Quantcast
Channel: Heroes of Serbia - Memory Eternal
Viewing all 774 articles
Browse latest View live
↧

Спасовданска литија централним градским улицама / Spasovdanska litija centralnim gradskim ulicama / "Politika-Tanjug" May 29, 2014

May 30, 2014, 9:00 pm
$
0
0
Politika
Tanjug
May 29, 2014

(Фото Танјуг)
 
БЕОГРАД– Спасовданска литија поводом градске славе кренула је данас од Вазнесењске цркве централним градским улицама, а предводи је патријарх српски Иринеј.
 
На челу литије су и градоначелник Београда Синиша Мали, домаћин Славе Братислав Петковић, заменик градоначелника Андреја Младеновић, градски менаџер Горан Весић, начелница градске управе Сандра Пантелић и остали представници градске власти.
 
У Литији се налазе и представници војске и полиције, удружења Свибор, и бројни грађани.
 
Прва молитва одржаће се код чесме на Теразијама, а затим ће литија проћи и Кнез Михаиловом, Париском, Симе Марковић где ће се код Саборне цркве одржати друга молитва, а затим Поп Лукином, Бранковом, Краљице Наталије, Добрињском, до Адмирала Гепрата и Вазнесењске цркве где ће бити одржана трећа молитва у спомен свих палих јунака Београда.

Током литије на снази ће бити посебна организација саобраћаја па ће се од 11.00 до 14.00 на траси литије затварати одређене деонице улица за саобраћај, а проласком поворке одмах отварати.

У Вазнесењској цркви претходно је одржана литургија поводом обележавања градске славе Спасовдана коју је служио патријарх Иринеј.

Вазнесење је један од десет празника посвећених Христу. Спада у покретне празнике - пада истог дана, али се мења датум јер се рачуна од Васкрса.
Празнује се увек у четвртак, 40 дана после Васкрса, а 10 дана пре Духова.

У народу је празник Вазнесења Господњег познатији као Спасовдан, а колики му је значај одувек народ давао види се по томе што је највећи историјско-правни документ српске средњовековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349, а допуњен такође на Спасовдан 1354. године.

Од кад је деспот Стефан Лазаревић 1403. године устоличио Београд као престоницу, у част обнове и напретка, Град је као своју крсну славу узео Вазнесење Господње - Спасовдан.

Ова Слава симболично указује на стално уздизање - вазнесење града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност изражавајући душевну и моралну снагу народа прекаљеног у славној прошлости.

Данашњу форму постојећег славског обреда уобличио је 1862. године митрополит београдски Михаило Јовановић, тада и поглавар Цркве Кнежевине Србије, на чији је предлог, упућен кнезу Михаилу Обреновићу, 1863. године и саграђена Вазнесењска црква.

Ова црква успела је да сачува оригинални барјак Управе града.


Танјуг
Oбјављено: 29.05.2014.


http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Spasovdanska-litija-centralnim-gradskim-ulicama.sr.html


*****

Spasovdanska litija centralnim gradskim ulicama

BEOGRAD– Spasovdanska litija povodom gradske slave krenula je danas od Vaznesenjske crkve centralnim gradskim ulicama, a predvodi je patrijarh srpski Irinej.

Na čelu litije su i gradonačelnik Beograda Siniša Mali, domaćin Slave Bratislav Petković, zamenik gradonačelnika Andreja Mladenović, gradski menadžer Goran Vesić, načelnica gradske uprave Sandra Pantelić i ostali predstavnici gradske vlasti.

U Litiji se nalaze i predstavnici vojske i policije, udruženja Svibor, i brojni građani.

Prva molitva održaće se kod česme na Terazijama, a zatim će litija proći i Knez Mihailovom, Pariskom, Sime Marković gde će se kod Saborne crkve održati druga molitva, a zatim Pop Lukinom, Brankovom, Kraljice Natalije, Dobrinjskom, do Admirala Geprata i Vaznesenjske crkve gde će biti održana treća molitva u spomen svih palih junaka Beograda.

Tokom litije na snazi će biti posebna organizacija saobraćaja pa će se od 11.00 do 14.00 na trasi litije zatvarati određene deonice ulica za saobraćaj, a prolaskom povorke odmah otvarati.

U Vaznesenjskoj crkvi prethodno je održana liturgija povodom obeležavanja gradske slave Spasovdana koju je služio patrijarh Irinej.

Vaznesenje je jedan od deset praznika posvećenih Hristu. Spada u pokretne praznike - pada istog dana, ali se menja datum jer se računa od Vaskrsa.

Praznuje se uvek u četvrtak, 40 dana posle Vaskrsa, a 10 dana pre Duhova.

U narodu je praznik Vaznesenja Gospodnjeg poznatiji kao Spasovdan, a koliki mu je značaj oduvek narod davao vidi se po tome što je najveći istorijsko-pravni dokument srpske srednjovekovne države, čuveni Dušanov zakonik, obnarodovan na Spasovdan 1349, a dopunjen takođe na Spasovdan 1354. godine.

Od kad je despot Stefan Lazarević 1403. godine ustoličio Beograd kao prestonicu, u čast obnove i napretka, Grad je kao svoju krsnu slavu uzeo Vaznesenje Gospodnje - Spasovdan.

Ova Slava simbolično ukazuje na stalno uzdizanje - vaznesenje grada iz pepela i neuništivu nadu i veru u budućnost izražavajući duševnu i moralnu snagu naroda prekaljenog u slavnoj prošlosti.

Današnju formu postojećeg slavskog obreda uobličio je 1862. godine mitropolit beogradski Mihailo Jovanović, tada i poglavar Crkve Kneževine Srbije, na čiji je predlog, upućen knezu Mihailu Obrenoviću, 1863. godine i sagrađena Vaznesenjska crkva.

Ova crkva uspela je da sačuva originalni barjak Uprave grada.

Tanjug
Objavljeno: 29.05.2014.


http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Spasovdanska-litija-centralnim-gradskim-ulicama.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧
Search

''Srbija nikada nije bila otpadnička država'' / "Vesti Online" May 30, 2014

May 31, 2014, 8:42 am
$
0
0
Vesti Online
Srna
May 30, 2014

Profesor istorije na Kembridžu Kristofer Klark ocenio je da se pitanje uzroka Prvog svetskog rata mora sagledati u širem kontekstu i da se u kompleksnom svetu kakav je danas ne treba baviti traženjem krivca.

Srbi nikada nisu tražili ništa što Austrijanci i Nemci nisu već bili postigli,
aže Kristofer Klark (Foto: learnnc.org)
 
Klark, autor svetskog bestselera "Mesečari", koji se bavi Velikim ratom, rekao je da je Srbija tog vremena bila deo opštih težnji ka uspostavljanju nacionalnih država.

"Srbija je prolazila kroz period turbulencija, ali nikad nije bila otpadnička država, bila je evropska država", rekao je Klark na međunarodnoj konferenciji u Beogradu.

On je naglasio da Srbi nikada nisu tražili ništa što Austrijanci i Nemci nisu već bili postigli.

Istoričar Dominik Liven ukazao je da je u osnovi Velikog rata bio sukob između Rusije i Nemačke oko dominacije u istočnoj Evropi istakavši da je nekad, kao i danas, ravnoteža moći uslovljavala evropsku bezbednost.

Profesor Vojislav Pavlović sa Instituta za balkanske studije smatra da je poremećaj ravnoteže između velikih sila posle raspada Osmanlijskog carstva uslovio Veliki rat, a da su okolnosti učinile da mala i nerazvijena Srbija odjednom postane najveći neprijatelj moćne Austro-ugraske imperije.


http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/407506/Srbija-nikada-nije-bila-otpadnicka-drzava

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧
↧

Конференција о Првом светском рату - "Европска трагедија 1914. и мултиполарни свет 2014. године: Историјске поуке" / "RTS" - Radio-Televizija Srbije May 30, 2014

May 31, 2014, 10:46 am
$
0
0
RTS Radio-Televizija Srbije
May 30, 2014

Дводневна међународна конференција посвећена Првом светском рату отворена је у Београду поруком председника Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД) Вука Јеремића да се садашње кризе у свету не разликују много од мултиполарног света с почетка 20. века.

"Први светски рат је, несумњиво, кључни догађај савремене ере", рекао је Вук Јеремић, чији је ЦИРСД организатор скупа "Европска трагедија 1914. и мултиполарни свет 2014. године: Историјске поуке", преноси Танјуг.


Јеремић је оценио да су данашње прилике у свету тесно повезане с догађима из протеклог века, које је обликовало оно што се дешавало између 1914. и 1918. године.

Први светски рат је, према Јеремићевим речима, поставио темеље за Други светски рат, који ће остати упамћен по зверствима, непоштовању људског живота и било каквих моралних ограничења.

"Сви ти ужаси... могли су бити избегнути да велике силе нису узеле оружје у руке 1914. године", рекао је бивши председник Генералне скупштине УН и нагласио да се напетости и кризе широм света не разликују много од оних с почетка 20. века.

"Тада, као и сада, константна деловања домаћих и међународних фактора отежавала су решења за одређене сукобе, а када би решења и била постигнута, често су била изузетно нестабилна", рекао је он.

"Тада, као и сада, праве намере најважнијих играча биле су некад скривене од осталих, што је доводило до недостатка поверења и недовољне посвећености постизању компромисног решења. Тада, као и сада, било је више него довољно простора за једнострани приступ одређеном циљу, што је потенцијално служило као окидач за насилне сукобе много ширих размера", рекао је Јеремић.

Јеремић је напоменуо да је и пре 100 година, као и данас, било грубих покушаја манипулисања јавним мњењем како би оно убедило да су искључиво други они који изазивају рат.

Наводећи Украјину као пример, он је приметио да је ситуација у тој земљи данас много гора него пре годину дана, "када је неодговорно руководство ставило Украјину у неодрживу позицију да бира између Истока и Запада, мада је било сасвим јасно да не може бити политичке и економске одрживости ако земља не може тесно да сарађује са обема странама."

Бивши шеф српске дипломатије упозорио је да се становништво Украјине сада суочава с дуготрајном унутрашњом кризом, да су се политички односи између ЕУ и Русије погоршали, што негативно утиче и на њихове привреде, да између САД и Русије влада неповерење и да влада атмосфера која личи на хладни рат.

Јеремић је, у уводном обраћању, истакао и да човечанству данас више него икада прети опасност од масовног уништења, као и од физичког погоршања стања саме планете због глобалног загревања и климатских промена.


http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1610581/%D0%9A%D0%BE%D0%BD%D1%84%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0+%D0%BE+%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%BC+%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC+%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧

VIDEOS / WORLD WAR ONE CIRSD International Conference "The European Tragedy of 1914 and the Multipolar World of 2014: Lessons Learned" May 30-31, 2014

June 2, 2014, 11:33 am
$
0
0
Aleksandra's Note:

A number of videos from the CIRSD International WWI Conference held in Belgrade, Serbia on May 30-31, 2014 are now available on "You Tube" and on the CIRSD website. I am posting a few of the videos here. You can go directly to the CIRSD website at:

http://cirsd.org/news-container/cirsd-conference-livestream.aspx

for additional information about the WWI International Conference and to the CIRSD channel on "You Tube" for additional videos. The conference was presented in the English language and was host to a number of international historians and distinguished guests who are considered experts on the subject matter.

Sincerely,

Aleksandra Rebic

*****

Opening of the CIRSD International WWI Conference in Belgrade May 30, 2014


 
TO SEE THE FULL PHOTO GALLERY OF THE EVENT,
PLEASE CLICK ON THE LINK BELOW:
 
http://cirsd.org/conference-container/conference-gallery.aspx
 
*****
 
H.E. Mr. Vuk Jeremic
 
Opening Remarks to the International Conference on the “European Tragedy of 1914 and the Multipolar World of 2014: Lessons Learned” by H.E. Mr. Vuk Jeremic,  President of the Center for International Relations and Sustainable Development (CIRSD)

Excellencies,
Distinguished Guests,
Ladies and Gentlemen,

On behalf of the Center for International Relations and Sustainable Development, I would like to welcome you to this conference, entitled the “European Tragedy of 1914 and the Multipolar World of 2014: Lessons Learned.”

It is an exceptional honor for our think-tank to host such a distinguished gathering of renowned historians and experienced policymakers from around the globe.

Thank you for joining us in Belgrade on this most special occasion.

The First World War is no doubt a pivotal event of the modern era. Notwithstanding the vast transformations that we have undergone since, this great conflict remains what Winston Churchill called “a drama never surpassed.”

I believe that our contemporary need to understand the Great War, however, has deeper reasons than mere superficial curiosity or academic interest. Our present circumstances are intimately related to the past hundred years—a historical trajectory shaped by what happened between 1914 and 1918 in far-reaching, not always fully appreciated ways.

Ladies and Gentlemen,

Soon after the “great black tornado”—in Theodore Roosevelt’s memorable phrase—had run its destructive course across Europe, it became clear that the social forces unleashed by the carnage could not be contained for long within a reconstituted, yet inherently fragile international order.

For a brief moment after the 1917 February Revolution in Russia, it might have been hoped that the anticipated victory of the powers of the Entente would result in a clear-cut victory for liberal democracy. But this illusion was soon shattered by the success of the Bolsheviks, and the barely contained social unrest in Weimar Germany.

The rise of Mussolini in 1922, the emergence of National Socialism in the late-1920s, and gradual shifts towards totalitarianism in many parts of the Old Continent by the mid-1930s, demonstrated that fascism was as much a beneficiary of the First World War as the radical Left.

The Spanish Civil War was a potent symbol of this state of affairs. For the first time in modern European history, the Enlightenment values of liberal democracy played at best a secondary role in a major conflict. The essential contest turned out to be the one between the proponents of the zealous Left and the adherents of the totalitarian Right, following the relegation of the philosophies of the likes of Locke and Montesquieu to the intellectual wasteland by the brutality of the Great War.
 
This is a conclusion confirmed rather than qualified if we for a moment leave the world of politics and ideology and consider the literature of high Modernism that came into its own in the years after the First World War.

Radical ideas had manifestly much more appeal for the most significant writers of that period, than the humane values embraced by many of the great 19th-century authors and their early 20th-century followers. Yeats, Eliot and Pound in England, Benn and Jünger in Germany, Céline in France—to mention only some of the most important names—were attracted to the thoughts and moral outlook of the extreme Right. Similarly, writers such as Brecht in Germany, Mayakovsky in the Soviet Union, and the Surrealists in France and elsewhere became more or less convinced followers of the anti-bourgeois Left—increasingly identified during the 1930s with Marxism.

They never reverted to the liberal outlook of the pre-1914 world; theirs remained an altogether darker universe, open to violence in many of its forms.

The long shadow cast by the Great War engulfed all but the most sober of minds: Thomas Mann in Germany, Paul Valéry in France, Virginia Woolf in Britain. They became the isolated torchbearers of liberal continuity.

Ladies and Gentlemen,

In many obvious ways, the First World War set the stage for the Second, which was instigated by Hitler in part to overturn the Versailles settlement and achieve some of the same goals pursued a generation earlier.

It was the “calamity from which all other calamities sprang,” as one prominent German-American historian has written. Indeed, the appalling disregard for human life and the transgression of moral limits practiced with unimaginable ferocity during the Second World War seem to find their point of origin in the First. It is no accident that de Gaulle called it a “war of extermination,” condemning World War I as perhaps the most disastrous turning point in modern history.

All these horrors—it is sometimes claimed—might have been avoided if the Great Powers had not taken up arms in 1914.

However, our grasp of counterfactual thinking on such a large scale is, in my view, too uncertain to pronounce with confidence. Those who reflect in this manner often tend to give less importance to the question of the causes of the First World War. They feel that with a disaster of such proportions—and such far-reaching consequences—everyone who was in any way a protagonist must share at least some essential responsibility for the resulting catastrophe. To attempt to discriminate between the powers and the political personalities involved—and assign greater causal influence to some rather than others—would be, in their view, to miss the point: to underestimate what we now see was at stake, and so fail to learn the real lesson of the Great War.

However, this attitude—psychologically understandable as it is—seems to me not only difficult to defend as a matter of principle, but also less than useful for those who seek to avoid repeating the mistakes of the past.

Ladies and Gentlemen,

The tensions and crises in regions far and wide—which are such a pronounced feature of the present day—are not so unlike those of the early 20th-century multipolar world.

Then, as now, we had a constant interplay of domestic and international factors rendering the resolution of specific conflicts difficult and, when achieved, often extremely unstable.

Then, as now, the underlying intentions of the most important players were sometimes opaque to one another and to other actors, making for a lack of trust and insufficient commitment to achieving compromise solutions.

Then, as now, there was more than enough room for single-minded pursuits of particular goals, potentially serving as triggers for violent clashes on a much wider scale.

And then, just as now, vigorous attempts were made at manipulating public opinion to believe in the belligerence of others and the peaceful intentions of one’s own side.

