada Njegovog Veličanstva rumunskoga kralja Karola, i mir je zaključen i potpisan u Bukureštu 28 Jula 1913.

Prema tome, Ja ovim proglašavam prisajedinjenje Kraljevini Srbiji svih osvojenih oblasti u granicama koje su određene: prema Kraljevini Bugarskoj ugovorom o miru zaključenom u Bukureštu; prema Kraljevini Grčkoj srpsko-grčkim sporazumom; prema Arbaniji privremenom demarkacionom linijom i saobrazno rešenjima Ambasadorske Konferencije u Londonu, dokle naročita međunarodna komisija ne bude izvršila konačno razgraničenje; prema Kraljevini Crnoj Gori za sada demarkacionom linijom vojne okupacije do konačnog razgraničenja; prema Bosni-Hercegovini dosadašnjom granicom.

Dokle se zakonskim putem i uprava novih prisajedinjenih oblasti ne utvrdi, njima će se upravljati prema Mojim Uredbama kao i prema rešenjima Moje Vlade o primenjivanju pojedinih postojećih zakona i njihovom uvođenju u život u novooslobođenim krajevima.

Zahvaljujući viteškom pregnuću, nesalomljivom junaštvu i nepokolebljivoj istrajnosti svih učesnika u minulim slavnim događajima, sad je naša mila Otadžbina mnogo prostranija, veoma moćnija i nesravnjeno uglednija.

Moja će briga biti da u njoj i život svakog građanina bude i srećniji i napredniji, a posebice se moramo starati da i sva naša braća u novim krajevima, bez razlike vere i porekla, budu u svakom pogledu zadovoljna, prosvećena i zakriljena pravdom i bezbednošću, koje će im ujemčiti vladavina slobodne Srbije.

U tom pogledu celu našu zemlju očekuju veliki zadaci: čuvajući kao zenicu divnu snagu naše uzdanice – srpske vojske, mnogo treba da poslujemo i na prosvetnom, privrednom i svakom drugom polju narodnoga rada, pa da izbrišemo sve tragove dugoga robovanja ne samo u novim nego i u starim granicama. Mi smo dužni stići prosvećene jevropske narode kojima smo mi, kao mnogovekovni grudobran od napadača, omogućili mirno napredovanje. Ali narod čija je vojska za nekoliko nedelja stigla sa Javora, Merdara i Ristovca do Jadrana, Soluna i Marice moći će i na polju mirnoga rada ubrzo pokazati da je dorastao svojim velikim kulturnim zadacima. On će svojim radom i životom posvedočiti da je dostojan visine na koju ga je ratna sreća iznela.

Ja se sada više nego ikad ponosim što sam i sin i Kralj takome narodu, i molim Svemogućega da mu nikad ne uskrati svoju milost i zaštitu.

Živeo moj mili i viteški srpski narod!

25. avgusta 1913. godine, u Ribarskoj Banji

PETAR s.r.

Mome dragom narodu oslobođenih i prisajedinjenih oblasti.

Mojim današnjim proglasom prisajedinjene su na osnovi zaključenih međunarodnih sporazuma vaše zemlje Kraljevini Srbiji. Zahvaljujući junaštvu moje hrabre vojske, sad smo opet u jednom bratskom kolu kao što su bili i naši pradedovi pre nego što nas je jedne od drugih rastavila istoriska sudba. Sad nas više nikakva sila ne može razdvojiti niti vas iz srpske zajednice istrgnuti.

Dokle se putem zakona ne odluči kako će se vama upravljati, kakva će biti sva vaša prava i dužnosti — vi ćete se verno pokoravati uredbama koje Ja propišem i naredbama koje na osnovi njih budu izdavale Moja vlada i sve državne vlasti.

Sve staranje moje biće, kao što sam rekao u tom proglasu, upravljeno da svi vi, bez razlike vere i porekla, budete u svakom pogledu zadovoljni, prosvećeni i zakriljeni pravdom i bezbednošću koje će vam ujemčiti vladavina slobodne Srbije. Svi ćete biti pred zakonima i pred vlastima jednaki. Vera svačija, imanje i ličnost biće poštovani kao svetinja. Moja će vlada bez prekida raditi na prosvetnom, privrednom i svakom drugom polju našega napretka.

I vi sami treba da prionete iz sve snage na rad, da odbacite dosadašnje zablude, razdore i nesloge pa da složno, u bratskom zagrljaju izbrišemo sa lica vaših lepih postojbina sve tragove dugoga robovanja. Tako će vam svaka sreća procvetati, i tako ćete za kratko vreme stići svoju braću u starim granicama Srbije i s njima se u svemu izjednačiti, pa ćete svi zajedno moći stići i ostale prosvećene jevropske narode.

Na tome putu pratiće vas uvek najtoplije želje Srpskoga Kralja. Ja molim Svevišnjega Tvorca da vas tako isto i njegov blagoslov prati.

Živeli svi moji verni sinovi i podanici!

25. avgusta 1913. godine, u Ribarskoj Banji

PETAR s.r.