That is why today it seems to me both misconceived and short-sighted to concentrate exclusively on the overall horror of the First World War, and the role it played in the tragedy that engulfed humanity in September 1939.

Ladies and Gentlemen,

I believe we need to take a fresh look at the events leading to the July Crisis of 1914, as well as the Crisis itself, in order to examine a type of global situation that is still very much with us today.

The goals and motives of specific actors are as much a part of what has to be understood as the facts of economic strength or military capability. Miscalculation, misperception, and the adoption of maximalistic goals seem to be a feature of our times—just as they seem to have been in the years leading to the July Crisis, and during the Crisis itself.

Ukraine, of course, is the theatre where this is perhaps most clearly seen today.

Less than a month before the Sochi Winter Olympic Games began in early February, the World Economic Forum released its 2014 Global Risks report. The word ‘Ukraine’ did not appear at all—an apt illustration of the fact that the crisis came about virtually without warning, chillingly reminiscent of the situation we had a century ago.

Everyone appears to be worse off today than at the turn of the year, when irresponsible leadership placed Ukraine in the untenable position of having to choose between East and West—despite being perfectly obvious that there can be no political and economic sustainability without the country being able to work closely with both.

Ukraine’s citizens now face a prolonged period of internal disruption that will make the recovery far more difficult to achieve. With paramilitaries now strong in many places in both eastern and western Ukraine, any agreement on the future of the country will be much harder to reach.

The EU and Russia are experiencing a deterioration of their political ties, with clearly negative impact on their respective economies.

Even the United States—which at first glance appears not to be terribly affected by the situation in Ukraine—might face some unwelcome consequences once the wider international picture is taken into account.

The trust between the U.S. and Russia has largely disappeared, having been replaced by mutual suspicion and reciprocal feelings of contempt. In an atmosphere suddenly reminiscent of the Cold War, cooperation on many issues in the UN Security Council could prove much harder, or even impossible to achieve.

Ladies and Gentlemen,

In recent times, Washington and Moscow had worked together on at least two important Middle Eastern issues: the tragedy of Syria, and the Iranian nuclear program.

Limited progress on both fronts had been achieved, and a framework for concordant action established.

It seems improbable that such arrangements will keep their present form, however.

Barring some wholly unforeseen development, the Syrian conflict will continue unabated, while the prospects for a successful completion of the Iranian negotiations will probably dim—increasing the specter of a nuclearized Middle East.

Gains on other fronts could also be much harder to come by, as the foundation of the Middle East’s state system—injuriously set in 1916 by the Sykes-Picot agreement—may become prone to further weakening. This could produce fresh crises of central authority in a number of countries in the region.

It may also exacerbate longstanding frictions between Sunni and Shi’a across the Fertile Crescent. And this will probably escalate existing conflicts between proxies, and give additional impetus to extremist non-state actors and radical political movements.

Under such circumstances, prospects for reviving the Israeli-Palestinian peace process will further wane. This could lead to a prolonged period of belligerence, characterized by unilateral moves and reactions.

Ladies and Gentlemen,

It has become commonplace to identify the forthcoming era as the Asian Century.

This is the region whose political, economic, social and environmental impact on the world has the potential to be as determinant as Europe’s in former times. Understanding Asia’s strategic trajectories has never been more relevant to global security and prosperity.

For the foreseeable future, Asian developments will be strongly influenced by the changing dynamics in the U.S.–China–Russia triangle.

The clear benefits for these powers to strengthen cooperation in Asia, combined with the logic of Mutually-Assured Destruction, make it unlikely that ongoing tensions between them may spiral fully out of control, although this possibility should not be dismissed outright.

Washington, Beijing and Moscow seem set to intensify the application of a ‘competitive cooperation’ strategy. But in doing so, they will need to carefully guard against the hazard of being instrumentalized by local actors. This is especially important in light of the absence of an inclusive form of regional security architecture.

Perhaps a victim of its own success, the region is now less stable than it has been for quite some time. Until recently, most Asian countries were chiefly preoccupied with strengthening their state institutions and generating economic growth. Continued progress in these areas, however, is yielding to bellicose rhetoric and romanticized narratives of the past.

The significant buildup of national military capabilities has resulted in an unprecedented regional arms race, with Asia’s share of military imports now comprising more than forty percent of the world’s total—up from fifteen percent just two decades ago.

The escalation of conflicting territorial claims throughout the region—combined with the constant threat posed by a possible showdown on the Korean peninsula—remain sources of great concern.

Given Asia’s significance for the world economy, any recourse to arms—however limited in scope or scale—would surely take a toll on growth and stability throughout the globe.

Ladies and Gentlemen,

More blood has been shed by the hands of man over the past century than in any previous one in the long and tumultuous history of our race.

Close to two hundred million people were killed on the fields of battle or through brutal schemes of tyrants and oppressors.

In so many corners of the globe, we took to one another with astounding ferocity—recklessly casting the die over and again in the selfish pursuit of particular advantage.

This is the heavy bequest we must carry forth, as we seek to address the sempiternal challenges to peace and security in a 21st-century environment characterized by interdependence, multipolarity, and globalization.

The risk of massive destruction is now greater than ever before, for the technological innovations of the past hundred years have allowed for the large-scale availability of the deadliest weapons of war.

But in our times, humanity faces an additional danger—an existential crisis unlike any the world has experienced so far: the rapid physical deterioration of the Earth itself.

Despite some loud protestations to the contrary, the evidence is truly overwhelming: mankind is the primary cause of global warming and climate change. We are the reason the environment has been ravaged—why oceans keep rising and acidifying; freshwater reserves depleting; droughts worsening; forests burning; many plant and animal species going extinct; and torrential rains becoming commonplace.

And I’m afraid this is not going to stop; it will keep getting worse and worse. Everywhere we look, we can see the enormous effects of the planetary emergency that is playing out right before our eyes. It increasingly affects every nation, and none can hope to solve this challenge on their own.

In order to address it, we will need to embrace a new form of cooperation—beset by a series of concurrent, aspirational and bold measures—coordinated at the highest level by leaders who understand the imperative of putting sustainable development at the heart of the conduct of international relations in the 21st century.

Such is the core idea of the UN Post-2015 Agenda: to profoundly change how we conceive and execute our economic, social, and environmental affairs at the national, regional, and global levels.

Nothing so ambitious has ever been tackled through multilateral diplomacy.

A decision to fully harness the unique convening power of the United Nations will have to be made—and leading statesmen will need to get personally involved for this global initiative to succeed. For all its imperfections, the UN is the sole international institution of indisputable legitimacy; it has to become the functional center for harmonizing mankind’s response to a threat far more insidious than any faced in history.

We must strive to bring to pass, with urgent determination, a new global compact—one that at long last steps beyond the shadow cast by the Great War over the world for the past hundred years.

We must make the generational choice to concern ourselves in earnest with advancing the common good—ceasing to misalign our own short-term priorities with the world’s long-term needs; and so informed, attend to our generation’s highest call: unifying around a common agenda for human betterment, and shaping the peaceful transformation of raison d’état into raison de planète.

Thank you very much for your attention.

Vuk Jeremic
President of CIRSD
May 30, 2014
Belgrade, Serbia

*****
 
Videos
All posted on You Tube by CIRSD
 
*****
 
Opening Remarks to the CIRSD International Conference WWI by Mr. Vuk Jeremić, CIRSD President 



Published on May 30, 2014

Opening remarks to the CIRSD International Conference "The European Tragedy of 1914 and the Multipolar World of 2014: Lessons Learned" by H.E. Mr. Vuk Jeremić, CIRSD President.

A watershed moment in the history of international relations was the outbreak of the First World War, whose centenary is being commemorated in various ways across the Old Continent and beyond. This has renewed interest in the events leading up to the commencement of hostilities in August 1914. It has also spurred academic and policymaking circles around the world to examine how the lessons of a century ago could be applied to the study and conduct of contemporary international relations.

Accordingly, the Center for International Relations and Sustainable Development (CIRSD) organized a two-day international conference in Belgrade on 30-31 May 2014 entitled "The European Tragedy of 1914 and the Multipolar World of 2014: Lessons Learned"."

http://youtu.be/V-B5cjZd21Y

*****

CIRSD Conference on WWI: Panel "What Kind of Failure?" - Prof. Christopher Clark



Published on May 30, 2014

Topic of discussion of the panel: Was the outbreak of the Great War in August 1914 a failure of diplomacy, or a failure of foresight on the part of political and military elites, who went to war open-eyed but miscalculated consequences?

Christopher Clark is a Professor of Modern European History at the University of Cambridge and a Fellow of St Catharine's College, as well as a Fellow of the Australian Academy of Humanities. He is the author of various books on modern German and European history, including the one on the history of Prussia entitled Iron Kingdom: The Rise and Downfall of Prussia 1600-1947 (2006). His latest book is a study of the outbreak of the First World War entitled The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914 (2012). Clark is a co-editor of the scholarly book series New Studies in European History published by Cambridge University Press. In October 2010, Germany awarded Clark the Officer's Cross of the Order of Merit of the Federal Republic of Germany, for his research which had "contributed greatly to German-British relations."

http://youtu.be/sV2147p9xho

*****

CIRSD Conference on WWI: Panel "What Kind of Failure?" - Dr. Vojislav Pavlović



Published on May 30, 2014

Topic of discussion of the panel: Was the outbreak of the Great War in August 1914 a failure of diplomacy, or a failure of foresight on the part of political and military elites, who went to war open-eyed but miscalculated consequences?

Vojislav Pavlović studied history at the University of Belgrade, where he obtained his first Ph.D. His second Ph.D. on the history of French-Serbian relations during the First World War was awarded by the University of Paris-Sorbonne. He worked as a researcher at the Institute of History of the Serbian Academy of Arts and Sciences, and continued his career as a history Lecturer at University of Belgrade, University of Limoges in France and the American University of Paris. Currently, Professor Pavlović is a member of the Institute of Balkan Studies within the Serbian Academy of Arts and Sciences in Belgrade. He has published books on US-Yugoslav relations during the Second World War, edited a volume on the Balkans during the Cold War period, and on Italy's Strategies in the Balkans. His latest publication on the biography of Josip Broz Tito is in progress.

http://youtu.be/zXFOcg4y9lc

*****

CIRSD Conference on WWI: Opening remarks by Mr. George Friedman, STATFOR



Published on May 31, 2014

A watershed moment in the history of international relations was the outbreak of the First World War, whose centenary is being commemorated in various ways across the Old Continent and beyond. This has renewed interest in the events leading up to the commencement of hostilities in August 1914. It has also spurred academic and policymaking circles around the world to examine how the lessons of a century ago could be applied to the study and conduct of contemporary international relations.

Accordingly, the Center for International Relations and Sustainable Development (CIRSD) organized a two-day international conference in Belgrade on 30-31 May 2014 entitled "The European Tragedy of 1914 and the Multipolar World of 2014: Lessons Learned".

On Saturday, 31 May 2014, the focus will be on drawing out the lessons learned from a century ago, and exploring how these could be applied to critical theatres in contemporary international relations: Ukraine, Middle East, and East Asia.

George Friedman is the Chairman of Stratfor, a company he founded in 1996 that is now a leader in the field of global intelligence.

http://youtu.be/KFdrs3D59Yg

*****

CIRSD Conference on WWI: Panel "The Coming of World War I and the End of the Old Order"



Published on May 31, 2014

The Great War was brought about not only by the action or inaction of the elites, but also by significant social changes: the increased significance of public opinion, the rising strength of nationalism, the strong popular impact of Imperialism and Social Darwinism, etc.

Moderator: Prof. Slobodan Marković, Belgrade University

Participants: Prof. Günther Kronenbitter, University of Augsburg Prof. Ekaterina Romanova, Moscow State University Prof. Luciano Monzali, University of Bari Prof. John Keiger, University of Cambridge Dr. Dušan Bataković, Institute for Balkan Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts.

http://youtu.be/389Ua65wDKQ

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧

Veliki poklon serijal Blica: SRBIJA U PRVOM SVETSKOM RATU / "Blic" May 29, 2014

June 4, 2014, 6:50 am
$
0
0
Blic Online
RAS
29. 05. 2014.

Novi veliki poklon serijal Blica od utorka 3. juna povodom 100 godina od izbijanja Prvog svetskog rata. Svakoga dana sakupljajte delove istorijske enciklopedije. Istorijski prikaz najkrvavijeg rata u istoriji, od Vidovdanskog atentata do proboja Solunskog fronta i ujedinjenja.

 
 
Svim čitaocima, od utorka 3. juna, Blic poklanja jedinstveni serijal u 10 nastavaka o Srbiji i njenom položaju tokom Prvog svetskog rata. U utorak 3. juna poklanjamo vam fasciklu serijala, a svakog narednog dana pronadjite poseban poklon dodatak u vašim omiljenim dnevnim novinama - Blic.
 
Serijal započinje rekonstrukcijom Vidovdanskog atentata u Sarajevu i ulogom Gavrila Principa, slede Srbija oči prvog svetskog rata, uzroci krize u regionu i svetu, Evropa i svet u velikom ratu, srpska vojska i njene bitke, egzodus srpske vojske i naroda preko Albanije, ratne žrtve i zločini, okupacija i zarobljeništvo i još mnogo zanimljivog i edukativnog sadržaja.
 
Pratite veliki serijal Blica donosimo vam ekskluzivne fotografije, ratne zapise, karte, dokumenta...
 
Čitajte Blic!
 
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Vesti/469464/Veliki-poklon-serijal-Blica-Srbija-u-Prvom-svetskom-ratu
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
↧
↧

Ima li Srbija plan za stogodišnjicu / "B92" June 5, 2014

June 6, 2014, 5:50 am
$
0
0
B92
June 5, 2014

Beograd -- Stogodišnjica početka Prvog svetskog rata se bliži, a u Srbiji se još čeka na konačni plan kako će zemlja obeležiti važan deo svoje i svetske istorije.

Foto: Wikimedia Commons/Imperial War Museums
 
 Dok se u drugim zemljama, posebno u učesnicama rata, ljudi, pre svega mladi, na brojne načine podstiču da nauče više, a naučnici motivišu da istražuju dalje, o stogodišnjici u Srbiji za sada vode računa pojedinci i organizacije.
 
Fotografije, vojnička pisma i dnevnici stari sto godina na jednom mestu - u virtuelnom "Albumu sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata". Savez potomaka koji ima 150.000 članova poziva sve da im dostave skenirane uspomene svojih predaka učesnika rata od 14. do 18. i učine ih dostupnim kako zainteresovanim ljudima tako i stručnoj javnosti.
 
"Mi smo pozvali na jedan specifičan način, izvucite iz svojih albuma fotografije svojih predaka , učinite ih vidljivim, dajte svoj lični pečat obeležavanju Prvog svetskog rata. Građani pristupaju jako tužno sećajući se na taj period, uz svaku fotografiju ide i detaljan opis u onom smislu koliko je to dostupno i prenošeno s kolena na koleno", kaže Aleksandar Vasilić iz Saveza potomaka ratnika Srbije od 1912. do 1920.
 
Ratom u kom je Srbija učestvovala od njegovog početka do kraja i koji je ostavio ogromne posledice bavi se i istoričar Danilo Šarenac. U svojoj knjizi "Top, vojnik i sećanje" bavi se načinom na koji su se srpske i jugoslovenske vlasti odnosile prema Prvom svetskom ratu.
 
"Ne bi bilo ni na koji način u redu da pređemo preko te stogodišnjice bez nekog promišljanja prošlosti, otvaranja nekih novih tema. jednostavno jeste jedan okrugao broj i možda treba iskoristiiti tu pažnju javnosti i svih onih kojima su preci učestvovali u tom događaju da opet neka pitanja iz srpske istorije ponovo razmotrimo. da vidimo kako stoje stvari sa istorijskom građom, da pokušamo i da popularišemo nauku ako treba u ovom slučaju", kaže on.
 
Jugoslovensko dramsko pozorište uveliko se priprema za poslednju premijeru u sezoni. "Zmajeubice" režira Iva Milošević. Beogradsko pozorište je pre dve godine znalo na koji način želi da obeleži stogodišnjicu sarajevskog atentata i ideju je sprovelo u delo.
 
"Mi smo tada organizovali konferenciju sa Evropskom unjiom pozorišta, gde smo izneli predlog da obeležavanje Prvog svetskog rata da centar tog obeležavanja bude Beograd jer je Srbija tada svakako bila u centru pažnje i taj predlog je sa velikim oduševljenjem bio prihvaćen. mesec dana su se mnogo pozorišta prijavljivala za taj projekat i mi smo tada naručili ovaj komad Milene Marković", kaže v.d. direktora JDP Tamara Vučković-Manojlović.
 
Na koji način će država obeležiti jedan od najvažnijih datuma iz svoje istorije još nije jasno. Ministarstvo kulture i informisanja je pripremilo predlog programa, a njegovo usvajanje još se čeka.
 