Zastupnik Predsednika Ministarskog Saveta, Ministar Finansija, D-r. L. Paču s.r.
Ministar Građevina, J. P. Jovanović s.r.
Ministar Prosvete i Crkvenih Poslova, Lj. Jovanović s.r.
Ministar Pravde, M. Đuričić s.r.
Zastupnik Ministra Unutrašnjih Dela, Ministar Pravde, M. Đuričić s.r.
Ministar Vojni, Počasni ađutant Nj. V. Kralja, Đeneral, Mil. Božanović s.r.
Ministar Narodne Privrede, D-r. V. Janković s.r.
Zastupnik Ministra Inostranih Dela, poslanik, D-r. M. Spalajković s.r.

*****

VIDEO

Posted on You Tube by "RTV Krusevac"
Published September 7, 2013

http://youtu.be/Nqx709Iqhj8

http://www.rtk.rs/?p=28716

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Прокламација краља Петра из Рибарске бање / "Политика" Septembar 8, 2013

September 10, 2013, 2:38 am

≫ Next: СВЕЧАНОСТ У РИБАРСКОЈ БАЊИ – СТОГОДИШЊИЦА ПРОКЛАМАЦИЈЕ О ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ 1913 / Удружење Краљевина Србија September 7, 2013

≪ Previous: Vek od donošenja Deklaracije o povratku srpske teritorije matici Kraljevini (VIDEO) / Radio Televizija Kruševac September 7, 2013

Политика
Раде Станковић
Oбјављено: 08.09.2013.

Принц Александар Карађорђевић писмом поздравио одржавање свечаности којом је обележено сто година присаједињења ослобођених крајева Србији, а политичара није било

Споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу (Фото Р. Станковић)

Крушевац – Стота годишњица од потписивања Прокламације краља Петра Првог Карађорђевића о присаједињењу ослобођених области матици Србији обележена је скромно и достојанствено у Рибарској Бањи, у организацији Специјалне болнице и Градског одбора Удружења „Краљевина Србија” Крушевац. Локалних и републичких државних функционера није било, као ни било кога из краљевске породице Карађорђевић, „због раније прихваћених обавеза”. Принц Александар упутио је писмо учесницима догађаја и извинио се због немогућности да се одазове позиву.

Краљ Петар Први Карађорђевић је, подсетимо, Прокламацију потписао 25. августа /7. септембра 1913. управо у Рибарској Бањи, где се тада налазио на лечењу од реуме, а „Политика” је већ сутрадан објавила тај његов акт.

Свечано обележавање овог догађаја обављено је јуче испред спомен-плоче коју је Специјална болница поставила 2006, управо на месту на коме је краљ Петар пре једног века ставио свој потпис на овај акт.

„Повратак јужних крајева под окриље матице Србије био је испуњење вишевековног сна и круна огромних напора које је наш народ у рату и миру поднео испуњавајући завет часног кнеза Лазара. Будите уверени да свесрдно подржавам Ваше активности на очувању наше националне историје и традиције”, написао је, поред осталог, принц Александар Карађорђевић у поруци упућеној Јовици Вујичићу, председнику Градског одбора Удружења „Краљевина Србија” Крушевац.

Обраћајући се присутнима, Вујичић је подсетио да опхођење вожда Карађорђа (Црног Ђорђа) и краљ Петра Првог Карађорђевића према свом народу „остаје за навек пример државничког и патриотског понашања свим будућим нараштајима”.

Директор Специјалне болнице у Рибарској Бањи др Душан Шокорац је нагласио:

– Обележавамо догађај који се нимало случајно није догодио овде, у Рибарској Бањи, јер је краљ Петар Први био наш изузетно драги гост, тако да је он и идејни градитељ Рибарске Бање, као и још неких бања у Србији, које су подизане баш по његовом налогу, по угледу на најопремљеније бање Европе тога доба.

Прокламацију из 1913. године прочитао је Александар Ранковић, члан Удружења „Краљевина Србија” и одборник ДСС у Скупштини града Крушевца, а затим је, уз букет цвећа, поставио на клупу поред Споменика краљу Петру Првом, да би била доступна свим посетиоцима бање познате по лековитој, топлој и сумпоровитој води још у доба владавине Римљана.

Из Прокламације краља Петра Првог, објављене у „Политици”

На почетку Прокламације народу српском, објављеној у „Политици” краљ Петар каже:

„После два рата који скоро годину дана прекидоше наше послове и наше напредовање настао је благодетни мир. У оба та рата наша је војска сјајно вршила повераване јој задатке. У првом, с Турском, само за месец дана, она је донела слободу целој Старој Србији и знатном делу Маћедоније. Доцније, на једној страни прегазила је Арбанију, изашла победоносно на Јадранско Море и загрлила се с јуначком црногорском војском, а на другој страни помогла Бугарима да освоје прву турску престоницу у Јевропи – Једрене.”

Краљ у Прокламацији подсећа да је „Влада Његовог величанства румунског краља Карола” учинила одлучан корак „у корист поремећене равнотеже и мира на Балкану”, па је у Букурешту 28. јула 1913, по старом календару, закључен и потписан мир, на основу чега и објављује Прокламацију, у којој наводи који су то области враћене земљи матици:

„Према томе, ја овим проглашавам присаједињење Краљевини Србији свих освојених области у границама које су одређене: према Краљевини Бугарској уговором о миру закљученом у Букурешту; према Краљевини Грчкој споразумом; према Арбанији привременом демаркационом линијом и саобразно решењима Амбасадорске Конференције у Лондону, докле нарочита комисија не буде извршила коначно разграничење; према Краљевини Црној Гори за сада демаркационом линијом војне окупације до коначног разграничења; према Босни-Херцеговини досадашњим границама.”

Раде Станковић

Oбјављено: 08.09.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Proklamacija-kralja-Petra-iz-Ribarske-banje.sr.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

СВЕЧАНОСТ У РИБАРСКОЈ БАЊИ – СТОГОДИШЊИЦА ПРОКЛАМАЦИЈЕ О ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ 1913 / Удружење Краљевина Србија September 7, 2013

September 11, 2013, 6:22 am

≫ Next: Kajmakchalan September 1916 / Serbian Army victorious at "The Battle at the Gate of Freedom" on the Macedonian Front / На данашњи дан (12. септембар) 1916. године, на Кајмакчалану је почела офанзива српске војске против Бугара и Немаца у Првом светском рату.

≪ Previous: Прокламација краља Петра из Рибарске бање / "Политика" Septembar 8, 2013

Удружење Краљевина Србија
Објављено9. септембар 2013.
ОдФилип Ђорђевић

7. септембра 2013, Градски одбор Крушевац Удружења Краљевина Србија, заједно са Управом Специјалне болнице „Рибарска Бања“, свечано и достојанствено је обележио Стогодишњицу потписивања Прокламације о присаједињењу ослобођених области Краљевини Србији, коју је Њ.В. Краљ Петар Први Ослободилац потписао у Рибарској бањи код Крушевца, по завршетку Балканских ратова. Овим документом су Косово и Метохија, као и други крајеви у народу познати као стара Србија, по први пут после пада српске средњовековне државе опет званично враћени под окриље матице.

Свечаност у предивном амбијенту, посебно декорисаном за овај дан, отпочела је постављањем цвећа и текста Прокламације на споменик Краљу Петру I Ослободиоцу. Након тога, присутни су се упутили до спомен плоче где је конферансије, портпарол ГО Крушевац др Иван Петровић отворио свечаност поздравним говором и најавио обраћање директора Специјалне болнице „Рибарска Бања“ др Душана Шокорца и председника ГО Крушевац арх Јовице Вујичића.

У краћем излагању директор је нагласио значај овог датума и улогу Краљевског дома Карађорђевић у стварању бањског лечилишта, док се председник ГО Крушевац осврнуо на историјски контекст самог догађаја и његову тежину. Након тога, уследило је читање оригиналног текста Прокламације од стране члана ГО Крушевац Александра Ранковића.

По читању Прокламације, прочитано је писмо Њ.К.В.Престолонаследника Александра II Карађорђевића. Престолонаследник је изразио жаљење што лично није могао присуствовати поменутом догађају који за њега представља остварење вишевековног сна нашег народа, а у даљем тексту пружа безрезервну подршку нашим активностима на очувању националне историје и традиције.

Нешто касније, председник ГО Крушевац у име Одбора, уручио је свечано припремљену копију оригиналног документа Прокламације директору Специјалне болнице „Рибарска Бања“ др Душану Шокорцу и захвалио му се што је омогућио да се овај свечени тренутак обележи на примеран начин. Директор је по завршетку протоколарног дела, све присутне позвао да у банкет сали присуствују свечаном ручку, који је протекао у пријатној атмосфери, а чуло се и неколико занимљивих предлога везаних за будућу сарадњу Удружења и „Рибарске Бање“.

Прилог РТВ Крушевац о овом догађају можете послушати на линку:

http://www.youtube.com/watch?v=Ah-lZ_Hcg-Q&feature=youtu.be

Цеотекст документа можете прочитати на следећем линку на Википедији, на страни коју су уредиличланови ГО Крушевац:

http://sr.wikipedia.org/sr/Прокламација_о_присаједињењу_1913.

http://kraljevinasrbija.com/?p=1061&lang=sr

Удружење Краљевина Србија - Kingdom of Serbia Association

on Facebook.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Kajmakchalan September 1916 / Serbian Army victorious at "The Battle at the Gate of Freedom" on the Macedonian Front / На данашњи дан (12. септембар) 1916. године, на Кајмакчалану је почела офанзива српске војске против Бугара и Немаца у Првом светском рату.