Video:
 
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=06&dd=05&nav_category=12&nav_id=857446
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
↧

Србија некада мамила као Америка - ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ / "Novosti" June 1, 2014

June 7, 2014, 9:03 pm
$
0
0
Novosti
Борис Субашић
June 1, 2014

Крајем 19. и почетком 20. века наша земља, после САД, имала највећи проценат усељавања у свету. Били смо уређена земља у којој је човек могао да живи од свог рада и да успе. Врхунац прилива имиграната у периоду 1903-1914. године.

 
ПРЕ 100 година целе породице Сондермајер, Краков, Рош, Дероко стале су у одбрану Србије. Раме уз раме са Штурмовима и Кирхнерима... У униформи војника или медицинара било је и мушко и женско, од најстаријег до најмлађег. Тек пунолетни дечаци из ових породица су 1914. године били искусни ратници и подофицири, пошто су од 1912. ратовали као добровољци српске војске у балканским ратовима.
 
- Данас, када се многи Срби одричу сопственог идентитета, тешко је замислити да је неко желео добровољно да буде Србин - каже историчар др Мирослав Свирчевић. - Међутим, то је била честа појава у другој половини 19. и првој половини 20. века кад је, статистички, Србија, после САД, имала највећи проценат усељавања у свету. Као што су у Америци сви имигранти желели да буду Американци, тако су људи досељени у Србију желели да постану Срби.
 
Он истиче да је, за разлику од Србије у коју се масовно усељавало, Аустроугарска била земља из које се исељавало.
 
- У немогућности да остваре своју егзистенцију, Срби и остали Јужни Словени напуштали су ту "просперитетну хабзбуршку царевину"како се често истиче у западној науци и публицистици - прича др Свирчевић. - Србија као мала краљевина са политичким слободама у западноевропском смислу, нарочито после победа у балканским ратовима, постала је узор и нада за многе људе који су тражили своје место под сунцем. Тако су и многи странци постали Срби, на пример Ђорђе Вајферт, Павле Јуришић Штурм и други. Углед Краљевине Србије је био толико висок у свету, нарочито за време Великог рата, да је и чувени чехословачки политичар и државник Томаш Масарик поседовао српски пасош.
 
Најхрабријим браниоцима Београда, четницима Сремског добровољачког одреда у Великом рату је командовао Игњат Кирхнер, бивши аустријски официр. Сетио се српског порекла и дошао да брани отаџбину коју никада раније није видео и о којој је слушао све најгоре.
 
Легендарни српски генерал Павле Јуришић Штурм рођен је у Пруској као Паулус Штурм, по оцу Венд, што је немачки назив за Лужичке Србе. Он је оставио каријеру одликованог пруског официра и у балканским ратовима постао Србин. Његов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је постао српски војник. Штурмов синовац Павле Јуришић млађи је у Великом рату постао српски мајор. У априлском рату 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини. Кад га је Гестапо ухватио због немачког порекла, нуђена му је милост у замену за лојалност окупационим властима. Павле млађи је одбио говорећи да је српски официр, после чега је стрељан.
 
- Србија је била уређена земља у којој је човек могао да живи од свог рада и да успе, што је било веома привлачно, нарочито за стручњаке разних профила - објашњава историчар др Миле Бјелајац. - Погледајте стара презимена лекара, апотекара, инжењера у сваком српском граду и биће вам јасно колику је популарност уживала Србија. Она је била једина отаџбина тим људима, који су се добровољно определили да буду Срби и били спремни да дају живот за своју земљу.
 
Прилив имигранта у Србију непрестано је растао од добијања статуса аутономне кнежевине, а врхунац је наступио у периоду 1903-1914. године, кад је војска постала значајан политички фактор. Страни извори тог доба наводе да су официри који су довели Карађорђевиће на престо помно пазили да они не почну да се понашају диктаторски, као последњи Обреновићи. Међутим, нису могли да се понашају као војна хунта јер су трпели притисак политичких странака, које су се жестоко бориле за парламентаризам и демократију. У том сукобу и равнотежи сила Србија је постајала све пожељнија за живот.
 
- Тадашњи устав је прокламовао политичку слободу и увео скоро опште право гласа које је омогућавало готово свој радној мушкој популацији да изађе на биралишта - прича др Свирчевић. - Било је пет модерних политичких странака и десетак само дневних листова, а о периодици да не говоримо. Интелектуална елита било је веома снажна, па се почетком 20. века у Србији преводи чак и јапанска хаику поезија! Просветни систем који се ширио, прихватајући модерне идеје тадашњег Запада, доводио је до успешне интеграције различитих мањина које су живеле у Србији. Београд је постао културни центар под вођством нове генерације интелектуалаца која се залагала за "француске"идеје о политичкој слободи. Зато је за имигранте из полуфеудалне Аустроугарске Србија била као Америка.
 
Он наглашава да је слика Србије као земље неписмених крвожедних дивљака и завереника креирана у Бечу, као хабсбуршка ратна пропаганда. Она је прихваћена и у Европи, јер је Беч био центар из кога су црпљена обавештења о Балкану, иако је стварна слика била је другачија.
 
- Заборављено је да је Србија имала јак парламентаризам, да је невероватних 70 одсто бирача излазило на изборе! - наглашава др Свирчевић. - Разлог је "сељачка демократија"у којој је српски сељак био свој газда, а не кмет као у полуфеудалним средњоевропским монархијама. Срби су били слободни људи, ствараоци своје државе, па су сматрали да имају право да одлучују о њој. Данас Србија нема свест о том времену. Њу је избрисала коминтерновска идеологија која је Србију означила као смртног непријатеља.
 
Идеологија је тако избрисала успомене на људе који су својом вољом одабрали да буду Срби и били спремни да за своју отаџбину положе живот и да своју имовину уложе у очување српске баштине. Симболом заборава може се сматрати Ђорђе Рош, син Немца и Словенке, херој ратова 1912-1918. године. Као ђак-наредник он је тешко рањен 1915. у последњој одбрани Београда под командом мајора Гавриловића. Он је сачувао од заборава најпотреснију наредбу Великог рата:
 
- Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Ви немате више да се бринете за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео краљ! Живео Београд!
 
Рош је 1944. године побегао је из Србије пред комунистичким режимом који га је унапред осудио на смрт. Никада није заборавио да је Србин. Када је сазнао да је Хиландар остао без икакве помоћи из Србије и да се претвара у руину, он се преселио у рибарско сеоце на Атосу и немањићку светињу спасао својим новцем. Данас мало ко у Србији зна да су хиландарски монаси у знак захвалности дозволили да Ђорђе Рош буде једино световно лице које је икада сахрањено у порти Хиландара.
 
 
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:494171-Srbija-nekada-mamila-kao-Amerika
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
↧

SERBIA - BEACON OF HOPE AS ENTICING AS AMERICA / "Reiss Institute" June 3, 2014

June 7, 2014, 10:23 pm
$
0
0
Reiss Institute
Vecernje Novosti
June 3, 2014

Aleksandra's Note:Many thanks to Nebojsa Malic, President of the REISS Institute for Serbian Studies, for translating this article in the Serbian newspaper "Vecernje Novosti" into the English language.

Sincerely,
Aleksandra Rebic

******

Beacon of Hope

A century ago, in its Golden Age, Serbia was the world’s second most popular destination for immigrants, after the United States. The Belgrade daily Evening News (Večernje Novosti) explains why.


As Enticing as America

Boris Subašić
Večernje Novosti
1 June 2014.

A CENTURY AGO, families with names like Sondermeyer, Krakow, Roche and Deroko stood in defense of Serbia, shoulder to shoulder with the Sturms and Kirchners. Men and women, young and old, wore the uniform of soldiers or physicians. After fighting as volunteers in the Balkan Wars of 1912-13, the barely-18 sons of these families fought in 1914 as experienced soldiers and officers.

“Today, when many Serbs are giving up their identity, it is difficult to imagine that people once wanted to become Serbs,” says the historian Dr. Miroslav Svirčević. “However, this happened often in the latter half of the XIX and the early XX century, when Serbia was second in the world by the percentage of immigrants arriving, right after the United States. And as immigrants to America wished to become Americans, those moving to Serbia wished to become Serbs.”

Unlike Serbia, which was a major destination for immigrants, Dr. Svirčević points out that Austria-Hungary was a major source of them.

“Unable to make a living, Serbs and other South Slavs were leaving what the Western historians often call the ‘prosperous’ Hapsburg empire,” says Dr. Svirčević. “Serbia, a small kingdom with political freedoms on par with Western Europe – especially after the victories in the Balkans Wars – became a beacon of hope for many seeking their place under the sun. Numerous foreigners became Serbs – George Weyfert (Ђорђе Вајферт), Paul Sturm (Павле Јуришић Штурм), and others. Even the Czech politician and statesman Tomas Masaryk had a Serbian passport, such was the prestige of the Kingdom of Serbia in the world, especially during the Great War.”

Screenshot of the Evening News article, June 1, 2014

The bravest unit defending Belgrade in the Great War, the Syrmian Volunteer Company chetniks, were commanded by Ignat Kirchner, a former Austrian officer. He remembered his Serbian roots and came to defend the fatherland he had never before seen, and had been told all the worst about.

The legendary Serbian general Pavle Šturm was born in Prussia as Paulus Sturm. His father was “Wendish” – the German name for Sorbians, living in Lusatia. Sturm left his career as a decorated Prussian officer and became a Serb in the Balkans Wars. His brother, Eugen (Евгеније) also became a Serbian soldier.

Šturm’s nephew, Pavle Jr, was promoted to Major during the Great War. After the April 1941 war, he joined the Yugoslav Homeland Army [the royalist resistance]. Caught by the Gestapo, he was offered mercy in exchange for loyalty to the occupation authorities, as he was considered a German. Pavle Jr. refused and told them he was a Serbian officer, after which he was shot.

“Serbia was a country of laws, in which a man could live off his labor and prosper,” explains Dr. Mile Bjelajac, another historian. “This was very attractive to experts in various fields. Look at the old surnames of bakers, pharmacists, and engineers in every Serbian town, and you will realize how popular Serbia was [as a destination for immigrants]. These people chose to become Serbs, thought of Serbia as their only homeland, and were willing to fight for it to the death.”

Ever since Serbia became an autonomous principality [in 1830], the rate of immigration kept rising. Immigration reached its peak between 1903 and 1914, when the military became a strong factor in politics. Foreign sources at the time claim that the officers who brought the Karađorđević dynasty to the throne were vigilant in case the new king turned out to be a dictator like the last Obrenović. However, this was no military junta, as the political parties fought fiercely for parliamentary democracy. That balance of power made Serbia an increasingly attractive place for living.

“The Constitution at the time was committed to political freedom, introducing a near-universal franchise that enabled almost all the able-bodied men to vote,” says Dr. Svirčević. “There were five modern political parties and ten daily newspapers, not to mention the periodicals. The intellectual elite was very strong. There were even translators of Japanese haiku poetry! The expanding education system, inspired by Western ideas at the time, enabled the successful integration of various communities living in Serbia. Belgrade became the capital of culture, led by a new generation of thinkers who argued for ‘French’ ideas of political liberty. For immigrants from the half-feudal Austria-Hungary, Serbia was America.”

He stressed that the image of Serbia as a land of illiterate, bloodthirsty savages and conspirators was created in Vienna, as Hapsburg war propaganda – and then accepted in Europe, which treated Vienna as the source of reliable information about the Balkans, even though the reality was rather different.

“What is forgotten is that Serbia had a strong parliamentary tradition,” explains Dr. Svirčević. “Turnout at the polls would be 70 percent, incredible by today’s standards. Serbia was a ‘peasant democracy’ of free farmers, not serfs as in the half-feudal Central European monarchies. Serbs were free men, creators of their own statehood, and considered it their right to decide its destiny. Today’s Serbia is unaware of this time, its memory erased by the Communist ideology that considered the Serbs its worst enemy.”

Ideology has almost erased the memory of people who willingly chose to be Serbs, invest their property into preserving Serbian heritage, and invest their lives for their new homeland. One such forgotten hero was Đorđe Roš (Ђорђе Рош), whose father was German and mother Slovenian. After taking part in the Balkans Wars, he was one of the “student corporals” in 1915. Seriously injured during the heroic defense of Belgrade, Roš saved the memory of the Great War’s most haunting order, by his commanding officer Major Gavrilović:

“Soldiers! Heroes! The Supreme Command has erased our regiment from the rolls. Your lives no longer exist. You have nothing to worry about. Forward, to glory! Long live the King! Long live Belgrade!”

Sentenced to death in absentia by the Communist regime, Roš left Serbia in 1944. He never stopped being a Serb, though. When he found out the Hilandar monastery was left destitute and was collapsing into ruin, he moved to the fishing village on Mt. Athos and used his money to save the Nemanjić legacy. Few in Serbia today know that Đorđe Roš is the only layman ever buried inside Hilandar, as a sign of recognition by the grateful monks.

Polish Heroes

The youngest soldier of the First Balkan War was Stanislav Krakow, 17, who joined the chetniks of Warlord Vuk. His father, Sigismund, came from Poland and became a medical officer in the Serbian Army in the late 1800s. In the Great War, Stanislav became an officer and a hero; later he was a journalist, author and director of the first Serbian war film – “For the Honor of the Fatherland.”

The youngest soldier at the start of the Great War was also a Stanislav – from the Polish family Sondermeyer. All the Sondermeyers were in uniform between 1912 and 1918. Col. Dr. Roman Sondermeyer, founder of Serbian war surgery, was the head of the Army Medical Corps. Sons Tadeus (Tadija) and Vladimir were student-officers by 1914. The 16-year-old Stanislav enlisted as a volunteer, serving in the Second Cavalry Regiment. He died in 1914, during a charge in the Battle of Cer.

http://www.reiss-institute.org/articles/serbia-beacon-of-hope/


Link to the original article in Vecernje Novosti:

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:494171-Srbija-nekada-mamila-kao-Amerika


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧
Search

КО СУ БИЛИ СРБИ 1914. - МИЛОШ КОВИЋ / "Novi Standard" April 2014

June 8, 2014, 8:34 pm
$
0
0
Novi Standard
Разговарала ГОРДАНА ПОПОВИЋ
April 2014

Србија јебила много зависнија од Аустро-Угарске негоданасод ЕУ, али 1914. се одупирала наређењима која су долазила из Беча.

У времену у коме је заиста важно обележити стогодишњицу почетка Првог светског рата ми од наше државе добијамо прилично збуњене сигнале. Уколико се догоди оно што се догодило са Његошем, то неће бити добро, а штета би овога пута могла да буде и већа, каже Милош Ковић, историчар, уредник књиге Срби 1903-1914у три тома, чији је први том са поднасловом Интелектуална историјапредвиђен да се појави на јесен ове године.


 Милош Ковић
 
Идеја је потекла од издавачке куће Клио, која ће и објавити ово дело, што, како тврди Ковић, само потврђује чињеницу да су се, за разлику од државе од које, кад је реч о стогодишњици Великог рата, долазе противречни сигнали, покренули грађани, приватни издавачи, аутори филмова, књижевници... Према његовим речима, на овој књизи радиће неколико десетина водећих стручњака из наших најзначајнијих академских институција, припадници различитих генерација, од академика до најмлађих истраживача. Он истиче непроцењиву помоћ Леона Којена, Слободана Антонића, Мирослава Тимотијевића и уреднице у Клиу Смиље Марјановић-Душанић.
 
Први том обрадиће политичке идеје, науку, књижевност уметност, други ће бити посвећен друштву и политици, а трећи великим силама, суседима и кључним догађајима. Није једноставно представити Србију 1914, споља гледано, једно хомогено већински неписмено друштво са танким али водећим грађанским слојем, али уствари изнутра врло разуђено и сложено, каже Ковић, тврдећи да је овај пројекат замишљен тако да укаже на лажна и да постави права питања.
 

 
Г П: Која су то, по вама, права питања?

— Ово велико, рекао бих чак малограђанско узбуђење, које влада поводом ревизије историје Првог светског рата, која је више него очигледна, сасвим је непримерено. Не кажем да то није важно, али да ли је за нас у ово тренутку важније шта ће “други” рећи о нама, да се оправдамо пред њиховим оптужбама, јер реч је заиста о оптужбама, попут оних које је Кристофер Кларк изнео у књизи Месечари, на које се мора квалификовано одговорити, или да се вратимо себи и одговоримо на неколико кључних питања. Хоћемо ли, на стогодишњицу Великог рата, као у Балканском шпијуну, осрамотити наше претке тако што ћемо молити потомке насилника “да нам опросте зато што су нас тукли”, или ћемо се окренути за нас и за нашу егзистенцију кључним питањима? Шта је, наиме, био српски народ 1914. године, шта су били идеали са којима су ти сељаци патриоти одлазили у ровове, ко су били ти људи који су поднели највећи терет надљудских страдања и невероватних победа, ко су били ти војници, ко су биле њихове старешине? Ко је заиста био Живојин Мишић? Најважније је: шта су били њихови идеали, због чега је Србија пружила тако огорчен јуначки отпор? Зауставићемо филм у том тренутку и одговорити на питање шта су то били Србија и Срби који су живели у околним земљама и расејању 1914. у друштвеном и културном смислу, каква је била стопа писмености, каква права жена, колика је била везаност за Православну цркву, каква је била обученост српске војске, а какав спољнополитички положај земље у том моменту.

Г П: Да ли ви, као историчар, можете да одговорите ко су били Срби 1914?

— Када читамо писма наших предака, чини нам се да разумемо „ментални инструментаријум” којим су се они служили. Међутим, прошлост је непозната земља, као што каже Лесли Пол Хартли, и потребан је додатни напор да те људе разумемо, јер смо од њих одвојени једним веком, у коме смо променили неколико држава. Двадесети век је век дисконтинуитета за Србе, јер смо готово сваких 40 до 50 година мењали државне химне, симболе, па чак и национална одређења. Наше друштво није више оно сељачко друштво са поседом од једног или два хектара и са 10 или 13 одсто грађанског слоја. Истовремено, то је било доба велике генерације српских политичара, државника, писаца и научника. Невероватно је да су се сви ти људи нашли на једном месту и питање је да ли ће се то икада поновити. Није случајно то време названо златним добом српске историје и не ломе се случајно копља у самој српској историографији око овог периода.

Г П: Око чега се највише ломе копља?

— Део српске историографије сматра да се у овом добу Србија определила за национализам уместо за „модернизацију”. Попут неких немачких и англосаксонских историчара, и један део српске историографије тражи у српској националној историји и традицији кривицу за оно што ће се догодити не само 1914. него чак и за оно што ће се догађати од 1941. до 1945, као и за оно што је уследило од 1991. Тражи се једна врста злочиначког наслеђа које подстиче Србе да још од настанка Косовског завета преко хајдучког наслеђа и јуначке епске поезије, преко Гарашаниновог Начертанијаи Његошевог Горског вијенца, дела Јована Цвијића и политике Николе Пашића, спроводи агресивну политику према суседним народима и етничко чишћење које ће бити крунисано Балканским ратовима. Историја Балканских ратова је, по тој теорији, историја етничког чишћења Албанаца, и онда се та врста континуитета продужава све до Сребренице.


 
Г П: Шта ви мислите о том ставу?

— Тај став је ненаучан и анахрон јер покушава да данашње политичке потребе великих сила, које нису пријатељи Србије и српског народа, преточи у академски дискурс. Србији се пребацује да није била довољно “модерна”, при чему се “теорија модернизације” користи као пуко оруђе колонијалног потчињавања. Бити “модеран” значи одговарати културним, па чак и антрополошким, понекад отворено расистичким мерилима Запада, личити на западне земље, у свему их подражавати. “Теорија модернизације”, изанђало техничко средство америчке социологије из средине прошлог века, овде је постала нова религија, по угледу на некадашњи дијалектички материјализам. Она је, уствари, типично колонијално средство подређивања оних народа који не одговарају довољно критеријумима који се постављају у Бриселу, Вашингтону или Берлину. Кристофер Кларк, писац књиге Месечари, који није макар ко, већ професор на универзитету у Кембриџу, уклопио је тобожњу одговорност Србије за почетак Првог светског рата у слику целе српске историје као припреме за Сребреницу. То је школски пример анахронизма. По великом француском историчару Марку Блоку, најгори грех који историчар може да почини јесте да сопствене вредносне, политичке критеријуме, критеријуме свог времена намеће прошлости.

Г П: Је ли то ваша основна замерка Кларку?

— То је само једна од замерки. Кларк није донео ништа ново. Он је искористио увелико познату архивску грађу, “обновио” је и “освежио” наша сазнања само претакањем медијског дискурса о вечитој српској кривици у академску историографију.

Г П: Поменули сте да је период од 1903 до 1914. у Србији доба великих интелектуалаца, политичара, државника?

— То је време у коме су, како је Радован Самарџић написао, велики људи ходали малом Србијом. У то време историју српске и светске књижевности на београдском универзитету предају Богдан и Павле Поповић, Јован Скерлић, филозофију Бранислав Петронијевић, географију Јован Цвијић, етнологију Тихомир Ђорђевић, класичне науке Веселин Чајкановић, примењену математику Милутин Миланковић, који долази 1909. из Беча у Београд за неупоредиво мању плату да би овде створио научно дело светског значаја. То је време у коме у расејању живе и стварају Никола Тесла и Михајло Пупин, у коме историју пишу Слободан Јовановић, Стојан Новаковић, Михаило Гавриловић, Станоје Станојевић, да поменем само највеће. Своја најбоља дела тада дају Милан Ракић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Сима Пандуровић. Тада се појављује и млади теолог Николај Велимировић...

Г П: А како објашњавате јак патриотизам тог времена?

— Ти људи нису били подељени на грађане и на националисте, јер у том времену таква подела је била потпуно бесмислена, пошто је модерна национална идеја од свог настанка у времену просветитељства 18. века нераздвојна од идеја народног суверенитета и демократије. Милан Ракић, једна од кључних личности нашег лексикона, одговор је на ваше питање. Пореклом из веома угледне београдске, грађанске породице, врло млад је стекао европско образовање и наставио каријеру као српски конзул у Приштини, што је била позиција високог ризика. Један од његових претходника Лука Маринковић тамо је убијен. Потом је био и добровољац, комита у рату 1912. Управо зато што је био аутентичан представник грађанског Београда 1914, он је био патриота. Зато је написао и песму На Газименстану, која је не само обнова Видовданске идеје већ и претакање тог веомо старог вина у беспрекорно модерну форму.

Г П: Кажете да је књижевност била кључна идеологија тог доба?

— Да, јер је за њих, као што објашњава Павле Поповић, књижевност била све што има књижевну форму, дакле и текст о политичкој теорији или о природним наукама. Када су Србија и Црна Гора ослободиле Стару Србију 1912. године, обнавља се Видовданска, Косовска идеја и то овога пута у оквирима грађанске модернистичке мисли (потребно је да разликујемо књижевни модернизам од “теорије модернизације”). То је доба у коме се штампа и објављује најбољи српски књижевни часопис свих времена Српски књижевни гласник, покренут 1901. Његов циљ је проналажење места за српску националну политику и културу у европском наслеђу. Готово сви покретачи Српског књижевног гласника школовани су на Западу и живели су тамо. Нису, дакле, познавали Европу, као наше данашње културне и политичке антиелите, искључиво преко кабловске телевизије и седмодневних туристичких путовања, која уствари трају пет дана, јер се први и последњи дан изгубе на путу.

Г П: Али су цветале и друге уметности?

— Ово није само време појаве српских импресиониста који чини ми се први пут у историји ликовних уметности, нарочито у делима Надежде Петровић, постепено сустижу оно што је текућа европска продукција. То је доба у коме своја најбоља дела ствара Иван Мештровић, једна од кључних личности обнове Видовданске идеје, којој он даје југословенски смисао, то је и време Паје Јовановића и Уроша Предића, а у музици време Стевана Стојановића Мокрањца и Јосифа Маринковића. Где год се окренете ви видите процват, али тако је било у целој Европи. Србија је само део тадашњег процвата европске културе.

 
Г П: Кажете да је ово и време почетка авангарде?

— Овде у Србији то би био млади Станислав Винавер, али његово време тек долази. Предраг Палавестра је приметио да у Београду тог доба модернистичку културу носе професори Велике школе и Београдског универзитета, попут Богдана Поповића, Јована Скерлића, Слободана Јовановића, Јована Цвијића. То су људи школовани на Западу, који се могу похвалити редовним платама и сређеним егзистенцијама и који се окупљају око два водећа часописа Српског књижевног гласника и Дела. С оне стране Дрине имате Босанску вилу, око које се окупља омладина, интелектуалци који су модернији и спремнији на формалне уметничке експерименте. Тамо делују Димитрије Митриновић, Владимир Гаћиновић, Перо Слијепчевић, Ристо Радуловић. Њихова егзистенција није тако сигурна у поређењу са модернистима из Београда, јер они су, политички и социјално, страно тело у оквиру католичке, феудалне, германске и мађарске Аустро-Угарске. Зато су њихови текстови радикалнији, а они сами спремнији на побуну. За њих је Јован Скерлић, који позива на еволуцију, постепеност, поправљање нарави преко уметности, како каже Милорад Екмечић, већ један „престарели учо”. Они хоће акцију.

Г П: Из таквог миљеа долази и Гаврило Принцип?

— Босна и Херцеговина је земља у којој је очуван спахијски феудални систем и родитељи Гаврила Принципа били су кметови. Србија је земља слободног сеоског поседа, општег права гласа, док су очеви тих младих људи из Босне били кметови, дакле, физички неслободни. Из таквог миљеа, из света понижавајуће, антисрпске, колонијалне управе Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини, долазе Принцип, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, али ту су такође и људи врло широког образовања, попут младог Владимира Гаћиновића.


Г П: Како ћете представити Младу Босну и Принципа?

— Покушаћемо да их вратимо у европски контекст коме припадају, а то су обновљени романтизам и левичарске идеје с краја 19. и почетка 20. века. Вратићемо их српској националној традицији, јер је Гаврило Принцип, који је у свом дому слушао гусле и јуначку епику, припадао ономе што се тада у делима Исидоре Секулић и Милоша Ђурића назива “Видовданска мисао”. Младобосанци су били инспирисани како Косовским заветом, српском традицијом, тако и југословенском идејом.

Г П: И шта данас можемо да научимо из тог искуства?

— Србија је онда била много зависнија од Аустро-Угарске него што је данас зависна од ЕУ, а ипак се одупирала наређењима која су долазила из Беча. Како је то могуће? Како је могуће да је Србија у Царинском рату од 1906. до 1911. успела да се ослободи економског туторства земље од које је у толикој мери зависила и која ју је физички опкољавала? Тако што је за економске стручњаке и министре имала Косту Стојановића и Лазу Пачуа, људе који су спајали образовање и патриотизам, храброст и одговорност. Водећи српски интелектуалци и државници, који су познавали Запад из прве руке јер су се тамо школовали, када су се вратили у Србију залагали су се за ослањање на Русију. Ту нема економског интереса јер су привреде Србије и Русије примарно аграрне и нису биле компатибилне. Али Русија је била спремна да помогне, да у искушењима стане иза Србије. Нису се залагали ни за усвајање руског царистичког политичког модела, већ за демократију француског, енглеског и америчког типа. Ипак су, нарочито после бруталног наступа Аустроугарске у Анексионој кризи, заговарали окретање Русији. Зашто? Зато што их је искуство научило да, како то језгровито каже Мило Ломпар, разликују западне вредности од западних интереса. То је вештина којом наше данашње културне и политичке елите нису овладале.


Разговарала ГОРДАНА ПОПОВИЋ

(Нескраћивана верзија интевјуа објављеног у „Политикином“ Културним додатку 19. априла 2014)

http://www.standard.rs/istorija/28961-милош-ковић-ко-су-били-срби-1914


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


↧
↧

WHO WERE THE SERBS OF 1914? - Interview with Miloš Ković / Lessons of the Golden Age / "Reiss Institute" April 2014

June 9, 2014, 6:12 am
$
0
0

Reiss Institute
Novi Standard
April 2014

Aleksandra's Note:Many thanks to Nebojsa Malic, President of the REISS Institute for Serbian Studies, for translating this interview with Miloš Ković in "Novi Standard" into the English language. Although this was originally published in April 2014, it remains very much relevant today.

Sincerely,
Aleksandra Rebic

*****

WHO WERE THE SERBS OF 1914?

Lessons of the Golden Age

“At the time when it is important to mark the centenary of World War One, Serbia is sending very mixed signals,” says historian Miloš Ković (Милош Ковић). “If we get a repeat of what happened last year with Njegoš [1] , that would be very harmful.”

Milan Rakic: diplomat, soldier, patriot and poet
 
 
Ković is the editor of “Serbs 1903-1914″, an upcoming three-tome history whose first volume, “Intellectual History,” is scheduled for publication in the fall of 2014. The idea for the book came from the publishing house Clio (Клио). Ković says this only shows that if the state refuses to properly mark the centenary of the Great War, the society – private publishers, citizens, filmmakers and writers – will do so on its own. He says the book will be a collaboration between several dozen leading experts from our most important academic institutions, spanning the generations from aged academics to young researchers. Ković specifically singles out the invaluable assistance of Leon Kojen, Slobodan Antonić, Miroslav Timotijević and Clio editor Smilja Marjanović-Dušanić.
 
The first volume will deal with political ideas, science, literature and art. The second will examine the Serbian society and its politics, and the third will address the great powers, Serbia’s neighbors and key events. Ković says it is no easy task to describe Serbia as it was in 1914; seen from the outside, it was a homogeneous, mostly illiterate society with a small but influential middle class. But on the inside, he says, it was a very complex and layered society. This project, says Ković, was designed to ask the right questions, and weed out the wrong ones. Interview by Gordana Popović.
 
GP: What do you consider to be the right questions?
 
MK: I would say the current irritation with Great War revisionism – which is obviously taking place – is entirely inappropriate. I won’t say the revisionism doesn’t matter – for example, the accusations Christopher Clark makes in “Sleepwalkers” demand a rebuttal – but is it really a priority for us right now to worry what the others are saying, to answer their accusations, or should we examine ourselves and answer the questions pertinent to us instead? Will we beg the descendants of the aggressors to “forgive us for hitting us” [2], thus dishonoring our ancestors, or will we turn to the issues important to our survival?
 
Who were the Serbs in 1914? What were the ideals these peasant patriots took with them to the trenches? Who were these people, who suffered beyond human endurance to achieve unbelievable victories, these soldiers and their commanders such as Živojin Mišić? Most importantly, what were their values, enabling Serbia to give such heroic and steadfast resistance?
 
We intend to focus on answers, describing the Serbs of that time, both in Serbia and the neighboring countries and the Diaspora. We will describe them as they were in 1914, their culture and society, literacy, women’s rights, relations with the Orthodox Church, the level of military training, and the country’s foreign policy at the time.
 
GP: Can you, as a historian, tell us what the Serbs were like in 1914?
 
MK: When we read our ancestors’ letters, we seem to understand the “mental toolkit” they were using. However, as L.P. Hartley put it, “the past is a foreign country.” We need to make an effort to understand these people, because we are separated from them by a century that has changed us. The XX century was a great dis-continuity for the Serbs, as we went through several states, and every 40-50 years changed our symbols, anthems, and even national designations. We no longer live in a society of peasants who owned 2-4 acres of land, with a 10-13 percent of people being middle class.
 
That was an age of a great generation of Serbian politicians, statesmen, writers and scientists. It is amazing that all those people existed together in one place, and one wonders if that will ever happen again. Not for nothing was this time called the Golden Age of Serbian history, though Serbian historiography is still conflicted about that.
 
GP: Conflicted about what?
 
MK: Some historians claim that in this period, Serbia had chosen nationalism instead of “modernization”. Like some German and Anglophone historians, some Serb historians are trying to blame Serbian history and tradition for what happened in 1914, and even what would happen in 1941-45, or 1991 onward. They are looking for a “heritage of evil” that supposedly drove Serbs since the Oath of Kosovo – through the hayduk rebellions and epic poetry, Garašanin’s Outlines and Njegoš’s Mountain Wreath, the works of Jovan Cvijić and policies of Nikola Pašić – to act as aggressors and ethnic cleansers, culminating in the Balkans Wars. According to these theorists, the history of the Balkans Wars is a history of atrocities against Albanians. And then they extend that “continuity” all the way to Srebrenica.
 
GP: What is your take on that position?
 
MK: It is non-scientific and an anachronism. It is trying to create an academic discourse out of the current political needs of great powers, which are hostile to Serbia and the Serbian people. So they object to Serbia not being “modern” enough, while using “modernization theory” as a simple tool of colonial submission. To be “modern” means to reflect the cultural, and even anthropological (often overtly racist) standards of the West, aping everything they do.  This theory, a worn-out trope of American sociologists from the mid-XX century, has become a new religion here, patterned after the Marxist dialectic materialism.
 
In practice, it is a tool of colonial conquest of those peoples that fail to sufficiently please the powers in Brussels, Washington or Berlin. Christopher Clark, the author of “Sleepwalkers” – who isn’t just a random historian but teaches at Cambridge – has posited Serbia’s alleged responsibility for the Great War as part of a greater picture of the entire Serbian history as leading up to Srebrenica. That is a textbook example of anachronism. As the great French historian Marc Bloch put it, the greatest sin for a historian is to impose his own values and political criteria of his time onto the study of the past.
 
GP: Is that your principal objection to Clark’s work?
 
MK: It is but one of the objections. Clark has not said anything new. He used the well-known archival materials, and his only contribution to “refreshing” or “renewing” the debate was to bring the media discourse of Eternal Serbian Guilt into academic historiography.
 