September 12, 2013, 4:04 am

≫ Next: Obeležavanje 95 godina od početka proboja Solunskog fronta / "Srpska Dijaspora" [Tanjug] September 14, 2013

≪ Previous: СВЕЧАНОСТ У РИБАРСКОЈ БАЊИ – СТОГОДИШЊИЦА ПРОКЛАМАЦИЈЕ О ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ 1913 / Удружење Краљевина Србија September 7, 2013

"Meet the Serbs" on Facebook
September 12, 2013

"On this day (12 September) in 1916, the Serbian army began an offensive against the Bulgarians and Germans at Kajmakchalan in World War I. The battle is remembered in the history by the large number of casualties suffered by the Serbian army and the altitude at which the battle was fought. Serbs called Kajmakchalan the Gate of freedom because there they stepped back into their country for the first time after the Albanian golgotha (http://bit.ly/PJf425). The battle was over on 30 September 1916, and the victorious Serbian army managed to stop the Bulgarian offensive waged against the position of French general Maurice Sarail. At the same time, this was the first victory of the Serbian army after leaving the Serbian territory and the suffering during the retreat through the Albanian mountains. Today, there is a small memorial church (chapel) on the peak Prorok Ilija (Prophet Elijah), where the skulls of dead Serbian soldiers are stored, with a dedication of Aleksandar Karadjordjević:"

"To my mighty heroes, fearless and faithful, who opened the door to freedom with their chests and remained here for eternity as guards at the threshold of the fatherland."

*****

"На данашњи дан (12. септембар) 1916. године, на Кајмакчалану је почела офанзива српске војске против Бугара и Немаца у Првом светском рату. Битка је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпела српска војска и по надморској висини на којој је вођена. Срби су Кајмакчалан звали Капија слободе јер су ту први пут поново закорачили у своју земљу. Битка је завршена 30. септембра 1916. године, а победом српска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја. Уједно ово је била и прва победа српске војске након напуштања Србије и Албанске голготе. Данас се тамо налази мала спомен-црква (капела) на врху Пророк Илија где се налазе лобање мртвих српских војника, са посветом Александра Карађорђевића:"

"Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине."

Кајмакчалан

Алекса Шантић

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!
Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве —
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

Алекса Шантић

*****

Meet the Serbs
on Facebook.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Obeležavanje 95 godina od početka proboja Solunskog fronta / "Srpska Dijaspora" [Tanjug] September 14, 2013

September 14, 2013, 10:47 am

≫ Next: TRIBINA "95 Godina od Proboja Solunskog Fronta" - Srpski Sabor Zavetnici Vas Pozivaju / September 15, 2013

≪ Previous: Kajmakchalan September 1916 / Serbian Army victorious at "The Battle at the Gate of Freedom" on the Macedonian Front / На данашњи дан (12. септембар) 1916. године, на Кајмакчалану је почела офанзива српске војске против Бугара и Немаца у Првом светском рату.

www.srpskadijaspora.info
Tanjug
September 14, 2013

Srpska vojska, nakon proboja Solunskog fronta, oslobodila je Srbiju, a potom i sve zemlje koje su potom uključene u novu zajedničku državu - Kraljevinu Srba Hrvata i Slovenaca, proglašenu u Beogradu 1. decembra 1918. godine, na čijem čelu je bio rengent Aleksandar Karađorđević.

Srpska vojska je na Solunski front prebačena u proleće 1916. godine i to sa grčkog ostrva Krf, gde se oporavljala posle golgote kroz koju je prošla tokom povlačenja kroz Albaniju u zimu 1915-1916.

Na Solunskom frontu sa jedne strane tog fronta nalazili su se francuski, britanski i srpski vojnici, potom i Rusi, a njima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana, dok su se sa druge strane ukopani u rovove nalazili austro-ugarski, nemački i bugarski vojnici.

Za komandanta je izabran francuski general Franše d'Epere, koji je u junu 1918. godine održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom Karađorđevićem kada je odlučeno da ofanziva počne sredinom septembra na sektoru Dobro polje - Veternik - Kozjak na kome se nalazila srpska vojska.

Srpska vojska je bila podeljena u dve armije - Prvu pod komandom Petra Bojovića i Drugu armiju pod komandom Stepe Stepanovića, dok je komandant Štaba bio vojvoda Živojin Mišić.

Srpska vojska je imala tada šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca, gotovo isključivo Srba.

Kao posledica Prvog svetskog rata čak četiri velike imperije koje su, na ovaj ili onaj način vekovima postojala, prestale su da postoje – Austro-ugarska, Turska, Rusija, Nemačka, a formiran je niz novih nacionalnih država, među kojima i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Srbija je u tom ratu ukupno izgubila, koliko se zna, 1.248.136 stanovnika, odnosno 28 odsto.

U stvarnosti taj procenat je mnogo veći kada se imaju u vidu državni okviri Srbije od pre Balkanskih ratova, koji su,i po sastavu stanovništva, izneli "na svojim leđima"čitav taj rat, uz bitnu pomoć desetina hiljada Srba dobrovoljaca sa prostora negdašnje Austro-ugarske.

Pobede srpske vojske krunisane su odlukama Srba iz do tada neoslobođenih krajeva da se prisajedine Srbiji, tako se Vojvodina prisajedinila Srbiji 25. novembra 1918. (Srem dan ranije), a Crna Gora 26. novembra.

Potom je usledilo proglašenje ujedinjenja 1. decembra 1918. godine kada je regent Aleksandar Karađorđević, u palati Krsmanović na Terazijama u Beogradu, proglasio stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.

Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala više od 707.000 ljudi, odnosno 24 odsto ukupnog stanovništva. Bilo je to 40 odsto ukupnog broja muškog stanovništva, daleko više od bilo koje zaraćene zemlje.

Ukupno, zaraćene strane u Prvom svetskom ratu mobilisale su oko 70 miliona vojnika, a poginulo je ili stradalo na drugi način probližno 20 miliona. U tom smislu srpske žrtve za ukupnu pobedu saveznika u tom ratu bile su, u poređenju sa drugima, nemerljive.

Narodna skupština Srbije krajem 2011. godine usvojila je izmene Zakona o državnim i drugim praznicima kojim je predviđeno da se 11. novembar - Dan primirja iz 1918. godine, posebno obeležava i da bude neradni dan.

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=17941

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

TRIBINA "95 Godina od Proboja Solunskog Fronta" - Srpski Sabor Zavetnici Vas Pozivaju / September 15, 2013

September 14, 2013, 12:04 pm

≫ Next: Пробој Солунског фронта 1918 / Илија Петровић September 14, 2013

≪ Previous: Obeležavanje 95 godina od početka proboja Solunskog fronta / "Srpska Dijaspora" [Tanjug] September 14, 2013

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,

please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧

Пробој Солунског фронта 1918 / Илија Петровић September 14, 2013

September 14, 2013, 12:46 pm

≫ Next: The Serbian helmet from the Salonika (Macedonian) Front 1918 / Српски војнички шлем са Солунског фронта 1918

≪ Previous: TRIBINA "95 Godina od Proboja Solunskog Fronta" - Srpski Sabor Zavetnici Vas Pozivaju / September 15, 2013

Васељенска ТВ
Илија Петровић
14. септембар 2013.

Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)

Пробој Солунског фронта 1918

Српска војска током 1916

На самом почетку 1916. године, по изгону из Србије, српске државне институције задржале су се на Крфу, одакле се, тако се сматрало на српској страни, могло лакше утицати на војна и политичка збивања.

Са своје стране, Французи су предлагали српској влади да се смести негде у Француској, што је одмах било одбијено. Срби су сматрали да ће њихов политички утицај са Крфа увек бити вреднији за српску ствар него што се то може остварити са лагодне удаљености на француском југу. Оправданост такве логике показала се већ у расправи на савезничкој војној конференцији у Шантијију, у Француској, 20. фебруара, када је кључно питање било да ли Солунски фронт треба распустити и војскама са њега, укључујући и српску, ојачати западни фронт.

Наравно, Енглези су били заинтересовани за такву варијанту, док су Италијани заступали став да српску војску треба задржати код Валоне “ради кооперације са талијанским трупама”. За француског генерала Жозефа Жофра (1852-1931) проблем је био у недостатку транспортних средстава за превоз војске на западни фронт, а Руси су вредност Солунског фронта видели у евентуалном премештању немачких трупа на западни фронт и истовременом слабљењу непријатељских снага на балканском ратишту.

Увиђајући да би ово питање могло бити решено против српских интереса, ђенерал Пешић Пешић (1871-1944) максимално се заложио да своје саговорнике убеди у огромну важност Солунског фронта: “Са њега се најлакше и најбрже може овладати комуникацијом Берлин – Цариград. Одатле се најосетније може грозити Аустрији. У свакоме случају, присуство солунске војске задржаваће знатне непријатељске трупе, које би биле употребљене на западни или источни фронт. У политичком погледу напуштање солунскога фронта имало би јаког утицаја на Грчку и Румунију и може се тврдити, да би ове земље биле изгубљене као савезници за Антанту. Зато Солунску Војску треба појачати и оспособити је што пре за успешну офанзиву на север” (Петар Пешић, Солунски фронт, Београд 1921, 14-15).

Сви српски разлози били су прихваћени, те је договорено да се српска војска, пошто се потпуно опорави, опреми и наоружа, пребаци у Солун, да се у што краћем року припреми општа савезничка офанзива и да се француске и енглеске трупе припреме за планински рат. “На тај начин, после велике борбе, успело се: да се одржи солунски фронт, и тиме је постављена основа за наш даљи рад у циљу Ослобођења Србије и Уједињења нашег народа” (Исто, 15).

На реорганизацију српске војске чекало се свега седам дана. Указом од 27. фебруара 1916. године формиране су три армије са по две дивизије старих имена: Моравска и Вардарска; Шумадијска и Тимочка; Дринска и Дунавска и Коњичка дивизија. Укупна јачина тако преформиране војске износила је 6.025 официра и 124.190 војника (Vojna enciklopedija knjiga 9, drugo izdanje, Beograd 1975, 313), односно 7.025 официра и 129.190 војника и подофицира (Vojna enciklopedija knjiga 8, drugo izdanje, Beograd 1974, 784), уз узгредну напомену да су коњи и мазге, за разлику од 6.000 мање или више “обрачунатих” људи, и у једном и у другом извору пописани без грешке. Херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци укључени су у састав Друге армије (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа VI-2, Београд 1983, 113) и, само захваљујући чињеници да су од Црне Горе до Крфа стигли “на реверс”, то су једини добровољци о којима је остао траг у српској војсци на дан њене реорганизације.