GP: You described the period between 1903 and 1914 as the age of great statesmen, thinkers and politicians in Serbia. How so?
 
MK: As Radovan Samardžić put it, it was a time when great men walked the tiny Serbia. It was a time when at the University of Belgrade, Bogdan and Pavle Popović and Jovan Skerlić taught the history of Serbian and world literature, Jovan Cvijić taught geography, Branislav Petronijević taught philosophy, Tihomir Đorđević taught ethnology, Veselin Čajkanović taught the classics… Milutin Milanković taught applied mathematics. He moved from Vienna to Belgrade in 1909, taking a major pay cut, to author his world-important scientific works here. At this time, living abroad, are Mihajlo Pupin and Nikola Tesla. History is being written by Slobodan Jovanović, Stojan Novaković, Mihailo Gavrilović, Stanoje Stanojević – to mention just the greats. In literature, we have the golden age of Milan Rakić, Jovan Dučić, Vladislav Petković Dis, Sima Pandurović…  This was also when the young theologian Nikolaj Velimirović first made his appearance.
 
GP: How do you explain the patriotism of that time?
 
MK: These people were not divided into “citizens” and “nationalists,” such a division at the time would have been completely absurd. The modern idea of nationalism, which arose from the XVIII century Enlightenment ideas, had always been inseparable from national sovereignty and democracy. The best answer to your question would be Milan Rakić, one of the key entries in our lexicon. He was born to a reputable Belgrade bourgeois family, received a European education at a very young age, and continued his career as the Serb consul in Priština, which was a high-risk posting at the time – one of his predecessors, Luka Marinković, was murdered there. Then he was a volunteer guerrilla in the 1912 war. He was a patriot in 1914 precisely because he was an authentic representative of bourgeois Belgrade at the time. That is why he wrote his poem “At Gazimestan” (На Газименстану), which is not only a revival of the Vidovdan idea, but a decanting of that very ancient wine into a flawless modern form.
 
GP: You argue that literature was the key ideology of that time?
 
MK: Yes, because for those people, as Pаvle Popović says, literature was everything that was in written form – whether a treatise on political theory or one about natural laws. When Serbia and Montenegro liberated Old Serbia in 1912, there was a revival of the Vidovdan – i.e. Kosovo – idea within the modernist, bourgeois thought (literary modernism is very different from the term as used by the “theory of modernization”) . The best Serbian literature magazine of all time – Serbian Literature Herald (Српски књижевни гласник) was founded in 1901 and flourished in this era. Its purpose was to find a place in Europe’s heritage for Serbian national politics and culture. Almost all the founders of the SLH were educated and had lived in the West. They truly knew Europe – unlike today’s cultural and political “anti-elite”, whose “knowledge” comes solely via cable TV and seven-day tourist trips…
 
GP: But other forms of arts flourished as well?
 
MK: During this age, Serbian impressionists, for the first time in art history, match the current European achievements – especially the work of Nadežda Petrović. Sculptor Ivan Meštrović did his best work at this time, and he was a key player in the Vidovdan revival, giving it a Yugoslav meaning. This was also the time of great painters Paja Jovanović and Uroš Predić. In music, this was the age of Stevan S. Mokranjac and Josif Marinković. Wherever you turn, you see a flowering – but this was also the case all over Europe. Culture was flourishing all over Europe, and Serbia was a part of that.
 
GP: You’ve also argued that this was the time of the artistic avant-garde?
 
MK: In Serbia it was the young Stanislav Vinaver, whose time was still to come. Predrag Palavestra noted that the torch-bearers of modernism in Belgrade at the time were university professors, such as Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Slobodan Jovanović,  Jovan Cvijić. These were people educated in the West, enjoying a stable existence and regular paychecks, and gathering around the leading magazines – Serbian Literary Herald and Delo.
 
Across the Drina there is the “Bosanska Vila” and its authors are younger, more modernist and willing to experiment with art: Dimitrije Mitrinović, Vladimir Gaćinović, Pero Slijepčević, Risto Radulović. Their existence isn’t as secure, compared to the Belgrade modernists, as they are politically and socially alien in the Catholic, feudal, German and Magyar Austria-Hungary. So their work is by definition more radical, and they are more eager to rebel. As Milorad Ekmečić noted, they considered Jovan Skerlić – who called for gradualism, evolution, and improvement of human nature through art – an “aged teacher”, and demanded action instead.
 
GP: And Gavrilo Princip emerged from that milieu?
 
MK: The Austrians preserved Ottoman feudalism in Bosnia and Herzegovina. Princip’s parents were serfs. Serbia was a country of yeomen farmers and universal suffrage, while the fathers of the Young Bosnians were serfs, i.e. physically enslaved. From such an environment, the humiliating, anti-Serb, colonial Austro-Hungarian rule in Bosnia and Herzegovina, sprung the people like Princip, Nedeljko Čabrinović and Trifko Grabež, but also broadly educated people like the young Vladimir Gaćinović.
 
GP: How will you present Princip and the “Young Bosnia”?
 
MK: We will try to place them back in the European context where they belong: the revival of leftist romanticism at the end of the XIX and the early XX century. But we will also return them to the Serbian national tradition, because Gavrilo Princip belonged to what Isidora Sekulić and Miloš Đurić called at the time the “Vidovdan thought” – he grew up hearing the gusle and epic poetry. The Young Bosnian were inspired not just by the Yugoslav idea, but also the Kosovo Oath and Serbian traditions.
 
GP: What can the experiences of that time teach us today?
 
MK: Back then, Serbia was far more of a dependency of Austria-Hungary than it is a dependency of the EU today. Yet it resisted the dictates coming from Vienna. How was that possible? How was it possible that Serbia succeeded in freeing itself from the economic stranglehold of a much more powerful and encircling neighbor, during the 1906-11 Customs War? Because it has economic experts and ministers such as Kosta Stojanović and Laza Paču, people who embodied both education and patriotism, courage and responsibility.
 
The leading Serbian intellectuals who were educated in the West and knew it well, upon returning to Serbian began advocating for better ties with Russia. This was not an economic interest, since the economies of Serbia and Russia were both primarily agricultural and not very compatible. But Russia was ready to help and back Serbia in times of need. Those statesmen did not advocate Serbia adopt a Russian czarist model of government, but preferred democracy as practiced in France, England, or America. Yet they championed a turn towards Russia, especially after the belligerent Austrian approach to the 1908 Annexation Crisis. Why? Because their experience told them, as Milo Lompar succinctly observed, to tell apart Western values from Western interests. This is a skill our present-day cultural and political “elites” never mastered.
 
 
Notes
 
[1] Last year’s bicentennial of the bishop-poet’s birth was almost entirely ignored by the government of Serbia.
 
[2] A paraphrase from a popular satirical film “The Balkans Spy,” where a character tells a victim of torture the torturer would “forgive you for hitting you”.
 
(Interview [originally] published in the Belgrade daily Politika,  April 19, 2014, via Novi Standard; translation by the Reiss Institute)
 
 
 
 
Link to the original article in "Novi Standard":
 
http://www.standard.rs/istorija/28961-милош-ковић-ко-су-били-срби-1914


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧

INVITATION - 100TH ANNIVERSARY COMMEMORATION OF "THE GREAT WAR" (1914-1918) AND THE SACRIFICES OF THE SERBIAN PEOPLE / Alberta, Canada June 18, 2014

June 9, 2014, 6:46 am
$
0
0


THIS SPECIAL CENTENNIAL EVENT HONORING SERBIA'S SACRIFICE IN WORLD WAR ONE
WILL BE HELD AT:
 
ST. SIMEON SERBIAN ORTHODOX CHURCH
 
16025 - 243 Ave E.
 
DE WINTON, ALBERTA
CANADA
 
WEDNESDAY JUNE 18, 2014
7:00 P.M.
 
SPECIAL GUEST SPEAKERS ARE:
 
SCOTT TAYLOR
AND
JAMES BYRON BISSETT
 
For more information about the event,
please click on the invitation above.
 
Please RSVP to Vesna Ivkovic at: ivkovic@shaw.ca
 
 
Below is the Serbian version of the Invitation.
Please click on the image to view it in larger form.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

↧

Позивамо вас по осми пут на Видовдански марш – покајничко ходочашће од Београда до Газиместана, од 15. јуна до Видовдана 2014

June 13, 2014, 7:29 pm
$
0
0
 
Газиместан
 
Cлика преузета са стране
http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/kosovo-i-metohija-secanje-vila-saziva-srbe.html
 
 
Помаже Бог,

Позивамо вас по осми пут на Видовдански марш – покајничко ходочашће од Београда до Газиместана, од 15. јуна до Видовдана – како бисмо својим трудом, добром вољом, вером и родољубљем показали дужно поштовање према славним и светим прецима, како бисмо показали да смо њихови наследници, а не бесловесна, себична скупина која се случајно затекла на овом пространству и како бисмо подржали данашње јунаке који својим животима бране нашу свету земљу Косово и Метохију.

Видовдански марш има неколико Благослова Патријаршије Српске
православне цркве.

Полазак је из Храма Светог Саве у Београду 15. јуна око 10:30.

Сва обавештења и пријаве на број телефона:  064 902 1312.

Детаљније о ходочашћу и како се припремити на следећој страници:

http://1389.org.rs/vidovdanskimars2014.html

П.С. Ко не може да учествује у ходочашћу може дати прилог и тиме подржати овај духовно-родољубиви подухват.

Рута кретања Видовданског марша 2014

Полазак је у Београду 15. јуна у 10 сати испред Храма светог Саве.

Приказ 1
 
Приказ 2
 
Покајмо се, вратимо се Богу
 
Духовни смисао Видовданског маршa
 
Покајање је темељ Хришћанског живота и Хришћанских (Православних) вредности. Сви људи греше, иако тога често нисмо свесни. Временом мањи греси прерастају у велике, а велики греси у пороке и страсти, које нам постепено узимају духовну слободу и снагу, а на крају доводе до охлађења душе и помрачења ума. Често је овакво стање праћено очајањем и/или гневом. Слично важи и за народе. Српски народ се крајем ХХ и почетком ХХI века нашао у великој економској, друштвеној, политичкој, породичној и демографској кризи. Узроци и корени су духовне природе, а такви су и лекови.
 
Основни и најважнији разлог за све недаће које су нас снашле је отпадништво од Бога и Православне вере. Разлога за ово духовно отпадништво има много: комунизам, нови услови живота, утицај запада, растући егоизам, неселективно прихватање трендова, отуђивање, итд. Удаљавање од Бога и Црквеног народног живота изазвало је постепено све веће навоље и страдања: угроженост светиње брака и брачне верности, угоженост светиње живота (абортуси, убиства, итд), слабљење породичних вредности, слабљење саборности и заједништва, јачање протестантског индивидуализма, каријеризам, профитерство, посматрање човека као објекта уместо као субјека, материјализам, конформизам, властољубивост уместо смерности, славољубивост уместо суздржаности, разврат уместо девичанства, псовање уместо молитве, дискотеке уместо Литургије, опијати уместо Причести, телевизија уместо књиге, фејсбук уместо дружења, абортирање уместо рађања, исфрустираност уместо поноса, латиница уместо ћирилице, прељуба уместо љубави, корупција уместо поштења, итд. Безброј је помрачења, раслабљења и озверења која људска природа претрпи, када почне да се удаљава од Бога живога и истинитога. Исто важи и за један народ.

 

Како зауставити пропадање и прекинути агонију? Једини пут је повратак Богу и Његовој Православној Цркви, а први (и један од најзначајнијих) корака на том путу је покајање. Свети Јован Крститељ и Претеча је припремао народ за долазак Христа пре два миленијума кратком поруком: Покајте се. Крајње је време да свако од нас и читав народ сагледа себе и свој живот истинито. Када сагледамо себе истинито и признамо пред собом и Богом своје грехове, те зажалимо због њих, тад почиње наше покајање и наше спасење. Покајање је увек горко, јер сагледавамо оно најгоре у себи, али то је неопходно, јер се и темељ од куће полаже у блато. Покајање брзо постаје радовање, јер примећујемо да се наша душа покајањем чисти, просветљује, загрева, оснажује, постаје моралнија и бистрија - наше способности и жеље за чињењем добра расту, а то нас исупуњава духовном радошћу. Покајањем човек истински сазрева и почиње да са топлином и разумевањем гледа на своје најмилије, на пријатеље па чак и на непознате људе, које доживљава као децу Божију, односно као браћу и сестре. Ипак, не заборавимо, да покајање мора да донесе и плодове, да је потребно са гађењем одбацити досадашње грехове и грешни живот и кренути напред ка светлости живота по Божијим заповестима.

 

Данас је много лажних "усрећитеља"у српском народу, много је оних који нуде политичке формуле за решење свих проблема. Свако ко представља себе и своју организацију као спасење, заправо је преварант, демагог и лажни пророк. На жалост, Срби су много пута кренули и "полетели"за продавачима магле са лажним програмима брзог и лаког спасења и лагодног живота, а након њих би духовно и свако друго стање било још горе. Нема лаког пута и лаког решења - Исус Христос и Свети Сава нас призивају на свој узак и трновит пут, који на крају ипак завршава у Царству небеском. Потребно је уложити пуно труда и одрицања да би превазишли све проблеме. Чекају нас бројна искушења на личном и националном плану, али са Православном вером увек побеђујемо. Суочавање са мрачном страном сопствене личности није лако, али је неопходно. Наш однос према ближњима је нешто што се сигурно може и мора унапредити и просветити, јер је он слика и односа према Богу.

 

Покајмо се због својих грехова, помолимо се Богу да нам отвори ум и срце за спознање Истине. Након покајања треба спознате грехове исповедити свештенику, примити његове савете, а затим се постом и молитвом припремати за свету Тајну причести, узимања тела Христовог и крви Христове, преко којих се сједињујемо са Богом и спасавамо. Заиста је диван и величанствен пут покајања и повратка Богу, кренимо њиме што пре уз савете свештеника, епископа, монаха и поуке светих књига. Не оклевајмо, јер живот брзо пролази, а Бог и отаџбина чекају да се пробудимо и да им служимо и будемо корисни, а на понос сродника. Покајмо се и кренимо ка Богу, а Бог ће као благ и човекољубив, одмах приметити нашу добру вољу и изаћи нам у сусрет још издалека и послати своје анђеле да нам помогну. Покајмо се и вратимо се Богу, вратимо се вери наших отаца, часном животу Хришћанском, изађимо поново на пут победе, стварања, рађања, песме, радости, живота и људскости. Покајмо се одмах без оклевања. Послушајмо своје срце. Како приликом покајања не би запали у разне духовне и верске странпутице, знајмо да је покајање једино могуће у Православном литургијском животу.

 

Видовдански марш је народно ходочашће и друштвена манифестација, чији први циљ јесте да буде подстрек и образац личног и свенародног покајања, односно повратка Богу и животу по Божијим заповестима. Ово би сви учесници требало да имају у виду, како би били свесни одговорности са којом крећу на пут од Београда, савремене српске државне престонице, до Газиместана, великог српског олтара и капије ка царству Христовом. Током Видовданског марша свако носи свој крст, али се и сећа свих који су дали животе за Веру и Отаџбину. Видовдански марш позива све на покајање и на смирено поклоњење светињама Господњим.

 
Христос Пантократор - Сведржитељ
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

↧

Јиндриховице - Прочитајте какву нашу срамоту је пронашао Србин који се изгубио у шуми на чешко-немачкој граници / "Правда" June 8, 2014

June 14, 2014, 4:57 pm
$
0
0
Дневне Новине Правда
Извор: Данас
June 8, 2014

У шуму код места Јиндриховице, на граници Чешке и Немачке, довео нас је наш земљак, Дејан Ранђеловић, који од деведесете године прошлог века живи у оближњим Карловим Варима, монденској бањи за богате Европљане.

Спомен-костурница у Јиндриховици, фото: Четнички покрет

Та шума, надомак Јиндриховица, за Србе би требало да буде света. Требало би, али као што много тога Србима није свето, тако ни она није. У њој почива, у једва видљивим хумкама, око 1600 српских војника и официра, заробљених 1914. и 1915. године, током одбране Србије од Аустроугара.

Више од 40.000 војних заробљеника, Руса, Италијана, а највише Срба, одведено је са фронта у тада највећи заробљенички логор на територији Аустроугарске – Јиндриховице.

У том малом месту али и у другим логорима широм данашње Чешке, заувек су остали многи. Далеке, 1932. године њихове кости сакупљене су и сахрањене у маузолеју у Јиндриховицама – 7100 српских војника и један број цивила.

Кажу да је најстарији био српски деведесетогодишњи свештеник, а најмлађи његов осмогодишњу унук. Изградњу маузолеја у Јиндриховицама помогао је тадашњи председник Чехословачке, Томаш Масарик, лични пријатељ Краља Александра И. Масарик није заборавио оно време када је, кријући се од Аустроугарских власти, у џепу носио – српски пасош!

Ту где је данас већ поменута шума, некада је био логор у Јиндриховицама. Деценије су пролазиле, време и природа обављали су свој посао, па је војничко гробље постепено зарастало у шуму и заборав. Све док 1994. године Дејан Ранђеловић није са пријатељима дошао да бере печурке.

- Буквално сам се саплео на споменик на коме је писало „овде почива тај-и-тај из Пожаревца“. Нисам могао да верујем! Онда смо још мало боље погледали и нашли и друге споменике наших војника. Отишао сам у село и првог мештанина питао зна ли шта о томе. И, тако сам сазнао за логор у Јиндриховицама – прича Дејан.

Иако је маузолеј у Јиндриховицама после Другог светског рата скоро заборављен, српска држава о њему се колико-толико бринула. Али, иста та држава није знала за постојање војничког гробља у само пет километара удаљеној шуми. Све док хумке и споменике српских заточеника није поново открио Дејан Ранђеловић, почетком деведесетих година прошлог века. Од тада траје његова борба да се ово, како каже, свето место, на одговарајући начин заштити.

- Ми морамо то брзо да урадимо. По закону, војничка гробља штите се сто година, а после тога престаје њихова заштита. За две године биће 100 година од Првог светског рата, а да ми ништа нисмо учинили да уредимо ово место – вајка се Дејан.

Дејан и његови пријатељи сакупили су неколико споменика српских војника на једном пропланку и ту подигли крст. Али, ово место нико не посећује. У маузолеј у Јиндриховицама долазе с времена на време српски туристи, званичници ретко. А Јиндриховице су, после Зејтинлика, највеће српско војничко гробље у Европи!

Славољуб Стојадиновић, председник пожаревачког Градског одбора Удружења потомака ратника Србије од 1912 – 1920, који је предводио своје и смедеревске чланове Удружења на ходочашће у Јиндриховицама, не слаже се са тим:

- На Зејтинлику је сахрањено седам и по хиљада наших војника! Јиндриховице су веће стратиште, јер треба рачунати и оне несрећнике који још почивају у шуми. Са њима их је 8.700!

Будући да су Јиндриховице биле војнички логор, у њима није било масовних убистава, али је масовног страдања, ипак, било. Логораши су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому, градили су фабрику хемије у Соколову, до кога су сваког дана, пешице, ишли по тридесет километара, тамо и назад. Бивало је да их је умирало и по четрдесеторо дневно.

Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним ковчезима. Тамо би их изручили у већ откопане јаме, а сандуке враћали у логор, да у њих сместе нове мртваце. Многи од оних који су данас носили сандуке – сутрадан би били у њима!

Дејан Ранђеловић, као последњи апостол, чува сећање на Јиндриховице. И нада се да ће неко, ко је за то у Србији плаћен и надлежан, учинити нешто да борови и јеле, без своје кривице, не доврше оно што су Аустроугари започели пре скоро једног века.


Извор: Данас


http://www.pravda.rs/2014/06/08/procitajte-kakvu-nasu-sramotu-je-pronasao-srbin-koji-se-izgubio-u-sumi-na-cesko-nemackoj-granici/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧
↧

Twitter project will mark 100th anniversary of assassination that sparked World War I / University of Kansas / June 2014

June 15, 2014, 8:11 pm
$
0
0



June 11, 2014

Lawrence– On June 28, [2014] the event that unleashed World War I and forever shaped history will unfold through 140-character tweets in an elaborate e-reenactment featuring more than 25 historical figures and multiple languages.

Students, staff and faculty at the University of Kansas, as well as local community members, have taken on the Twitter personas of significant and minor participants in the assassination of Archduke Franz Ferdinand, which occurred 100 years ago in Sarajevo, on June 28, 1914. These characters will tweet as though the events were occurring in real time.

Twitter users can follow along through the hashtag #KU_WWI, which will provide dozens of historical perspectives – ranging from world leaders to members of The Black Hand terrorist group – on the assassination that launched Europe into total war. For those not on Twitter, a Twitter feed will be on the Center for Russian, Eastern European and Eurasian Studies and European Studies websites.

The Twitter project is a chance for the university to use social media as a tool to engage different academic skills and academic units from across campus in the study of a single, historical event.

“The project is exciting because its success is driven purely by the talents and skills of KU students and our local community,” said Adrienne Landry, outreach coordinator for CREES. “I have been so overwhelmed and appreciative of the many different academic units and community organizations that have come forward to support this project.”

Throughout the spring, participants have been developing scripts and crafting tweets. While the bulk of the action will occur from 9:30 a.m. to noon June 28, historical characters have already started tweeting as officials discuss security measures for Ferdinand’s upcoming visit and assassins begin plotting to kill the Archduke. Thanks to KU foreign language classes, select tweets have been translated into German, Bosnian and Serbian.

The Twitter project, organized by the CREES, is one of many events that will be part of KU’s four-year-long commemoration of the 100th anniversary of the war. Those events, coordinated by the KU European Studies Program, include lectures, classes, exhibits and conferences on World War I. More information can be found online at european.ku.edu/wwi-tribute and on the KUWWI commemoration blog kuwwi.com.

On June 28, participants representing the event’s main characters will be tweeting from the National World War I Museum in Kansas City, Missouri. The museum, which begins its own centennial commemoration with programming through 2019, will stream the tweets for those visiting.

"The Great War set the foundation of the 20th century by spearheading technological advancements, so it's fitting that we use a 21st century method of communication to engage and encourage people to learn history in a new way," said Lora Vogt, National World War I Museum curator of education. "The National World War I Museum is proud to serve as the host site for this event as we commemorate the centennial of the outbreak of the war."

Among the project partners is Slavic languages and literatures lecturer Marta Pirnat-Greenberg, who had her intermediate Bosnian, Croatian and Serbian language students translate the tweets into Bosnian and Serbian. The project required her students to learn about the events leading to World War I as well as to master subject-specific vocabulary and the appropriate style of discourse to use for the translations.

“Equally exciting for students as creating the tweets in Bosnian and Serbian was using their language skills in the medium that is part of their everyday communication in English, as well as the prospect of showcasing their language work,” Pirnat-Greenberg said.

College students aren’t the only ones who have benefited from the project. Diana Bailey’s fifth-grade class at Deerfield Elementary School in Lawrence has been researching characters and writing posts for Twitter. Bailey said she was amazed by how quickly the students integrated their social media savvy, such as the use of hashtags, with a historical event. One of her favorite examples was a tweet from Ferdinand’s wife, Duchess Sophie Chotek. “Oh no, we missed our turn. #NotAgain #WorstDriverEver,” it read.

“The students love to get involved in historical research, and when you combine 21st century technologies, they excel,” Bailey said.

Project partners include the KU European Studies Program, National World War I Museum, KU departments of Germanic languages and literature and Slavic languages and literature, Ermal Garinger Academic Resource Center, Center for Global and International Studies and University Honors Program.

CREES is designated a Title VI National Resource Center for the study of Russia, Eastern Europe and Eurasia by the U.S. Department of Education.

______________________________


The University of Kansas is a major comprehensive research and teaching university. The university's mission is to lift students and society by educating leaders, building healthy communities and making discoveries that change the world. The KU News Service is the central public relations office for the Lawrence campus.

kunews@ku.edu | 1450 Jayhawk Blvd., Suite 37, Lawrence, KS 66045

http://news.ku.edu/2014/06/10/twitter-project-marks-100th-anniversary-archduke-assassination-and-start-world-war-I


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧

"Serbian Literature and the Great War" exhibition opens in Belgrade June 2, 2014

June 16, 2014, 9:30 am
$
0
0

The President of the Republic of Serbia
Tomislav Nikolic
June 3, 2014

BELGRADE - Serbian President Tomislav Nikolic has declared open an exhibition titled"Serbian Literature and the Great War"at the Belgrade City Library, underscoring that historical data alone cannot make the suffering of the Serbian people in World War I resonate more deeply with today's generations.


That is why this exhibition is important for citizens to have a full grasp of that period in history, Nikolic said at the opening of the exhibition on Monday [June 2, 2014].

This is the story that the authors the Belgrade City Library brought together are telling to us and their descendants.

The exhibition has been authored by Olga Krasic and Marjan Marinkovic, with an aim of showing the specificities of Serbian literature in the period between 1914 and 1918 and presenting the most significant writers whose life was marked by the war, and their works that deal with the Great War.

The exhibition comprises three units, the first one encompassing 17 display posters that present the Serbian authors who wrote about World War I as contemporaries, during the conflict.

A special emphasis has been placed on the works created by Serbian authors in Bizerte.

The second unit offers an overview of the Serbian literature through periodicals that were issued in Serbia, Croatia, Greece and France during the war.

Besides the display posters, this unit also includes the copies of WWI periodicals from the collections belonging to the Library and the Serbian Bibliophile Society.

The third unit presents the originals of rare books published during, as well as immediately before and after the Great War.


http://www.predsednik.rs/en/press-center/news/serbian-literature-and-great-war-exhibition-opens

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧
Search

Pozivnica za promociju knjige Mile Mihajlovic "Za Srpsku vojsku - jedna zaboravljena prica" 17. Jun 2014. u Beogradu

June 16, 2014, 2:00 pm
↧

155 godina od rođenja slavnog srpskog slikara Paje Jovanovića / "Srbiju Volimo" June 16, 2014

June 16, 2014, 9:30 pm
$
0
0
Srbiju Volimo
Autor: akademik Dejan Medaković
June 16, 2014


Kao neki stari orao lebdeo je lik slikara Paje Jovanovića nad našim umetničkim razvojem. Smenjivale su se generacije slikara, nestajale su mnoge snažne ličnosti koje su ponetkom ovog veka izvršile modernizaciju srpskog slikarstva, a ratovi i kobne ratne posledice prerano su i nemilosrdno grabile naše umetničke nade. U košmaru velikih društvenih preloma, u vrtlogu grozničavih umetničkih traženja u kojem su se pokatkad ispisivale najtragičnije lične biografije, sigurno se i nekako stameno izdizao umetnik Paja Jovanović, kome je sudbina namenila ulogu svedoka gotovo svih važnijih zbivanja naše moderne, političke a razume se i likovne istorije. Tekao je njegov bogati život u vremenskom rasponu kada je Srbijom još godinu dana vladao knez Miloš, doživeo je on na kraju i pobedu narodne revolucije rođene u burama Drugog svetskog rata.

Danas, kada je stari orao sleteo sa svojih visina, mogu se sa znatno više pravednosti ocenjivati njegova krstarenja po prostranom umetničkom nebu, a mnoga mesta njegovih poslednjih kazivanja, nastala u trenutku konačnog osvrtanja na život, kada je još jednom zaželeo da oči "uperi u prošlost", pokušavajući da "ispiše nekoliko skica sa one lepe staze kojom je nekad i sam došao", dobijaju za nas snagu svedočanstva dostojnu istinskog poštovanja. Jer taj otmeni stari gospodin, još od mladosti odvojen od svoje zavičajne sredine, svetski putnik sa pozivnicom za najmondenskije i najaristokratskije austrijske i evropske salone iz epohe fin de siècle-a, čiji su umetnički uspesi nagonili na samozadovoljno pravo zaborava na siromašne rođake u starom zavičaju, zadržao je duboko u sebi neokrnjenu toplinu za sve ono što ga je vezivalo za svet običnih ljudi iz kojega je nekada davno odlutao, gonjen svojim strasnim umetničkim ambicijama U svojoj "čudesnoj bašti života" on kao da nikoga nije zaboravio. Sećao se kroz ceo dugi vek svih peripetija, ljudskih i poslovnih nezgoda svoga oca, drugova iz prvih dečijih nestašluka, svih mogućih palanačkih veličina kojima ni tolike protekle godine nisu do kraja oštetile rang i davno upamćenu društvenu važnost. U tom skoro dobroćudnom pomirenju ispovedio je on i svoja prva umetnička uzbuđenja koja je, još pre škole, osetio stojeći pred ikonostasom vršačke Saborne crkve, inače osrednjim delom Pavela Đurkovića iz 1804. godine, oživeo je i nejasni lik svog gimnazijskog učitelja crtanja Vodeckog, odnekud zalutalog u Vršac, od koga je i dobio prve pojmove o slikarstvu, čuo prve savete o važnosti dobrog crtanja. Za detinjstvo u Vršcu vezana je i uspomena na prvu porudžbinu koju je dobio u životu. Crkveni tutori poverili su mu da izradi svetiteljske likove, među njima i sv. Savu, za novoporučena crkvena zvona, za koja je bečki livac Rajnhert, sasvim neupućen u pitanje kako izgledaju srpski svetitelji, tražio crteže.

Odluku da sina usmeri na čestito školovanje u Beču na Akademiji, Jovanovićev je otac doneo prvenstveno ponesen roditeljskom brigom da sinu, koji je zapinjao u gimnazijskom učenju, obezbedi siguran zanat u rukama. Pri tome, razume se, on nije mogao ni da sluti do kakvih će posledica dovesti njegova brižna odluka, čije osnove treba tražiti u tradicionalnim shvatanjim aonih majstora koji su u našim podunavskim gradićima negovali svoje zanate i tiho pratili ekonomski razvitak naše panonske buržoazije.

Dan kada je kao đak stupio u Akademiju ostao mu je, prema sopstvenom priznanju, u uspomeni kao najsrećniji u životu. U drugoj godini učenja na Akademiji — 1879. godine — školovanje mu je obezbeđeno i redovnom stipendijom Matice srpske u iznosu od 200 forinti, koju je primao do avgusta 1883, dovoljno dugo da opravda poverenje štedljivih matičara. Početnike je u Akademiji dočekivao dostojanstveni Kristijan Gripenkerl, učenik Karla Rala, umetnika zaljubljenog u italijansku visoku renesansu, propovednika "rimske forme i mletačkih boja", Gripenkerl, fanatično ponesen antikom, uporno je podvlačio važnost crtanja po plastičnom modelu i činio ogromne napore da i u svojim slikama, na primer za Hanzenovu zgradu Akademije nauka u Atini, ili za bečki Parlament, dostigne vrednosti dostojne svojih neoklasicističkih sanjarija. Ono što je kod profesora Gripenkerla pred delima antičke skulpture naučio, Jovanoviću je ostalo za ceo život. Učitelj je tražio "da u nama probudi osećaj za lepotu, za ritam i za harmoniju antičke skulpture, ukazivao nam na ono fino osećanje Jelina za liniju, upućivao nas na Homera, a pored Homera na ogromnu književnost i na jedinstvenu kulturu starih Jelina", svedočio je Paja Jovanović o Gripenkerlu sa trajnim đačkim strahopoštovanjem. Taj zaljubljenik antike tumačio je njene neprolazne vrednosti sa žarom kakvog apostate koji je konačno sagledao svoje i opšte zablude, nepokolebljivo uveren u svoju misiju: da proučavanje antike postane temelj umetničkog obrazovanja, posebno za te mlade i razbarušene buntovnike, koji su mu često i na samom času zahtevali da ih vodi u prirodu.

Iz tog perioda Jovanovićev prvi rad bio je crtež Here Ludovizi koja mu je ostala "ideal lepote za ceo život". Hladna lepota antičkih kopija, po kojima je učila klasa profesora Gripenkerla, oštro je odudarala od rada prilikom večernjeg neobaveznog crtanja akta u klasi profesora Trenka. Verski zanesenjak, a slikar osrednjih religioznih kompozicija, dovodio je modele koje je sam zaposlio kao apostole i mučenike radeći svoje crkvene slike. Mahom su to bili stari, istrošeni ljudi iz najbednijih kvartova Beča, koji su sasvim odgovarali Trenkovom naturalističkom shvatanju umetnosti. Gledajući njihova deformisana, oronula tela, Jovanović se morao sećati one vedre lepote helenske skulpture koja je zračila sa postamenta u Akademijinoj antičkoj sali. Svakako je zanimljivo da je Jovanović mnogo kasnije, u vremenu kada je već postao traženi slikar, kada je s lakoćom mogao da zaposli i najskuplje modele, pokazivao izvesnu zbunjenost u slikanju aktova. Sačuvane skice i poneko ulje otkrivaju nam tvrdoću i neku bojažljivu hladnoću forme koju nije mogao da otopli ni bojama, kao da su ta ženska tela sagledana sa gipsanih i mermernih kopija Akademijinog antičkog odeljenja.