Сви остали добровољци, и они који су преживели арбанашку Голготу, и они који су се српској војсци прикључивали кроз Црну Гору или до Драча и Крфа, без икаквог увида црногорске владе у тај чин, били су разбацани по свим јединицама новостворених армија. Само се посредно може закључити да је у Дринској дивизији, на дан реорганизације српске војске, постојао Добровољачки одред под командом Војводе Вука, јачине око 1.500 војника (Vojna enciklopedija knjiga 8, drugo izdanje, Beograd 1974, 784; Pero Slijepčević, Naši dobrovoljci u Svetskome ratu, Zagreb 19256, 14), и да је то прва српска јединица која је 22. маја 1916. године приспела на Солунски фронт.

Било како му било, одморена и преформирана српска војска добила је француско наоружање и опрему и оцењена као спремна за борбу. “Начин на који је ће она бити укључена у ратне операције није био значајан само с војне тачке гледишта него много више с политичке. Наиме, српски меродавни фактори су тачно оценили да се њихова војска мора борити и као целина и као посебна група армија, да зато мора на Солунском фронту добити свој одсек операција и да, у оквирима општих планова Савезничке команде у Солуну, има самостално командовање. Смисао овог захтева био је у томе да Србија као самосталан војни чинилац обезбеди себи то да представља посебну политичку чињеницу” (А. Митровић, Наведени рад, 280).

Припреме за пробој

Изузимајући податак да је српска војска за скоро две и по године ратовања тамо изгубила око четрдесет хиљада људи (193, 202), збивања на Солунском фронту, све до његовог пробоја на самој половини септембра 1918. године, нису интересантна за ову причу. Био је то период рововске борбе, у којој се зараћене стране готово и нису померале, због чега је Жорж Клемансо (1841-1929), председник француске владе од децембра 1917. до друге половине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солунским баштованима.

Ипак се нешто померало:

- децембра 1917, на место генерала Мориса Сараја (1856-1929) дошао је генерал Мари-Луј Адолф Гијома (1863-1940);

- крајем марта 1918, за главног команданта свих савезничких снага постављен је француски маршал Фердинанд Фош (1851-1929);

- средином јуна 1918, због неслагања с војничком логиком коју је испољавао генерал Гијома, начелник српске Врховне команде ђенерал Петар Бојовић (1858-1945) заменио је свој положај с војводом Живојином Мишићем (1855-1921), дотадашњим командантом Прве српске армије;

- само четири дана раније, генерал Гијома враћен је у Француску, а на његово место стао је генерал Луј Франше д’Епере (1856-1942), будући почасни војвода српске војске. Овај одлучни и енергични војни командант, који је и иначе заступао тезу да би се Централним силама (Немачкој, Аустроугарској, Турској и Бугарској) најлакше дошло главе на балканском ратишту, издејствовао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу одлуку да се крене у пробој Солунског фронта.

И поред тога, Савезници још нису били начисто како треба кренути у пробој. Енглези су сматрали да је тај фронт ипак периферног значаја, а могуће операције биле би локалног значаја и уско ограничених циљева; они су били спремни да своје ефективе повећају ни за једног човека изнад до тада распоређених 120.000 војника, утолико пре што је председник енглеске владе Артур Лојд Џорџ (1863-1945) изјављивао да његова влада нема било каквих обавеза према Србији.

Италијани су такође били за локалне акције, јер су ионако већ држали половину Арбаније, а због оне друге половине нису желели да војно и политички пренагљују. Они су, тако, одбили захтев маршала Фоша, с почетка августа, да предузму офанзиву на свом делу фронта, али су зато настојали да од Американаца добију помоћ од 300.000 војника за намеравану офанзиву с пролећа 1919. године. Иако су председник Клемансо и маршал Фош, у потајном договору са српском владом, наговарали Енглезе и Талијане да барем помогну у побољшању оперативно-тактичког положаја српске војске и олакшају њено снабдевање, они су то одмах одбили. Главни командант ових других, маршал Армандо Дијац (1861-1928), поручује да “не намеравамо да повећавамо снаге у Македонији ни за једног човека, ни за једну пушку”, савезничким снагама одбија да да пролаз преко своје ратне зоне, а његова земља, под изговором “да не би јачала српску војску”, систематски онемогућује настојања велике групе од око 25.000 српских добровољаца смештених по италијанским заробљеничким логорима, да иду на Солунски фронт. У складу са већ поменутим ставовима енглеске владе, један њен званичник изјављује у Парламенту да би боље било “придобити Бугарску територијалним понудама (на рачун Србије, наравно – ИП), него се упустити у ризик једне битке”.