Od drugih profesora Bečke akademije na Jovanovića je naročiti utisak ostavio Leopold Karl Miler, koji je od 1867. stajao pod uticajem Fromantena, a od 1877. pa do smrti delovao u Beču i bio priznati "Orientmaler". Zapaženi su tada u Beču njegovi pejzaži i scene iz Egipta, kamo je otišao pod uticajem Petenkofenovih saveta, željan da hvata orijentalnu egzotiku, šarenilo i afričko sunce. I kao starac Jovanović je smatrao da su Milerove misirske slike koloristički tako divne, pune sunca i atmosfere, "da nije bilo slikara koji bi mogao u tom pogledu da se s njime uporedi". Za njega kao Milerovog đaka bilo je ipak najvažnije da je on "jedan od onih majstora koji ne gledaju slikarstvo kao da je to neka nauka, već koji će uzeti paletu i kičicu iz đačkih ruku, popraviti prvo crtež, da bi onda svežim bojama uneo svetlosti i života u dosadni živopis svojih đaka". "Na taj način", kaže Jovanović, "svaki od nas brzo je naučio kako da gleda na prirodu, kako da upotrebljuje boje i kako da rukuje četkicama" U tom divljenju za profesora svakako ima i preterivanja, kada Jovanović veruje da su čak i đaci slaba talenta postali dobri slikari, razumevajući svoj zanat do te mere da su njime nadoknadili nedostatak talenta.

Još u Akademiji, Jovanovića su u Beču očekivala prva priznanja; 1878. godine naslikao je "Ranjenog Crnogorca", sliku koju je otkupila Magnatska kasina u Budimpešti, a taj uspeh doneo mu je i trogodišnju carsku stipendiju koja je dodeljivana umetnicima iz Ugarske. Isto tako, za vreme svog đakovanja bavio se ozbiljno namerom da naslika kompoziciju "Postanak narodne pesme", ograničavajući na kraju svoje mladalačke ambicije na centralni motiv: lik slepog guslara. Sa nekom tugom ispričao je on pod stare dane svoj u đačkim danima neostvareni slikarski san. "Ah, kako bi to bilo uzbudljivo", reči su Paje Jovanovića, "da predstavim one besne pobednike kako se vraćaju iz čete, sa glavama svojih dušmana i robljem koje su uspeli da ugrabe; da ih predstavim oko sobe, u krugu, kako piruju i, hvaleći se, ističu svaki svoje junaštvo i ukazuju na roblje, žene i devojke što u dvorištu jadikuju. A slepi guslar, kojeg su šenlučenje, vika i plač ovamo doveli, seo je na stepenice što vode junacima na terasu, a uz njega unuče, mlado devojče što je dovelo slepoga dedu. Slepi guslar sluša, pazi da iz opšte larme, iz usklika i hvalisanja, razabere tok događaja, te da ih sklopi u stihove. Evo ga na mojoj slici, sa guslama na krilu, sa gudalom u desnici, gotova da zagudi novu pesmu." Srećom po mladog umetnika, izgleda da je oštro Milerovo oko brzo otkrilo sve slabosti Jovanovićeve romantičarske knjiške inspiracije. Profesor je od njega neumoljivo zahtevao da slike izrađene po bečkim modelima shvati samo kao pripremne studije za buduće kompozicije, jer tek "kada se slika bude rađala u sredini naroda kojeg ima da predstavlja, počeće u njoj životna krv da struji". Ovo Milerovo savetovanje proisteklo je iz opštih umetničkih prilika u bečkom slikarstvu, posebno onog stremljenja koje je svoju glavnu sadržajnu inspiraciju tražilo u scenama iz svakodnevnog života različitih naroda. Ovo tako omiljeno bečko žanr-slikarstvo bogaćeno je nas Fridlenderovim sličicama iz života invalida, Šenovim žanr-scenama iz Galicije i Bosne, ili sadržajno sličnim Kaufmanovim slikama iz života Jevreja u Moravskoj, Poljskoj i Galiciji. Bila je to opšta klima, sasvim prijemčiva i za predstave iz malo viđenog i nekom uzbudljivom egzotikom prošaranog života balkanskih naroda, od kojih je tada još dobar deo čamio u vekovnom turskom ropstvu. Sasvim odvažno, Jovanović je usvojio savete svog profesora, čvrsto rešen da modele svojih budućih slika potraži na pravom izvoru. Počinju njegova duga, studijska putovanja po čitavom Balkanu, sa kojih se on vraćao obogaćen mnogobrojnim skicama, studijama i predmetima narodne radinosti. Do kraja stoleća izradio je dobar deo svojih poznatih slika sa žanr-scenama iz Srbije, Hercegovine, Crne Gore i Albanije ("Igrač sa mačevima", "Krvna osveta iz Kuča", "Arnautska straža", "Otac uči sina mačevanju", "Povratak Crnogorca iz čete", "Guslar", "Pričanje o boju na Kosovu", "Arnautski dvoboj", "Crnogorska krčma", "Boj petlova", "Hercegovačka švalja", "Kićenje neveste", "Arbanas prosi devojku"), slikajući uglavnom prema ugovoru sa londonskim trgovcima Volisom i Tusom. Nažalost, danas je već nemoguće detaljno oceniti ovu bogatu galeriju slika, ovo tim više što je Jovanović dobar deo ponavljao nekoliko puta, jer ponekad ni mnoge replike nisu zamorile slikarevu inspiraciju, tako da možemo samo nagađati o izgledu prvih konačnih rešenja.

Ova prva faza njegovog slikarstva traje, bez obzira na umetnikova seljakanja do Pariza, Minhena i opet natrag u Beč, do kraja prošlog stoleća. Njegove slikarske ambicije jasno su tada ispoljene; on je želeo da istupi kao izraziti majstor figuralnih kompozicija, i to kompozicija sa većim brojem likova. Slikovitost teme rađa se kod njega u podjednako dorađenim detaljima, u brižljivoj modelaciji i veoma često u materijalizaciji, koja ponekad dobija gotovo kaligrafski karakter ("Kićenje neveste"). Skoro redovno njegov slikarski rukopis u konačnim rešenjima pokazuje znatna odstupanja od onih malih, nervoznih, prvobitnih skica na kojima je često znao da kolorističke vrednosti tako ubedljivo istakne ispred svojih crtačkih preokupacija ("Skica za krvni umir"). Tamo gde nije sklon dugom razmišljanju, gde se radosno igra slikajući, kao da je ispoljio one pikturalne vrednosti koje su se kod njega postepeno gasile kada je pokušavao da ih prenese i doradi u velikom formatu. Tada se često dobija utisak da mu je to prenošenje kočilo ruku i maštu, u prvi plan je izbijala veština, a raznolika majstorstva otromila su sliku preteranim kićenjem. Razume se, na takvim slikama Jovanović je gotovo uvek ispoljio svoje zaista velike crtačke sposobnosti, jasno se vidi da je u pitanju virtuozitet iza kojeg se krije brižljiv prethodni crtački postupak. Za Jovanovića crtača teško da su postojale neke ozbiljnije prepreke, on je bio u stanju da potezom olovke, ili krede, čvrsto konstruiše, a da mu linija poteza ne deluje suvo, deskriptivno. Ponovilo se i u njegovom slikarstvu izvesno dvojstvo slikarskog i crtačkog obrađivanja. Paji Jovanoviću slikaru bilo je skoro redovno suđeno da svoje pune vrednosti raspe u izviđačkim pripremanjima kasnijih, velikih ostvarenja. U ovakvim unutarnjim sukobima svoje umetničke ličnosti, koja je, slično kao i veliki Vilhelm Lajbl, težila da izmiri crtačko u slikarskom i slikarsko u crtačkom, dešavalo se da do pravog izmirenja nije dolazilo, nedostajao je možda samo jedan korak pa da faza Jovanovićevog žanr-slikarstva obezbedi pred sudom evropske istorije umetnosti još više, znatno više mesto. Ali i ovako, jasno je o kakvim se bogatim umetničkim mogućnostima radi, vidimo da je u pitanju ličnost koja je sebi postavljala probleme i da je njihovom rešavanju Paja Jovanović prilazio pošteno, hrabro i bez veštačkog sakrivanja svojih intimnih neuspeha. Ovo dokazuje podatak da ponekad ni posle godinu dana slikanja i vraćanja na neku određenu temu ("Postanak pesme") umetnik nije bio zadovoljan svojim radom, osećajući da nije postigao traženo jedinstvo. Uvek iznova, izgledalo mu je da su usled međusobnog nepovezivanja grupa u stvari nastale dve posebne slike. Svetlost na njegovim slikama nije dovoljno korišćena u kompoziciono-vezivne svrhe, iako je toliko puta u usmenim kazivanjima isticao svoje namere da ostvari kompozicije pune dramatike, da u njima što snažnije ispriča herojsku istoriju svoga naroda. Pregledajući danas njegovu slikarsku zaostavštinu, tačnije: konačne slike iz ove faze, nama se čini da Jovanović u tome nije uspeo, bar ne onako i u onoj meri u kojoj je rečima objašnjavao svoj umetnički program i slikarsko vjeruju.

Izgleda nam da on u sebi nije nosio sposobnost "kolorističkog teatralizma" jednog Pilotija, ni dramsku snagu Mihaela Munkačija, ni strasnu, surovu izražajnost Jana Matejka. On se u odnosu na ove majstore, često tako nametljive, prikazuje kao slikar unutarnje odmerenosti, pažljivog dorađivanja i neke ljupkosti čije daleko poreklo ne treba tražiti u umetničkim htenjima evropskog realizma, pa čak ni onog koji je danas pomalo s potcenjivanjem nazvan akademskim. Za nas nije bilo iznenađenje kada smo u Jovanovićevoj slikarskoj zaostavštini naišli na njegove izvanredne kopije rađene prema Vatou. Stojeći pred delima ovog velikog umetnika rokokoa, Jovanović slikar mogao je tačno da oseti čisto slikarsku dušu tog možda najvećeg prijemnika baroknog nasleđa, čije je celokupno umetničko delo ostvareno u rasipničkom bogatstvu isključivo slikarskog doživljaja. Slediće on Vatoa, naročito na malim skicama ("Krvni umir") u gipkom nabacivanju figura, u onim skoro munjevitim refleksima svetla, onoj zasićenoj, blistavoj pasti, podsetiće na Vatoa i u njegovim pastelnim studijama za portrete na kojima materija treperi i iskričavo svetluca ("Studija za ženski portret").

Nova etapa u Jovanovićevom slikarstvu vezana je za tzv. ugarsku Milenijsku izložbu koja je 1896. otvorena u Budimpešti. Taj događaj — proslava hiljadugodišnjice mađarskog kraljevstva — iza kojeg su se krili veoma jasni imperijalistički ciljevi velikomađarske buržoazije, uticao je na odbor Crkveno-narodnog sabora u Karlovcima da, prema preporuci samog patrijarha Georgija Brankovića, poruči kod Paje Jovanovića sliku "Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Črnojevićem", čime se veoma jasno aludiralo na određeni državnopravni i privilegijalni položaj Srba u austrijskoj monarhiji. Umetnik je morao da pazi da na slici jasno naglasi vojnički karakter seobe. Dok patrijarh Arsenije III u ruci drži krst, kraj njega jaše Isaija Đaković, noseći Leopoldovu pozivnu diplomu, a nije zaboravljen ni podvojvoda Monasterlija sa svojim dobro naoružanim četama. Konačno, to je bila porudžbina koja je i formatom daleko prevazilazila sve dotada naslikane slike sa žanr-scenama iz života naroda na Balkanu. Ceo društveni i politički ideal srpskog građanstva u dvojnoj monarhiji, sapet okvirima raznih autonomija i poluautonomija, otrovan nesrećnim življenjem u tuđoj državi, trebalo je slikarski izraziti na ovom velikom platnu, na kojem je u konačnoj varijanti i sam Arsenijev lik zamenjen likom patrijarha Georgija Brankovića, što je po sebi bila jasna aluzija na patrijarhove savremene političke brige. Sasvim realno, patrijarh Georgije i njegova bliža okolina osetili su da je srpska umetnost iznedrila prvog umetnika sposobnog da reši povereni mu zadatak. Nastupio je dugo očekivani trenutak da i Srbi uđu u krug priznatog i traženog istorijskog slikarstva u Austrougarskoj monarhiji, kao i ostale "manjine", koje su isto tako preko njega isticale ideale svoje nacionalne individualNosti. To je bila prava pozadina ove darežljive porudžbine, čije ostvarenje predstavlja vrhunsku tačku srpskog istorijskog slikarstva u XIX veku, rođenog u generaciji naših romantičara. Nije nikakva slučajnost da je u trenutku nastajanja Jovanovićeve "Seobe Srba" istorijsko slikarstvo u Beču već bilo na izmaku svojih snaga; od umetnika dostojnih pažnje živela su i radila još samo dva majstora: Karl Vurcinger i Karl Blas.

Bez iskustva u sličnim veliki poduhvatima, Jovanović je svom zadatku pristupio sa puno odgovornosti i s neskrivenim ambicijama da zadovolji i zadivi svoje poručioce. Odmah je počeo sa prethodnim studijama, a u cilju prikupljanja verodostojnih istorijskih podataka obišao je tada, zajedno sa istoričarom Ilarionom Ruvarcem, gotovo sve fruškogorske manastire. Iskrslo je za njega više slikarskih problema, razume se na prvom mestu problem kompozicije: na koji način da rasporedi mase u tako velikom prostoru i da ih međusobno poveže zajedničkom dramskom radnjom. To su za njega svakako bili osnovni problemi. Sve ostalo: naročito pitanje materijalizacije predmeta i odeće, za njega nije predstavljalo neku teškoću. Utisak koji je slika napravila na savremenike bio je, razume se, ogroman. Zaneseni upadljivom majstorijom koja zrači sa ovog velikog platna, oni nisu bili u stanju da sagledaju i njene mane. Ko je tada mogao da primeti da slikar zanemaruje svetlo, koje je monotono i jedva prisutno, ko da oceni da je cela ta velika kompozicija, čak jednostavna u svom frontalitetu, u stvari sastavljena iz čitavog niza sjajno crtanih i slikanih detalja? Preko kolorisane litografije njene prve varijante koju je naručio zagrebački Srbin, trgovac Petar Nikolić, lako se pamtio ranjeni stari ratnik u prvom planu, ili dečak koji za uzdu vodi patrijarhovog konja. Portretski obrađen lik dostojanstvenog patrijarha Georgija sasvim odudara od načina na koji su slikana ostala lica. U mnogo čemu vidi se, Jovanović je ovu sliku obradio na način koji je stvorio u svojoj prvoj fazi, tako da ona po likovnom postupku koji je na njoj sproveden ne predstavlja neko oštro kidanje sa ranijim stilom. Isto mešanje slikarskog i crtačkog shvatanja, sa tako čestim pobedama ovog drugog, uvećano sada do kolosalnih razmera, po sili umetničke zakonitosti, moralo je odvoditi u dekorativnost. Ta jače naglašena dekorativnost, pritajena u znatnoj meri kada su u pitanju bile slike manjeg formata, karakteristična je za Jovanovićevu tzv. drugu fazu, kada se usmerio na slikanje velikih, istorijskih kompozicija. Ovog je roda i čuveno "Proglašenje Dušanovog zakonika", slikano 1900. godine. Pre svega, jasno je, u pitanju je mnogo, čak neuporedivo složenija kompozicija, kojoj se ne može osporiti temeljno prostudirani mizanscenski karakter, koji podseća na završni čin neke dobro režirane istorijske drame. Sigurnije u svojoj preglednosti rešeni su i planovi, pravilnije raspoređene mase, ne ostavljajući onaj zbijeni, pomereni utisak kao na "Seobi". Pa i u boji, Jovanović je napustio ono pastozno slikanje, primenjujući veće kolorističke slobode, možda čak najveće u svom celokupnom umetničkom stvaranju, iako je upadljivo stroga osnovna potka crteža, koji je i na ovoj slici Jovanovićev glavni konstruktivistički element. I ono neutralno, monotono plavo nebo sa "Seobe Srba" odbačeno je sasvim kod "Proglašenja Dušanovog zakonika", isečak koji postoji još najpre upućuje na veoma oprezna pleneristička traženja vidljiva kod njega i ranije, već 1896, kada za vršačku opštinu radi svoj čuveni triptih, sastavljen iz "Žetve", "Berbe" i "Nedeljne pijace u Vršcu", od kojih je centralni deo svakako najuspeliji.

Dekorativno istorijsko slikarstvo u velikom formatu Jovanović neguje i posle uspeha na pariskoj Svetskoj izložbi 1900, kada je za "Proglašenje Dušanovog zakonika" nagrađen titulom "Officier d'Académie". Već na bečkoj Svetskoj umetničkoj izložbi 1901. on izlaže sliku: "Ženidba hercega Ferija IV s Jelisavetom Habsburškom". Ovo slikarstvo nastavio je on i prilikom rada za novosadsku Sabornu crkvu u kojoj je naslikao i dve istorijsko-crkvene teme: "Sv. Sava kruniše Prvovenčanog" i "Sv. Sava izmiruje braću" (replike u Sremskim Karlovcima u Sabornoj crkvi), a u tu grupu spada i "Spaljivanje moštiju sv. Save", rađeno za karlovamku Sabornu crkvu. Iako su sve te slike namenjene crkvama, već na prvi pogled jasno je da one po svom karakteru pripadaju grupi Jovanovićevog dekorativnog, istorijskog slikarstva, više nego svetu religioznog u kojem se sasvim nerado kretao, uveren da mu tematika pravoslavnih ikonostasa ne predstavlja dovoljnu privlačnost, a izbegavajući da pristane na suviše veliki broj kompromisa. U istorijskom slikarstvu njega je pre svega privlačila tema, mogućnost da neograničeno mašta o slikovitosti feudalne epohe, svejedno da li je u pitanju srpska ili strana. Iz te faze kompozicijski je možda najuspelija slika "Dušanova ženidba", na kojoj susrećemo skoro barokna rešenja. Istorijska je slika i "Furror Teutonicus", nama danas poznata po znatno manjoj skici, koja nije lišena izvesne dramatike, izražene smelo crtanim pokretima.

Danas kada su se smirila likovna uzbuđenja nikla na početku ovog veka, kada se iz istorijske perspektive jasno vidi ko je bio likovno progresivan u nacionalnom i opšteevropskom okviru, Jovanovićevo istorijsko slikarstvo, bez obzira na velike formate i još veća lična htenja, ne može nas u likovnoj problematici poneti u onoj meri u kojoj nas sada nosi nekada prezrena Nadežda Petrović. Međutim, pre nego što ravnodušno okrenemo glavu, bilo bi dobro setiti se sa koliko je velikog i savesnog zanatskog napora Jovanović radio na njemu. Nema te njegove istorijske slike čije rađanje nije pripremljeno bezbrojnim studijama, skicama, crtežima olovkom, kredom ili bojom. Kvadrirao je taj uporni majstor u svojoj radionici, uvek gonjen poštenim traženjem i ozbiljnim pristupanjem temi. Otuda, bez obzira na rezultat, na skoro svim tim slikama možemo osetiti neprekinutu nit građenja, iza njegovog samouverenog nadimanja krije se više likovne problematike, daleko više nego što mi danas, ne baš uvek pravedno, priznajemo pobeđenima.

Do prelaska na intenzivnije slikanje portreta u Jovanovićevom umetničkom stvaranju crkveno slikarstvo predstavlja samo jednu kraću epizodu. Svega dva ikonostasa, onaj u selu Dolovu dovršen 1898. godine i novosadski, dekorisanje mormonske bogomolje u Solt Lejk Sitiju na Slanom jezeru u SAD, velike biblijske kompozicije u sremokokarlovačkoj Sabornoj crkvi, to je gotovo celokupno njegovo religiozno slikarstvo — teško da je ono rođeno u nekim većim traženjima i lutanjima. Jovanović se u svojim shvatanjima religioznih kompozicija daleko više priklonio Predićevoj eklektičkoj liniji, u kojoj ima tragova i ranijih "nazarena", nego onim unutarnjim potresima Đorđa Krstića oko suštine "pravoslavnosti". Vrlo rado, kad god mu se pružila prilika, Jovanović je likove Srba svetitelja, na primer lik Dečanskog u karlovačkoj Sabornoj crkvi, obradio kao portret, ovoga puta patrijarha Georgija Brankovića, slično kao što je to uradio i Uroš Predić u kompoziciji sv. Trojice u kapeli Vladimira Nikolića, gde je figura Boga oca zamenjena portretom iste ličnosti. Jovanovićeva velika "Beseda na gori" (Sremski Karlovci) isto se tako, naročito svetlim koloritom i nekom didaktičnom narativnošću, priklanja nazarenskim asocijacijama. Stojeće figure starozavetnih proroka, na primer "Car David" i "Car Solomon" (Sremski Karlovci), kao da su u stvari isečci, pojedinačne studije pozajmljene iz repertoara njegovog istorijskog slikarstva, uz napomenu da u crtežu deluju studijski — suvo, a da mu je paleta posna, mestimično čak ugašena. Jasno je, Jovanović je bez mnogo kolebanja stvarao svoju bečku varijantu pravoslavnog slikarstva, punu veština, konstrukcija i neke pozajmljene svečanosti. Njegove male skice i ovoga puta izneveravaju u daleko manjoj meri ("Vaznesenje Hristovo") nego konačna rešenja, na kojima je insistiranje na čvrstoj formi i modelaciji, na doslikavanju i dorađivanju znatio izmenilo suštinski karakter njegove palete.

Uostalom, nama se čini da tih elemenata ima i u njegovom ogromnom portretskom delu, čije intenzivnije početke možemo konstatovati odlučnije tek od 1906. godine. On je bio veštak sposoban da sočnim potezima četke, u malom podsetničkom formatu, onako skoro usputno, pogodi karakter portretisane ličnosti. U tim slučajevima (portret Hansa Švajgera, Đoke Jovanovića, skica za muški portret) nas ni za trenutak ne zamara galerijski mrki ton, iz čije monotonije je on majstorski znao da izvuče plemenitost i zvučnost. Bez kolebanja je znao da na tim malim skicama fino ubaci neki diskretni beli akcent, ili da stidljivo prošara sliku nitima karmina, tako savršeno siguran u lepote nedorečenoga. Danas je gotovo nemoguće sastaviti tačan spisak Jovanovićevog portretnog stvaranja. Vrlo brzo, već od početka ovog veka, on je postao traženi slikar evropske aristokratije, obasipan porudžbinama kraljeva, prinčeva, grofova, mondena, znamenitih umetnika, naučnika i najrazličitijih novčanih silnika. Ovakvu reputaciju stekao je za života u evropskoj umetnosti XIX veka samo još Franc fon Lenbah, slikar kneževa i sâm slikarski knez u minhenskom portretnom slikarstvu. Prirodno je da je Paja Jovanović postepeno stvorio svoj posebni stil u slikanju portreta, najbrojniji su i svakako najupadljiviji njegovi paradni portreti, izrađeni često bez veće kritičnosti, bez snage da odoli zamamljivom iskušenju da polaska sujeti modela. Reč je o opasnoj idealizaciji, svakojakom ulepšavanju, najrazličitijim sporednim efektima, svim tim rekvizitskim nameštanjima, čije poreklo treba tražiti u onoj liniji engleskog paradnog portreta koja se još od Van Dajka, Gensboroa, Džordža Vatsa, čija je deviza bila: "sve za najviše", proteže do Džona Lejverija. Na ovom polju došle su do punog izražaja Jovanovićeve majstorske sposobnosti: sjajan crtež, lakoća postavljanja likova i smisao za dekorativnost. Ima tu pokreta i stavova dotada još neviđenih u srpskom portretnom slikarstvu, u kojem je barokna linija zamirala oko 1830 (ako godine nešto znače), kada je Đurković slikao Atanasija Stojkovića — slikarstvu u kojem je tako dugo u XIX veku snažno živelo bidermajersko raspoloženje naših portretista. Odjednom, pojavio se slikar koji je s lakoćom pravio portrete u velikom formatu i bez muke tumačio na svojim slikama doživljaj jedne druge, feudalne, novčanomagnatske i mondenske klime, tuđe i daleke srpskom narodu. Pokazalo se da se pojavio umetnik veoma okretan u pogledu zahteva tih "gornjih deset hiljada", sa sluhom za kapriciozne ćudi svojih poručilaca. Ne možemo reći da je on uvek bio u stanju da kritički zabeleži naličje te sjajne glazure, da je analitički mogao da shvati da je okolnostima pozvan da slika svet "u agoniji". Ovako, većinom, njegovi paradni portreti ostaće kao staro, ponovljeno svedočanstvo u kojoj meri su povlašćeni zahtevali ulepšanu sliku o svome nepomerljivom trajanju. Na ovim slikama Jovanović se nije prepuštao nekoj nekontrolisanoj kolorističkoj igri, naprotiv, paleta mu je prigušena, odmerena do krajnjih granica, a sve to sračunato je na dočaravanje atmosfere polumračnih salona i budoara, u kojima nečujno gaze njegovi birani modeli. Postigao je neku salonsku razneženost, tražio je uporno tajnu "gospodske" nonšalantnosti, čak je i svoju zaista lepu ženu predstavljao kao damu iz "visokog" društva. Još dugo, čak za vreme Drugog svetskog rata, kada je živeo u Beogradu, i ne tako dugo pre toga, on je znao da ostvari reprezentativne portrete (portret V. Đuričića), ali je na njima uspeo da spoji spoljnu dekorativnost sa snažnom, realističkom obradom. Samo još stav figure podsećao je na režirane poze njegovih ranijih portreta, dok je lice obrađeno bez one porcelanske glatkoće, slikano pastozno, a modelovano bez kolebanja. Spojio je on tada svoje tako raznolike slikarske moći. Jer doista, bila bi sasvim pogrešna misao da Paja Jovanović nije znao da slika i bez ulepšavanja i bez parada i bez želje da služi tuđoj sujeti. Pomenuli smo već ranije njegove male skice za portrete, podsetićemo i na njegove velike realističke portrete, Mihajla Pupina na primer iz 1903, ili slikara Simingtona, na kojem je prikazao svu čaroliju tonskih vrednosti, koje ovo platno s pravom dodaju spisku najlepših portreta novije srpske umetnosti. Setimo se one robustne glave patrijarha Georgija Brankovića, sa onim skoro klesanim, reljefnim licem, pa ćemo priznati sa kakvom je velikom likovnom skalom raspolagao slikar Paja Jovanović.

Zasipan porudžbinama za portrete, istorijske kompozicije i uvek iznova scenama iz života naroda na Balkanu, on i pored svojih čestih i dugih putovanja nije rado prilazio slikanju pejzaža, iako je i na tom polju ostavio nekoliko dragocenih, uglavnom malih slika, na kojima tonska rešenja potiskuju koloristička. Impresionistička traženja i ostvarenja prošla su uglavnom mimo njega, samo po izuzetku on se okušao da uradi neki pejzaž okupan suncem i svetlošću koja nije konstruisana u ateljeu ("Pejzaž sa vratima"). Ali, ovo su samo umetnikovi kratki, nažalost suviše kratki izleti u one novine koje su u srpskoj umetnosti tako pobedonosno krčile svoje puteve.

Sigurno je jedno: Paja Jovanović je jedan od prvih slikara novije srpske umetnosti koji je, prerastavši zavičajne prilike, stekao znanja i veštine da se, sa tako mnogo uspeha, ogleda skoro isključivo na međunarodnom likovnom bojištu. Akademski pečat njegovog školovanja, a to znači vladanje mnogim zanatskim znanjima, ubedljivo je jasan u njegovom tako plodnom i dugom stvaranju. I onda kada je trebalo konačno se opredeliti, jer je nastupilo vreme iznenadnih raskida, on se oprezno odlučio da ne podupre već jasno formiranu evropsku umetničku avangardu, koju je dobrim delom morao poznavati iz autopsije. Umesto da postane osnivač srpske moderne, on se odlučio da osvoji sigurne vrhove evropskog, pa razume se i našeg akademizma. Recimo, pravde radi, da je on dobro morao da pamti sa koliko je muka i truda postizavao te zavidne visine. U svom poštenom uspinjanju on je na svakom koraku dokazivao svoj bogati slikarski i crtački talent, razume se bez ograda stavljen u službu akademskih načela kojima je predano služio. I srpski portret i srpski žanr i srpsko istorijsko slikarstvo prihvatio je on i produžio na način koji znači ubedljivo napuštanje raznih provincijalizama, u kojima su te grane našeg slikarstva tako često bile zarobljene. Nesporazumi između nas i njega, njegove mane naknadno otkrivene, nemoguće je pravilno razumeti ne shvativši sigurne vrednosti koje i danas zrače u njegovom slikarstvu. Bio je to umetnik koji se časno odužio narodu iz kojega je ponikao.


Autor: akademik Dejan Medaković

http://www.srbijuvolimo.rs/moja-srbija/kultura/item/2857-155-godina-od-ro%C4%91enja-slavnog-srpskog-slikara-paje-jovanovi%C4%87a.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧
↧

Ekspedicija Safari Klub - "Tragovima srpske vojske u 1.svetskom ratu" Jul/Avgust 2014 godine

June 18, 2014, 6:35 am
$
0
0

Veliki rat 1914-1918.g.

na Facebook.


"Na pragu smo velikog jubileja, stgogodišnjice Velikog rata, vođenog od 1914 do 1918 godine. Nametnuti rat odneo je mnogo života i ekonomski razorio Srbiju. U ovom ratu došlo je do najveće golgote srpske vojske i dela srpskog naroda koji se preko Albanije povlačio peške prema Grčkoj, odakle je, probijanjem Solunskog fronta, opret stigao u Srbiju. Ovo je bila neviđena tragedija ali i herojstvo srpskog naroda, koji je kao feniks ustao, izborio se za slobodu i opstao. U znak ovog velikog jubileja Safari klub je odlučio da organizuje ekspediciju pod nazivom "Tragovima srpske vojske u 1.svetskom ratu". Ekspedicija će se realizovati jul/avgust 2014 godine, a predstavljaće pohod 5 terenskih vozila, koja će krenuti iz NIša preko Beograda, Šapca, Cera, Kolubare, Crne Gore, Albanije i Grčke preko Makedonije do Srbije. Trasa je dugačka oko 3.500 km, a ekspedicija će imati za cilj da izvrši neposredni uvid u prostor kretanja srpske vojske u Velikom ratu i snimi prostor, vreme i artefakte. Naravno ceo projekat je uslovljen od podrške brojnih subjekata sa kojima smo u kontaktu i budžeta. Za realizaciju ovog projekta potrebni su nam podaci, pripovedanja, fotografije i predlozi u cilju što bolje realizacija ove nesvakidašnje,
a po Srbe važne, istorijske price."

Vlasta Stanojevic

Veliki rat 1914-1918.g.

na Facebook.


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧

"Млада Босна"на зиду биоскопа "Доли Бел"у Андрићграду / "PTCP-Radio Televizija Republike Srpske" June 18, 2014

June 18, 2014, 8:47 pm
$
0
0
PTCP
Извор: СРНА
June 18, 2014

На спољном зиду биоскопа "Доли Бел"у Улици Младе Босне у Андрићграду у току је израда мозаика посвећеног члановима организације "Млада Босна".

Вишеград-мозаик - Гаврило Принцип
Foto: SRNA
 
Академски сликар Ристо Вујиновић из Требиња прави ликове младобосанаца Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића, Вељка и Васа Чубриловића, Данила Илића, Трифка Грабежа, Владимира Гаћиновића и других.

У подножју мозаика исписан је натпис: "Наши сјени ће лутати по Бечу, ходити по двору и плашити господу".

Мозаик ће бити завршен до Видовдана. 28. јуна, када ће у Андрићграду бити одржана централна манифестација обиљежавања 100 година од почетка Првог свјетског рата.

Б.М.

http://www.rtrs.rs/vijesti/vijest/-mlada-bosnana-zidu-bioskopadoli-belu-andricgradu-114893


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
 
↧

"Рат за цивилизацију" - Серијал о обиљежавању стогодишњице Првог свјетског рата / Радио-телевизија Републике Српске [PTPC]

June 19, 2014, 3:02 am
$
0
0


О ЕМИСИЈИ

Рат за цивилизацију

Радио-телевизија Републике Српске почиње с емитовањем серијала [22.01.2014.]  о обиљежавању стогодишњице Првог свјетског рата. Уредник и водитељ је Мирослав Лазански, а емисије се реализију из Андрићевог Института у Вишеграду. Кроз серијал заједно с Лазанским водиће вас и еминентни стручњаци и историчари из цијелог свијета.

Обиљежавање стоте годишњице од почетка Првог свјетског рата најављује се и као својеврсна ревизија историје Великог рата, са циљем приписивања кривице Србији за његово избијање.

Ко покушава прекројити историју након стотину година и зашто? Како ће Република Српска и Србија одговорити? Да ли је безразложан страх да ће се у озбиљним књигама Гаврило Принцип третирати као терориста, а атентат на аустроугарског престолонасљедника Фердинанда као разлог за избијање Првог свјетског рата?

Серијал ће се емитовати сриједом, сваких 14 дана.

Редакција: Информативни програм

Контакт: desk@rtrs.tv

http://www.rtrs.rs/program/emisija.php?id=374

VIDEO ARHIVA

Емисија од 22.01.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=34267

Емисија од 05.02.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=34752

Емисија од 19.02.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=35160

Емисија од 05.03.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=35616

Емисија од 19.03.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=36061

Емисија од 02.04.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=36469

Емисија од 16.04.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=36938

Емисија од 30.04.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=37433

Емисија од 15.05.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=38227

Емисија од 28.05.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=38240

Емисија од 11.06.2014.
http://www.rtrs.rs/av/pusti.php?id=38562


http://www.rtrs.rs/av/video.php?prgid=374


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
↧
Viewing all 774 articles
Browse latest View live
Search
<script src="https://jsc.adskeeper.com/r/s/rssing.com.1596347.js" async> </script>