Упркос свему, Клемансо 10. септембра шаље телеграфску поруку свом генералу Д’Епереу:

“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.

Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бугарских и немачких војника, налазило исто толико савезничких. Српска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, источно и западно од Кајмакчалана, на висини од око 2000 метара.

Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра он је одредио време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. У наредби је још речено да са таквим распоредом треба “без починка… гонити непријатеља са мачем у слабине”.

Због тога што је таква стратегија остављала бокове српских армија без икакве заштите, Војвода Мишић је протестовао, али узалудно; генерал Франше д’Епере није имао избора, будући да је из Лондона поручено да њихове снаге “неће ступити у борбу пре него Срби постигну успех. Ако српски напад пропадне, нећемо допустити да се ствари поправљају уз нашу помоћ”.

Српска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке “помоћи” Србији, нарочито од опасности да Бугарима буде понуђен сепаратни мир на рачун српских територија. Ипак, охрабрујуће је могла да делује порука француског министра спољних послова Стефана Пишона (1857-1933) да Срби треба да уђу у своју земљу што пре и што дубље могну.

И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру започело је оно што се стручно зове артиљеријска припрема. “На наше линије срушио се ураган од челика”, записао је тада један немачки командант. Приближно 600 топова свих калибара и домета деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део бугарских и немачких ровова био раскопан.

А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет минута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбу, шест српских дивизија и две колонијалне француске направиле су пролаз широк 14 километара.

Симболика

Тек подсећања ради на симболику левог и десног (лево је смер према паклу, десно према рају), казујемо овде да, и поред тога што војно стројево правило предвиђа да се војнички марш почиње левом ногом, у српској народној свести очуван је сасвим друкчији однос према томе. Тако, на пример, 15. септембра 1918. године, у тренуцима док се српска војска припремала да крене у пробој Солунског фронта, мајор Рајко Јеремић обраћа се својим војницима: “Јунаци, куцнуо је час да и ми пођемо својој отаџбини и да протерамо непријатеља из ње. Све што можете са собом понесите, а што не можете, ви спакујте у ранац па ће наша позадина покупити, а ви на знак моје пиштаљке… будите спремни на јуриш. Прекрстите се и десном ногом крените” (Миодраг Јаћимовић, Слово ратниково : Дневници војника сељака 1912-1918, Чачак 1980, 71).

Продор савезничких војсака

Српски и француски продор није премного узнемирио Бугаре, ни оне ушанчене ни оне у позадини, јер су њихов краљ и врховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.

За два дана фронт је пробијен на укупно 25 километара, а заробљено је преко 4.000 Бугара и Немаца.

Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци; мада је продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полазне положаје.

Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Србе и Енглезе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно пасиван”, а оне две француске колонијалне дивизије које су учествовале у првом пробоју, повучене су у резерву већ другог дана офанзиве.

На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз проширен на четрдесет километара.

У поподневним сатима 18. септембра, немачки и бугарски команданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку српске добровољце из такозване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно далеко одвући од савезника.

Иако је генерал Д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на претходни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту прилику дотадашње српске успехе, ништа није учињено.

Војвода Мишић више и не рачуна на савезничку помоћ, те од војводе Степе Степановића (1856-1929), команданта Друге армије, и пуковника Ђорђа Ђорђевића Гроса (1863-1935), команданта Коњичке дивизије, тражи да “хитају Вардару без велике бриге за свој десни бок”.

И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољском фронту, генерал Франше д’Епере поручује српској Врховној команди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офанзиву и наредити да се пређе у одбрану”.

Српска војска се већ тада налазила целих педесет километара у непријатељској позадини.

А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњске снаге”.

Двадесетог септембра, свом Главном штабу јавио је немачки командант фон Штојбен да се Бугари повлаче у пуном расулу, да су Срби направили клин 50 километара дубок и 40 километара ширине, да су све резерве истрошене, те да “постоји могућност да велики део снага буде приморан на капитулацију”.

Током наредна два дана српска Друга армија прегазила је Вардар, а команда немачке групе армија одлучује да се повуче на “нову линију одбране”, признајући да су “били учињени натчовечански напори да се одрже положаји, али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех”.

Војници Друге армије доспели су 26. септембра на 140 километара од Софије.

Напредовање, упркос свему

И док се Немци повлаче, командант савезничких балканских армија као да почиње с успоравањем својих операција, саветујући, нарочито Србима, да “непријатеља држе под претњом напада”, али да га не нападају превише.

Војвода Мишић, 25. септембра, обраћа се генералу Д’Епереу још једном представком: “Српска војска је за ових десет дана наступања учинила огроман напор да изврши добијени задатак. Она ће то и даље вршити, али ја налазим да ако остале војске буду и даље наступале овако споро, онда ћемо бити приморани и ми да успоримо наше наступање”.

Генерал Д’Епере све то узима на знање, али не чини ништа да измени прилике. Стога, војвода Мишић одлучује да се више не тужака, али и да не одустаје од операција “које би имале одлучне последице по цео рат”.

Тих дана, Бугари су Д’Епереу понудили да пређу на савезничку страну, уз једини услов да српске трупе не улазе у Бугарску; тај услов постављен је из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине бугарског окупатора по Српској Земљи, за које се, као “благи узорак”, може узети извештај Василија Трбића, истакнутог српског четника уочи и за време ослободилачких ратова 1912-1918, у коме пише о свом боравку током августа 1916. године у околини Скопља, Прилепа, Велеса, Кавадараца, Кичева, Тетова и Гостивара, а по задатку добијеном од српске Врховне команде и савезничке команде на Солунском фронту:

“У Прилепској, Велешкој и Кичевској околини убијено је преко 2000 душа, већином жена и деце. Читаве хајке дизале су се на незаштићен народ и убијали и пљачкали, безчастили све до 1. фебруара прошле године. Има више од хиљаду примера, где су бугарски војници силовали девојчице од 10 година старости и небројени примери, где су поједини командири чета батаљона, при уласку у село саопштавали војницима, да су те вечери све женске од 10 год па навише њихове, докле је војска у селу. Нисам наишао на један пример, да се неки бугарски официр одвајао и да је узимао народ у заштиту. У свим неваљалствима, сви су били солидарни”.

И навешћемо само један исечак из сведочења др Арчибалда Рајса (1875-1929) о бугарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Међу убијеним Србима прво место заузимају свештеници”.

Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду за “промену заставе”, али кад је 29. септембра Бугарска потписала акт о капитулацији, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренутку, према Битољу и Грчкој кренуле су предуге колоне заробљених бугарских војника, а др Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Вилхелм II Хоенцолерн (1859-1941) телеграфисао је бугарском краљу Фердинанду I Кобургу (1861-1927), свом рођаку: “62 хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!”

Своју заблуду о значају појединих ратишта признао је и председник енглеске владе Лојд Џорџ: “Од свих споредних позорница најважнијом се показала она на презреном Солунском фронту. Тамо је задат смртоносни ударац Централним силама”.

До таквог ударца требало је да прође још доста времена, јер су на маршу до коначне победе “стајале још многе препреке на војном и дипломатском фронту”.

Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за присилни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени операцијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.

Било је то време које су Енглези хтели да искористе за свој најкраћи и најбржи пролаз ка Цариграду, тако да је команданту њихових снага на Солунском фронту послато нових четрдесет батаљона, односно приближно 40.000 војника; били су то они исти Енглези који су обећавали да тамо неће послати више ниједног војника. Слично су поступили и Италијани, који су, не рачунајући више с Американцима, у страху да би Срби пре њих стигли у Скадар и у Црну Гору, послали у Арбанију још једну своју дивизију.

За то време Прва армија Петра Бојовића, тек унапређеног у чин војводе, запутила се моравском долином ка Београду; њу су пратиле српска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Жуиноа Гамбете. Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника.

Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’Епере је, према сопственом запису, већ тада пред собом видео отворен пут ка Бечу.

И поред непријатељског отпора, тешкоћа у снабдевању, слабе опреме (скоро половина војника готово да је на дугом маршу остала без обуће), Прва армија прелазила је дневно више од двадесет километара. Један француски официр записао је да је у том крају “сваки становник истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од устаника који су се угнездили на литицама и који су били немилосрдни”.

Са гледишта генерала Д’Епереа, такво напредовање српске војске било је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компромитоваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите даље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. Наравно, било је разлога за такав страх, јер је српска Прва армија од осталих српских јединица била удаљена двеста километара, а од савезника и целих осамдесет километара више.

“Само су француски коњаници, и то с муком, могли у брзини да се изједначе са српском пешадијом”, сведочи генерал Гамбета у својој књизи под насловом Неукротиви и неуморни српски војник. “Маршовало се без хране и воде и по седамнаест сати и одмах улетало у борбу”, пише један француски коњички поручник, додајући да су клинци за поткивање јахаћих и теглећих коња допремани из већ предалеке позадине, из Солуна, авионом и из њега избацивани падобраном.

За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије превалили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије прелазиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, српске војнике чекале су одморне немачке јединице; према дневној заповести за дан кад се очекивао сукоб са Србима, командант 11. немачке армије писао је да треба да се “уреже у главу сваком официру и војнику да се у Србији брани опстанак немачког Рајха и аустроугарске Монархије”. Био је то узалудан позив, јер је Први пешадијски пук Моравске дивизије, који је наспрам себе имао двадесет немачких батаљона и 26 батерија, 12. октобра у подне ослободио Ниш.

Напредовање српске војске настављено је. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Мада је у међувремену генерал Франше д’Епере наредио српској Врховној команди да ослобађање Београда препусти Французима, војвода Бојовић и војвода Мишић мислили су друкчије, тако да је Прва српска армија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу седамсто километара, “у смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године, у 10 сати и 30 минута.

http://www.vaseljenska.com/misljenja/proboj-solunskog-fronta/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

↧